Porođaju obavezno prisustvuju trudnice, a sve češće i očevi. Sa aspekta polne ravnopravnosti, događaj nametnut savremenom muškarcu u cilju sticanja porođajnog iskustva i podrška u patnji bračnom drugu, istom onom drugu koji u slučaju rata neće morati da drži pušku niti ležati sa vama u vlažnom rovu da podeli vašu patnju. Neželjena epizoda koja će vam dugoročno ogaditi pičetinu ali i najradosniji trenutak dolaska na svet vašeg modrog i smežuranog deteta. Mada, nije oduvek bilo tako.
1956. - Milunka, opet zaostaješ vrstu, pizda li ti materina! Deder prioni malo, jebala li te Klara Cetkin i osmi mart, vidiš da ide kiša odovud, sve te ne jebalo. - Joj, Rajko, nešto me žiga preko stomaka, kanda ću se porodim. - E majke ti ga spalim, pa jesi sad našla, na pola njive? Šta duradim sam, da suvatim za kurac pa digram? Ajde, idi tamo legni ispod kola u lad, imaš u alatu srp da precvikaš pupak. :pola sata kasnije: - De si dosad, steram ti ga majke, onoj rospiji! - Ene, Rajko, prepovila sam je u tvoju potkošulju i podojila. Daviš kaka je lepa, ko anđeo. Sva je na tebe. - Uh, de te nađo tako nesposobnu, vola u dupe dubodeš ne znaš. Ni muško nisi znala da rodiš, jebo li te konstruktor! Na ovu motiku i pazi na pasulj! I življe to malo, šta se vučeš ko prebijena!
2012. - Draga, sad sam pričao sa ovim doktorom što ti je održavao trudnoću. Rekao je da će ići sa epiduralnom, kako si zahtevala. Nećeš osetiti. Dadoh mu 300 evra. Plus 150 da bih bio ovde sa tobom, mila. - Stisni mi ruku bre, vidiš da imam kontrakcije na svakih dva sata. Aaaah, jao koje su to muke, da ti znaš. Lako je vama muškarcima, eno i vojsku vam ukinuše. A mi žene da se patimo celog veka. - Pa nije baš tako ljubavi, eto, ideš na porodiljsko dve godine. Pelene se više ne peru, imaš pampers. Ugradili smo i mašinu za sudove, koju najviše ja koristim. Rekla si da nećeš dojiti, već odmah na formulu. A moja baba kopala kukuruz... - Ćut' tu, mnogo mi ti pa znaš. Idi mi kupi teglu krastavaca i pivo sa limunom, da prekratim vreme do sledeće kontrakcije. - Odmah, draga.
Građani i Građanke. Oni nisu vi. Da, možda i žive pored vas, ali su tu slučajno. Ne rade i ne jedu „meso dobrih životinja“. Stvaraju... Koncepte. I đuskaju. Njihovo govno nije obično govno. Ono je avangarda. Apatično hodaju ulicama sa slušalicama u ušima i nose velike naočari za sunce po mraku izražavajući tako tihi bunt protiv Sistema. A ono, ako baš popizde onda obuku žute helanke preko suknje. Kada nisu na izložbama u „zkcu“, onda su na predstavi „Sedi glumac u kartonskoj kutiji i gleda u publiku “. Ili prave performans o performansu. Ili dokumentarac o kratkom filmu. Ako nisu ni tamo onda se sigurno ljute na devedesetogodišnjeg dedu iz Ripnja što ne odvaja plastiku od stakla i vozi trabanta. Ili popreko gledaju babu sa Divčibara što tuče kravu i ne razmišlja o alternativnim izvorima energije. I tako prokleto smrdi. Oni sami sebi šiju odeću na Singericama zato što im kreativnost isijava iz dupeta. I nose dedin prsluk dok piju sok od brusnice. Vole planetu. Planeta im je dom. I Beograd, razume se. Srbiju ne, jer tamo žive Palma, Velja Ilić i razulareni urođenici sa vilama. I tako svako jutro, kada širom otvore svoje sanjive oči i pogledaju kroz prozore svojih stanova, osete mučninu. Napolju sve sam Radašin, huligan i horde ratnih zločinaca „sa po četiri zuba u glavi“. Guši ih takva sredina. Usko im je. Ipak, kako rezignirano priznaju, to ih i ne zanima toliko jer znaju da će kad-tad „otići iz ovog jebenog sranja“. Negde Tamo gde je lepše i gde će ih razumeti. A Tamo ih svakako jedva čekaju jer nemaju dovoljno takvih. Do tada će uložiti sve svoje kapacitete da vam dokažu koliko su drugačiji od vas. Oni su Drugi. Oni nisu vi.
Subota veče, oko 23:00. Dugačak red pred vratima Noćnog Kluba Evropska Unija. Srbin je u redu kao i svaki vikend pre toga. Obučen u najbolje krpe, sve markirano, frizura po poslednjoj modi (čak su i crne fleke ofarbane). Oseća da će ovo veče konačno da uđe unutra. Čuo je o ovome klubu samo najbolje stvari: gazde su neki Nemci, unutra je cuga skoro badava, ribe na sve strane. Ni Srbin ni niko od njegovih prijatelja nikada nisu bili unutra, ali veruju da su priče tačne. Neki Đura iz komšiluka je navodno bio pre par nedelja sa rođakom iz Holandije i kaže da je pokupio dve Francuskinje i napio se kao svinja- sve za deset evra. 00:30- Srbin se u redu pomerio za par mesta unapred. Nazire par izbacivača pred vratima kluba- dva crnca od po dva metra. Svake nedelje mu kazu da nema mesta i da unutra ulaze samo oni koji su na listi. Srbin se uvek pitao kako on nikada ne dospe na tu listu. Njegove komšije iz kraja- jedan Rumun i Bugarin svaki vikend uđu bez problema. 01:30- Još par mesta unapred. Komšija Hrvat iz kraja već je blizu ulaza. I njega ne pustaju, ali ovo veče sa sobom je doveo dve prelepe plavuše. Izgleda da će da uđe. 02:30- Iz kluba izbacuju neke pijane Grke. Oni psuju, prete, izbija mala pičkaza ali sve se brzo sređuje. Srbin gleda i pita se kako takve ljude pustaju u klub, a njega ne. 04:00- Srbina bole noge. U redu je već satima. Par ortaka ga je zvalo da idu u kafanicu u kraju, ali odbio je. Oseća da je vešeras veše kada će konačno ući u klub. 05:30- Konačno je ispred vrata. Dva crnca ga kao i svaki vikend ignorišu, ali posle par minuta džu mali plišani konopac sa ulaza i pustaju ga unutra. Srbin ne može da veruje. Konačno. Plaća 550 evra za ulaz u klub i narucuje jedan Heineken od 340 evra. Unutra je poluprazno, muzika utišana- turski melos...par čudnih tipova sede za zamračenim stolovima, nekoliko od njih se drpaju u ćošku. Dve sumnjive dame od po 60tak godina nude mu noć koju neće zaboraviti...nije mu jasno. Gde su super modeli? Gde je piće za badava? Utom se pale svetla...fajront. Srbin polako kreće kući- peške, jer sve pare je potrošio. Dok lagano ide prema svojoj maloj skromnoj kući, ne može, a da se ne pita: da onaj Đura iz kraja nije malo slagao?
Obično propali muzičari (većinom gitaristi) koji misle da su popili svu pamet sveta. Njima nije cilj da vam prodaju instrument, već da pokažu kako se oni razumeju u sve vrste žica koje postoje na svetu ili najnoviju seriju čivija. Od vas očekuju da dodjete sa predznanjem o gitarama koje ne poseduje ni RM Točak lično. Obično vas dočekaju sa Jaksonom u ruci svirajući neku komplikovanu power metal solažu.
Ulazi u prodavnicu klinac koji hoće da kupi svoju prvu gitaru: Ja bih da kupim gitaru.
Prodavac: Ne mozeš tako da mi kažeš? Kako ja da znam šta ti treba? 'Oćeš ovu ona je dobra za metal? Ili bi neki funky zvuk? Jel imaš pojačalo?
Klinac: Nemam, ja bi gitaru!
Prodavac: Ccc, kako mi to dolaziš ne znaš ni šta oceš da kupiš?
Mali na kraju izadje praznih šaka iz prodavnice i nikad više ne zaželi da svira gitaru.
Alatka za kopanje, odnosno razbijanje kamena. Gdje ašov ne može, tu kramp stupa na scenu. U današnje vrijeme mnogo zapostavljena alatka jer je sve manje radnika, a sve više gospode, a gospoda je alergična na žuljeve na rukama, a ne vole ni da se znoje. Dok je vladao drugi režim, onaj prije ovog prošlog, kramp je bio jedan od omiljenih alata. Ljudi iz svih republika su išli na radne akcije i radili, a kramp je bio prava alatka da dokažete da ste pravi muškarac i da vas zgodne drugarice primijete. Mnogo je brakova sklopljeno poslije radnih akcija i još više djece začeto, upravo zahvaljujući krampu. Kad djevojka vidi momka kako krampa i znojem okupan drobi silni kamen za bratstvo i jedinstvo, da bi omogućio da se tu napravi put ili pruga, odmah mu nosi vodu i rezerviše ga, ili da kažem bukmarkuje, za ono što u današnje vrijeme zovu afterparti ili žurka poslije posla. Tako je to bilo nekad, prihvatiš se krampa i kad te žene vide, otimaju se za tebe, pola posla je već odrađeno. Kako se izmijenjaše vlasti, tako se izmijeniše i kriterijumi kod žena, pa je tako smanjeno i korišćenje krampa. Radna etika se zamijeni lopovskom i najebaše svi koji krampaju. A dok se krampalo u velikim količinama, svima je bilo bolje, i narodu i državi. I nije bilo problema sa nejebicom, a samim tim i padom nataliteta, a i ljudi su bili nekako srećniji. Nekad si krampom sticao prijatelje, a sad je za to dovoljan i jedan klik mišem.
Brzo i pragmatično odrađivanje nečega, bez obzira na moguće negativne posledice ili smetnje u izvršenju. Ime dobila po kralju Stefanu Urošu II Milutinu Nemanjići (u narodu poznatom kao, jelte, kralj Milutin), koji je bio prvi zastupnik ove metode, podigavši četrdeset crkava od Dalmacije do Jerusalima, trsivši pet žena, pustivši muda toliko da je jedini u Evropi pobedio tatarsku hordu kana Nogaja, oslepevši sina koji se kurčio da mu uzme tron. Verovatno veći baja i od cara Dušana.
(Zamak Nemanjića u Nerodimlju, Leta Gospodnjeg cuie (iliti po današnjem računanju 1315)) Gospodar Boleslav ulazi na kapiju. Boleslav: Di ga je Milutin? Čuvar: Eno ga gore, opet je upao u neki trip da gradi manastir. Boleslav ulazi u svečanu salu. Milutin: ... i tako ti kažem, oću da mi sagradiš brod crkve od slonovače i zlata, a baci i malo rubina, nemoj da štediš da ne prođeš ko majstor Đurđije na tavče. Arhitekta: Razumem ja gospodaru, ali ne možemo ovde da turimo slonovaču, ima padne crkva sa stene pravo u more. Milutin: Onda raznesi stenu. Arhitekta: Ali gospodaru, ta stena ima četres iljada stopa, kako da je raznesem? Milutin: Otkud ja znam, ti si taj arkitekta ili kako se već sad to moderno kaže, ti bi to trebao da znaš, koj smo te kurac slali kod Jonisa u Smirnu, da viriš mladim Grkinjama pod suknje i piješ vino, pizda li ti materina? E de si Boleslave, kućo, nema te 100 godina, nešto si mi oslabio, šta je, nema više divljači kod tebe dole u Makedoniji, a? Boleslav: Ma nešto slabo ove godine, moram da se zadovoljim običnim prasećim i ponekim fazanom, nego nisam zato došao... Milutin: OOOOJ HREEELjLjAAAAAAAA! Hrelja: Izvolite, Vaše Veličanstvo. Milutin: Slušaj 'vako. Ima d'odeš gore do Raške, i vikneš vojvodi Momčilu da nalovi četres iljada srndaća i tries iljada jelena za mog druga Boleslava. On će verovatno da se nećka, u fazonu "nemam toliko", ali da mu kažeš da će da mu u suprotnom dođe Milutin, pa ima da najebe gore nego onomad kad mu je tašta sručila istopljeno zlato na noge kad ju je nazvao debelom Mađaricom. Jasno? Hrelja: Jasno, Vaše Veličanstvo. Milutin: E vidiš Boleslave, nešto sam naumio da sagradim još jedno 20 crkava, pa da pređem polako da gradim zidove, reče mi Nebojša kad je bio dole u Carigradu da su došli neki što jedu kerove, kako ono reče da se zovu....Šinezi, Minezi, neki takav zonfić, pa da su oni bili nekad davno u tripu da se pregrade on Mongola, te su izgradili zid duž cele granice, te sam ja mislio kad mi osvojimo Carigrad, Rim i Jerusalim, biće nam dosta, onda ćemo da se i mi ogradimo, al' da bude po jedan zlatni toranj na svakih 200 stopa. Boleslav: Da ne bude malo mnogo to, a? Milutin: Ma dobro, može i na 210 stopa. Ulazi čelnik Joakim. Joakim: Presvetli gospodaru, hteo sam da ti javim da se vaši sinovi Stefan i Konstantin opet takmiče ko će da poseče više vizantijskih vojskovođa, iako ste im vi to izričito zabranili. Milutin: I ko vodi? Joakim: ...Pa ja mislim Stefan, bar je vodio trinaest razlike, sad je negde prošlo poluvreme. Milutin: Ma pusti ih, nek se igraju deca. Nego ja imam jedan zadatak za tebe. Joakim: Recite, kralju. Milutin: Juče sam primetio da mi je Džeki nešto nervozan, izgleda da ga onaj Josif nije hranio dovoljno, pa sam ga preventivno obesio za noge na Zvečansku tvrđavu. Elem, pošto izgleda da magacin nema dovoljno hrane, moraćemo opet da idemo po zalihe. Joakim: Je l' opet Tatare, gospodaru? Milutin: Njih ćemo, mada mi je onaj prethodni kontingent izgledao kao neukusan za Džekija. Ako opet ne budu valjali, preći ćemo na Mađare, reko mi veterinar da oni imaju više proteina. Imaš tri dana da mi dovedeš jedno 200-300 Tatara, ali dobre da mi izabereš. Joakim: Bojim se da nećemo stići da ih izaberemo baš za tri dana... Milutin: Dva dana. Joakim: Ali... Milutin: Dan i po i idete sa drvenim sabljama. Joakim: Razumem, gospodaru. Milutin: I nemoj više da me nerviraš, ima da prođeš kao Vujica vojvoda sledeći put. Joakim: A kako je on prošao, gospodaru? Boleslav: Jesi primetio kako ćopa na levu nogu? Joakim: Da Boleslav: E pa to mu je iz detinjstva, kad je mazno dijamantski kliker Milutinu. Milutin: Dobar je čovek, ali dijamantski kliker je dijamantski kliker. Joakim odlazi. Milutin: Nego, što si ti beše Boleslave uopšte dolazio? Boleslav: Pa danas vam je svadba, kralju? Milutin: Svadba!? Boleslav: Pa da, jel se sećate da vas je mađarski kralj molio onomad kad ste ga uvatili za gušu da ga ne udavite u Tisi, već vam je dao onu svoju sestru za ženu. Milutin: Au, pa ja se toga ne sećam. Moram da batalim medovinu, izgleda da mi je neko stalno truje, valjda su zato danas umrli ona trojica što sve probaju pre mene, a i ja osećam neku gorušicu ceo dan. Boleslav: Biće da je tako, nego šta ćemo za ovu svadbu. Milutin: A jel bar neka pička? Boleslav: Pa nije da nije, kažu da ga je pola mađarskih grofova bacalo svakog dana misleći na nju u poljskim veceima. Milutin: Pa dobro, poslužiće koji dan.
Život. Opisan rečima onih koji se u svojoj koži osećaju kao vuk u zamci iz koje ne može da izađe, makar pregrizao vlastitu šapu da bi se oslobodio okova koji su ga zarobili. Ljudi koje je život šibao do granice neizdržljivosti isti ne shvataju kao lepu i pozitivnu stvar u kojoj treba uživati dok traje, već kao neprekidnu nit boli koja ih svakim danom sve više pritišće. Kao uže koje im se steže oko vrata, a kojeg se ne mogu osloboditi ma koliko god se trudili. Za ljude ovog kova sudbina predstavlja baladu mrtvih vojnika, a teret koji imaju na ramenima nosiće do kraja vremena. Možda su se pokušali izvući, a možda su pak učaureni čekali neko bolje vreme koje je, opet, možda i došlo, ali ne za njih.
Nebitno da li im je život pogrešnim kolosekom krenuo zbog nesretne ljubavi, greške iz prošlosti ili loše startne pozicije koja im je ruletom života dodeljena - svima im ja zajednički imenilac da životu ne pridaju veliku važnost. Zbog svega što im se dešava i usled unutrašnje borbe koju svakodnevno preživljavaju polako se pretvaraju u krvoločne zveri, jer u kavezu samo zveri opstaju. Da su malo gore - bili bi mrtvaci, a ipak, svoju muku neće deliti sa vama. Kada ih pitate šta im je, setno će vam odgovoriti da se nisu naspavali i svoje muke sačuvati za sebe. Ipak, dovoljno su hrabri da se i dalje bore i grizu kao besni pitbuli. Glavna karakteristika im je da prihvataju činjenicu da im je život kavez u kojem su zarobljeni, ali ne i kavez čije rešetke ne mogu pregristi da bi se oslobodili. Borci.
''Četiri zida mene streljaju u misli, kao kamenje su me pritisli i celog me stisli Hoću da poludim, a, da - lud sam odavno jer ovde u kavezu k'o životinja živim sam''
U jako inovativnom horor filmu, oni koji na molbu svog prijatelja/dečka/devojke - budućeg zombija i svih prisutnih da ga usmrti, van bilo kakve veze sa razumom i zdravom pameću odgovaraju replikama “Neću da ga ubijem, iako je ujeden. Možda ima lek i možda ga nađemo ovde u čamcu u pola pet ujutro, na sred pučine, u mraku, pre nego što ovaj podivlja i sve nas pokolje." i bodre ovog dok umire i ginu kasnije k'o vlasi na ringišpilu jer su odbili da ga surduknu među pirane na vreme.
U životu, oni koji konstantno rade protiv sebe, velikodušno obnavljajući poverenje baš u ljude koji ga besomučno izigravaju. Uprkos gomili dobronamernih saveta i opomena, oni se hvataju za to parče beznadežnog propaliteta, u očajanju pokušavajući da ga izvuku na površinu. Bilo da su slabi, da se boje da ostanu sami ili su samo previše glupi, na kraju, ako se ne otrezne na vreme, prolaze kao kolege iz filma.
Za oba tipa, evo nekoliko kratkih saveta:
Zatekao si devojku u krevetu sa najboljim drugom? Hm...Ispravi me ako grešim, ali mislim da TREBA da menjaš planove za letovanje...I ne, NEMA NIŠTA od roštiljanja za vikend. Šta kažeš, nisam čuo? Možda je bilo samo jednom, a? Možda se promene oboje? Da, pa možda...Idiote! Kad zombi ide prema tebi trzajući se onako bolesno, je l' čekaš da se zombi promeni? Pa da l' si ti normalan i koliko teško može biti? NE ČEKAŠ! Repetiraš sačmaru i napuniš zombija olovom uz zlokoban osmeh i masnu Horejšio Kejn opasku! Znači, šta? Okreneš se i odeš. Ostaviš to za sobom. Tako je, idi reci joj da se nosi! Čekaj, šta to radiš! Neeee...Idiote! Ne padaj na to...To je zombi! Jebeni zombi! Ne daj da ti priđe! Pucaj u zombija! Ma, tako je...Samo je ljubi...I ubuduće izbegavaj da se ranije vraćaš sa posla...Buzdovančino.
Veselnik je ustvari vo, koga dovedu na livadu samo da naloži kravu (da je čačka kitom dok ne ovlaži), a onda dovedu pravu rasplodnu volinu koja obavi pos'o. Kod ljudi se takvi slučajevi zovu pičkopaćenici. Pičkopaćenik po ceo bogovetni dan šalje komplimente koleginici, komšinici ili školskoj drugarici. Te "jao što smo danas lepi", pa "Bože, danas prosto sijaš", i ostale pederske komentare koje samo on može izgovoriti. Naravno, svakoj ženi to imponuje. A onda dođe muškarac, i samo joj turi. On se tada zove pičkoposednik.
Poznati srpski pisac epske fantastike, čije ogromno književno delo „Srbija“ spada u sam vrh svetskog spisateljstva, rame uz rame sa Tolkinovim „Gospodarom Prstenova“ ili Martinovom „Igrom prestola“. Dobitnik je prestižne Noblicine nagrade za književnost, a jedinstven je po tome da je to uspeo da ostvari napisavši samo jednu jedinu knjigu.
Šaljiv po prirodi, a opet pun mašte, Boris je uspeo u knjigu da ubaci oba elementa, pa se čitalac ponekad od srca nasmeje dogodovštinama njegovih junaka, a ponekad samo zastane sa čitanjem, potpuno zabezeknut maštovitim događajima iz knjige ili maštovitim predelima i prelepim životom ljudi divne zemlje o kojoj upravo čita.
Plejada heroja i anti-heroja koje je stvorio u svom delu, preti da pomrači slavu čak i jednog Hari Potera, Džedaja ili Tolkinovih junaka, a najpoznatiji među njima su Žumance, upravnik izmišljenog grada Beograda, General vojske Srbije Šuntanovac, Komadant Kraljeve Garde Slobica (oko koga se vrti najviše onih komičnih događaja), upravnik trezora poznat po imenu Region, dok se vrhunskim spisateljskim potezom smatra ubacivanje Deda Mraza u priču i to na funkciju Visokog Sveštenika srpskog Velikog Veća.
Knjiga je postala čuvena i po tome što je Boris prvi pisac koji je ubacio sebe u knjigu, tačnije lik baziran na samom sebi, a to je Kralj Licko, najlepši čovek u Kraljevini koji jaše zmaja po imenu Čeda.
Zaplet se dešava u izmišljenoj zemlji Srbiji deceniju nakon pobede nad Onim Čije Se Ime Ne Spominje, u kojoj narod živi divnim i bogatim životom zahvaljujući vladavini Kralja Licka i njegovih prijatelja, ali sile mraka predvođene divljim poglavicom Gladnim Tomom i njegovim zlim ratnicima Neobaveštenim Različkom, Pičkoustim i samoproklamovanim poglavicom plemena Čačak zvanim Udaren s Leđa u Lice, pokušavaju da svrgnu Licka s vlasti i zemlju uvedu u vekove haosa, bezumlja, siromaštva i smrti.
Naravno Licko i prijatelji uspevaju da spasu narod posle obilja smešnih i opasnih zgoda i nezgoda, epskih bitaka i velikih ličnih iskušenja, ali uspevaju i da sačuvaju međusobno prijateljstvo kojim žele da narod svoje zemlje uvedu u novu eru blagostanja, većeg i od onog u kom se sada nalazi.
- Johnny Kurajber: Buksno, ajde uzmi koji vops, pa da se zabodemo kod mene i gledamo TV duel Tadića i NIkolića. - Buksnetina: Ajde, evo me za petnajs minuta. . . .
- Boris Tadić Mi danas živimo u zemlji koja je u svetu sinonim za demokratiju i poštenje. Ulažemo veliki novac u sve bitne sfere društva. Školstvo, zdravstvo, socijalna pomoć, velike strane investicije. Sve smo to mi doneli. Zato je danas Srbija zemlja koja se smatra liderom regiona i zemlja koja je okarakterisana kao zemlja najubrzanijeg razvoja u jugoistočnoj Evropi. - Tomislav Nikolić: To možete da pričate nekom drugom. Nekome ko ne živi u ovoj zemlji. Građani jasno vide kuda nas vodi vaša politika. Mi ćemo sve da pohapsimo, uložimo osamstopedeset miliona u poljoprivredu, milijardu u industriju i razvoj malih i srednjih preduzeća, a naša zemlja se neće klanjati nikome u svetu. - Boris Tadić E pa mi ćemo da uložimo duplo više, sada kada smo kandidat za prijem u Evropsku Uniju, a usput ne damo Kosovo, pripojićemo Republiku Srpsku Srbiji i nastavićemo trend povratka mladih ljudi koji su otišli devedesetih iz naše zemlje nazad, pošto smo već vratili oko četrdesetpet posto, a inače da naglasim, postali smo i svetski lider u borbi protiv organizovanog kriminala. Naravno podigli smo i MOST za osam godina. - Tomislav Nikolić: Vi vratili ljude? Pa Srbija je danas zemlja sa najstarijim stanovništvom, dva miliona nezaposlenih, koje ćemo mi onim malim i srednjim preduzećima zaposliti, kao i dovođenjem Ruskog kapitala u zemlju jer naša stranka ima isključivu tapiju na saradnju sa Putinovom Jedinstvenom Rusijom. A što se tiče Kosova, mi ćemo da insistiramo na rezoluciji 1244, koju ste skroz zaboravili i vratićemo našu vojsku i policiju dole, naravno uz saglasnost Evropske Unije kojoj svi težimo i koja bi nas raširenih ruku dočekala kada bi mi došli na vlast. . . .
- Buksnetina: Au brate. Gde ova dvojica žive? Voleo bih u toj zemlji i ja da živim, majke mi. - Johnny Kurajber: Ma idi bre, kada ih slušaš Švica je kurac za nas. Nego da menjam ja kanal? - Buksnetina: Ma da bre. Ne mogu da ih slušam više kako seru. I crtać je realniji. Nego sve mi je privlačnija ona tvoja ideja da osnujemo stranku. Ako ovi budu na vlasti i ovi sa njima u talu u opoziciji još deset godina živećemo u šatorima. - Johnny Kurajber: Može. Vreme je za promene. Prvo i osnovno, kako ćemo je nazvati? - Buksnetina: Nemam pojma. Ajde da otvorimo temu na forumu pa izaberemo najbolji predlog. - Johnny Kurajber: Odlična ideja.
