Disanje a la Toni Soprano, glasno i iritantno disanje na nos. Najčešće posledica prejedanja. Prepun želudac pritisne dijafragmu, ova pluća, a ti se bori za vazduh kao pretovljeni ćuran na avgustovskom suncu.
-Hmmm, nisam trebao, hmmm, ovu zadnju sarmicu da stavim hmmm u hleb, hmmm pa da je pojedem ko sendvič hmmm, s nogu. -Dr. Feelgood momenat imaš ,a? Šta mi bre dišeš tu ko Gandolfini?! Kad te slušam imam želju da stavim tonu gela, kajlu, obučem košulju svetlih boja i da ubijam ljude po Nju Džersiju.
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Klasična floskula kliše manekenki i ljudi koji svoje glupe izjave žele da zatrpaju beskrajnim aplauzom. Koristi se samo u slučajevima kada nema šta pametno da se kaže.
- Recite nam, gospodine ministre, nešto o trenutnoj ekonomskoj situaciji? - Paaaa...tenutna ekonomska situacija je solidna..mislim..nije lako. Želim samo da poručim ljudima da BUDU ONO ŠTO JESU!
Aplauz, oduševljenje, delirijum! ---------------------------------------------------------------------------------- - Koji je vaš put do uspeha? - Samo budi ono što jesi! - Ali naš gost je narkoman, pokušava da se leči!? - ONO ŠTO JESI!
Na prvi pogled nemoguća, nespojiva veza i epska drama bliske budućnosti. Zidanje Skadra na Bojani. Kao gej brak vođe Radovaca i ciganskog bosa iz Jabuke. Mogu 4 filma da se snime o tome. Gordi političari prepuni zahteva i ultimatuma, i seljak koga boli kurac. Oni kažu da je zakon tu da se poštuje, a seljak, da se zaobilazi.
- Dobar dan. - Dobar dan. Rakija? - Ne, ne. Hvala. Radimo istraživanje o priviknutosti seljaka na proevrposke uslove. - Da. - Nekoliko prostih pitanja za vas. Kada ste već spomenuli rakiju, znate da je zabranjeno praviti jaču od 55 procenata alkohola? - Znam. - Na ovoj flaši piše da ima 65 posto! - Štamparska greška. - Ali pisano je olovkom! - Ženo, daj hemijsku! :žvrlj: :žvrlj: Eto. 55. - Da li stvarno ima toliko? - Piše da ima. - Ali... - Piše! - Dobro. Imali ste skoro najezdu bubamara. Šta ste uradili? - Ma sve sam ih potamanio! - Znate da je to kažnjivo zakonom?! - Izvinite, pijan sam. Ne znam šta pričam. Lepo sam ih zamolio da odu kod komšije. Pitajte njega šta je bilo. - Ali... - Komšija je ubica! - Ok. Da li znate da svinja mora da se uspava? - Znam. - Pa kako to radite? - Pa malo joj pričam, tepam. Mazim je. I tako. - I ona zaspe? - Da. Čim je odvalim sekirom. - Gospodine! - Šalim se. - Dobro je. - Satarom to radim.
Vrhunac nečijeg izvoljevanja. Poslednja stvar na listi želja, kao ona iz crtaća koja se proteže u nedogled, čija dužina teži beskonačno, slično koloni u Srbiji kad se deli fino upakovano govno za dž.
- Matori, možeš mi kupiš skripte iz BSVS? - Nema frke. - A kad već ideš do faksa, pitaj za vanredni rok. - Važi. - E, i molim te, kupi pljedžu kod matorog u povratku. - Dobro. - Urnebes, kupus, kečap, majonez. - Idem. - Ček, ček, svrati do kladže i uplati mi ovo. - Ok. - I ako nabasaš na Micu sisu, reci joj da svrati. Suva kurca sam već metar dana. - Brate... - Ustvari, evo ti njen broj. Pozovi je. - Oćeš i da je izjebem za tebe?! - Ne moraš da se mučiš. Reci joj da ponese onaj stativ. Ovaj put bez kamere. - Još nešto?! - Ne. Ustvari... Plati račune za stan, svrati po brokoli do pijace, pozovi moju kevu i reci da sam pao ispit što sam polagao prošlog aprila, vrati dug babaseri 100 kinti u birtiji, izvini joj se za govno na pločicama i izvini se u menzi što sam se ispeglirao na radnicu. I nemoj da zaboraviš... - Neću nikako! - Kupi crno beli hleb od heljde sa esencijalnim uljima i suncokretovim semenkama, ali da bude svež! - Oš možda i prepeličja jaja?! - Tvrdo kuvana.
Osnova svakog srpskog obroka. Suv leba. Polubeli. Šupljikav. Lebac raženi. Pogača. Crni. Lepinja. Vruć. Namazan. Somun. Vekna. Od juče. Prepečen. Za poparu. Buđav. Svinjama. Za leba danas mora da ima, a za sleba ćemo se već snaći.
Radivoje je mrmljao nešto sebi u bradu. Nikad nije dobro kad treba da dođe u grad, ni ovoga puta nije izuzetak. Nesnosna vrućina mu nije pričinjavala zadovoljstvo. Oštra, seda kosa je bila mokra od znoja, na krajevima koji strčahu ispod šajkače. Na putu od opštine do autobuske ugleda malu prodavnicu i reši da otrese jedno ladno zidarsko. Uvek je uzimao jagodinsko, jer ga je čiča sa slike podsećao na dedu. Prebra po čakširama i nađe dve zgužvane stodinarke. Plati jednom od njih za pivo, pa sede na obližnju, pukim čudom, funkcionalnu klupu u hladovini. Skide šajku i težačkim, od rada ispucalim dlanom, obrisa čelo, prekrsti se, prosu malo iz flaše, te nategnu dobar gutljaj. Dok je podrigivao, krajičkom oka spazi klinca kako izlazi iz zgrade preko puta. Mali je iznosio đubre. U providnoj kesi, starcu zapade za oko više od pola vekne hleba. Oči mu zaiskriše. Zar hleb naš nasušni? Seti se kako je jesenas zajmio pare za naftu da poore, taman kad uze gorivo, pade kiša, pa je čekao da ''cedne'', onda je tri dana izvlačio stajsko đubrivo, dogovarao se sa agronomom dal' da prihrani ''Kanom'' ili ''Urejom'', pa je drljačio, pa je kasnilo seme u poljoprivrednoj apoteci, sejao, povlačio, pa prašačio, dotrajala zadnja guma na traktoru. Zimus pade golem sneg praćen jakim mrazom, mislio je: 'izmrze sve', al' jok, udari velika kiša oko Vaskrsa, poplavi, al' opet bi dobro, onda naiđoše žege, pa se baba i on moliše Bogu i Svetom Iliji da ih grad zaobiđe, pa je jurio premije za mleko da ima čime kombaj' da plati, pa ga je kombajner zavlačio dve nedelje dok je ovr'o, a prinos be'a tanak, pa dok je oter'o žito u ambar i istovario da se prosuši, odvez'o u zadrugu da ga da po neipslativoj otkupnoj ceni... Danas je platio porez da mu izvršitelji ne bi zaplenili traktor. Jer šta je on bez traktora? Od svega mu je ostala još jedna zgužvana stodinarka za lokal do kuće. I dug od 400 evra. Utrošeno vreme i rad se ne računaju. O živcima da ne govorimo. Uz kurac mu muka. Posle bačenog smeća, klinac prođe pored Radivoja gledajući ga sa podozrenjem. Minut kasnije izađe iz prodavnice noseći svežu veknu hleba po ceni od 44 dinara. Radivoje pomisli da malom opsuje i tetku i babu, ali se uzdrža. Samo dobaci: - Sinko, gre'ota je 'leba bacati. Mali ga nije ni registrovao, a i da jeste, ne bi rastumačio. Jer nema ko da mu kaže i objasni. Deda mu se davno doselio u grad i pljunuo na seoski život, a ćale mu je već gradska faca, roker. On samo zna da je hleb 44 dinara. Svakako je dečko žurio da se loguje na CS server, čeka ga buljuk drugara iz razreda da povrate Kosovo... Tako to uređene države rade. Leba i igara. ''Oče naš...''
Subota. Na LCD ekranu izlazi sunce. Savršen dan za fudbal. U kompjuterski obrano mlijeko umačemo pahuljice sa najboljim odnosom proteini/ugljeni hidrati/vitamini. Na noge se navlače er maks sa trostrukim vazdušnim đonom, i izlijeće se napolje. Okupljanje ekipe, pije se bezalkoholno pivo, čisto da tokom utakmice smrdimo iz usta. Dolazak na stadion. Šipke odavno nema, umjesto nje su poređani LCD monitori, sa priključkom za USB. Vođa ekipe vadi flešku, ubacuje je i naša zastava se pojavljuje na "ogradi". Početak utakmice, na znak dižemo ekrančiće plavo-bijelih boja. Simpatična koreografija. Dobijamo 3:0, i tako mudati, nakon pobjede idemo na aerodrom. Zvezda je igrala svoju utakmicu, podgrupa iz Bara se vraća tim avionom. Čekamo ih ispred aerodroma, prepoznajemo i krećemo u napad. Kako nisu očekivali napad, brzo bivaju savladani, a momku koji je nosio USB, isti pada. Ekipa delije.net/bar se povlači. Vraćamo se kući, nikad puniji sebe, i odmah priključujemo USB, otvaramo fajl zastava.jpg. Opcija edit->Rotate picture->180°. Jedva čekamo sledeću utakmicu da pokažemo plijen. Subota, nakon 7 dana. Utakmica, napaljeni krećemo na stadion nakon mlijeka, pahuiljica i bezalkoholnog piva. U 25. minutu utakmice vadimo svoj USB, i stavljamo plijen. Na ekranu se prikazuje zastava ekipe delije.net/bar okrenuta za 180°. Jedan od momaka iz ekpie vadi svoj ekrančić na kojem je animacija baklje, ekran pušta dimne efekte, a nas trojica iza šaramo crvenim laserima po dimu. Atmosfera ludilo. Vijest se brzo pročula po internetu. Reakcije su bile manje više slične, ali je naša akcija uglavnom ismijavana. Englezi već odavno nisu išli na stadion, prevazišli su to. Okupljali su se u lokalnom pabu, ili su iz svoje sobe posredstvom veb kamere pratili utakmicu, a signal se projektovao na stadionu. Na znak vođe puštali su svi istu pjesmu u .mp3 formatu. Imali su dobro ozvučenje, i dalje su mnogo dobro i jako navijali. Tuče se su svele na prepucavanja na internetu, u težim slučajevima su se lomile veb kamere ili bi slali viruse protivničkim ekipama. Japanci su bili daleko napredniji. Oni su subotom slali svoje digitalne projekcije na stadion. Iznad svake projekcije stoji health bar. U obračunima nakon utakmice, digitalne projekcije su se mlatile pod komandom žutih koji su bili u svojim kućama. Udarac u glavu nosio bi 25, u grudi i stomak 20, a ekstremitete 10 health-a. Imali su i medika koji je mogao da summonuje pale digitalne projekcije. Iskusne ekipe bi poslale četvoricu da ispretucaju medika i na taj način osakate protivničku ekipu. Za nas su rekli da smo zaostali varvari.
