Stara, mudra rečenica kojom se možda i najslikovitije objašnjava pojava da ćeš bez obzira koliko si dobrih stvari uradio nekada, uvek ostati zapamćen po onome što si zasrao jednom, i to debelo.
- De si matori, sto godina. - Ćao Sale. - Opaaaa i dalje se furaju merdevine a? Je l' još ideš okolo, pentraš se na prozore i snimaš pičke kako se skidaju? - Alo matori, imam ženu i troje dece sada. To sam radio sa četrnaest godina. - Ma važi, a merdevine? - Radim kao moler. - Sve ti verujem. Nisam ti ja žena da me ložiš kako si moler. Još voliš gledaš pičiće kako se skidaju a? - Beži bre u kurac budalo. - Ozbiljno. Godinama te već zovemo Đole Rašomonac. Pa bio si u zatvoru zbog toga. - Kad bre? - Pre dve godine valjda. Šest meseci. - Bio sam u Rusiji, radio sam na građevini debilu. - Eto vidiš. Sagradi sto mostova, a popuši jedan kurac i nikada nećeš biti mostograditelj, već pušač kurca. Tako to ide.
Pojačavanje zvučnika na maksimum kao odgovor na komšijsko gledanje “Talenata” “Operacija” i ostalih “Glasova” sa televizorima otpanjenim do daske.
- Suuutraaa siii uuvelaaaa ruuuuužaaa… - Dušo, gde sam stavio onaj Hitlerov govor? - Jao Branko nemoj molim te.. - Šta nemoj. Aha, evo ga. - Ziken Klok Ajnc Cu Firen Unzere Jugend….
Artefakt koji je, ako si ga posedovao pre desetak godina, znao da efektivno produži tvoju nevinost za 12 do 18 meseci. Danas je dokaz u korist one teoreme da ako si muško ista stvar može da te jednako loži i sa 8 i sa 35 godina. Takođe u ovom prejudiciranom svetu redak pokazatelj da ne moraš da budeš ogroman geek da bi se ložio na gnolove, troglodite i zmajeve (iako, ako si prepoznao sve tri kreature kosmičke šanse kažu da to ipak najverovatnije jesi). Sećam se leta gospodnjeg kada sam uhvatio svoju prvu sisu na golo, i okupljanja na terenčetu isto veče sa društvom kada sam se prvo pohvalio kako sam našao 1300 impova na mapi (hiljadu trista impova jebote, na 50-ak pajkmena i par arčera to je kao da si našao 500 maraka u blatu!). Do danas mi se to nije ponovilo,....mislim na hvatanje sise na golo. Uglavnom zahvaljujući Herojima.
Inače igra koja bi mogla da udje u kategoriju "za pikanje sa olabavljenom rukom dok slušaš neku muziku", da soundtrack nije brutalno seksualan i verovatno bolji od bilo čega što bi sam pustio u vinampu. Doduše, dizajn likova malčice pati od sindroma "dizajneri su se smorili negde na pola puta", pa se prelepo dizajnirani arhandjeli, krstaši i grifini progresivno nastavljaju u "one dildoe ogrnute u crvenu salvetu" i "iste one grifine samo sa nekom kao vatricom preko".
I ne, ako si oženjen, završavaš arhitekturu i otplaćuješ razne kredite i i dalje te uzbuđuje da biješ guštere minotaurima i skupljaš kristale i lobanje po mapi, ti nisi kreten, ti samo ceniš prave stvari, i ako neko misli da sam geek, može samo da mi castuje chain lightning na balistu. Ionako, u ovom svetu koji se možda bliži smaku/delimičnom uništenju, igrači Heroja su jedna od retkih populacionih grupa koja zna da preživi po nedelju dana bez hrane, vode, seksa, svežeg vazduha i sunčeve svetlosti.
Inače, kažu da su posle trojke izašli još neki delovi sa kao trećom dimenzijom. Ma ajde beži, nije to to bez loše animiranih sprajtova i džiberskih boja.
Đorđe Balašević. Tipičan primer Balaša.Alfa Balaš. Priča jedno, radi drugo.
Ni sam ne zna koliko je velikih ljubavi opisao u svojim delima. Ljubavi koje je neke možda zaista i proživeo. Voleo je lepe, daleke, nesuđene. I ljubio ih je i gubio, i vozao na biciklu, i pisao pesme. I pratio na stanicu, i vijao po belom svetu, i špijunirao dok se kupaju. Sve je to naš Balaš radio.
A onda se oženio sa Oliverom. Oliverom koja glumi neku ribicu potpuno suprotno od njegovih sirotica. Oliverom koja je garava samo kad izađe iz solarijuma. Oliverom sa kojom se mimoišao jedino kada je ona kretala u prvi razred, a on na faks. Oliverom čiji ćale nije prota.
A- Joj što sam neki dan trsio onu malu Milicu što njen brat trenira sa mnom. B- Brate, koji si ti ustvari Balaš... A- Ne razumem ? B- Šta ne razumeš!? Milica mi je rekla kako ti se nabacivala celo veče, a ti sve nešto nećeš devojka pomislila da ti se ne sviđa , a onda te pola sata kasnije videla kako u kupatilu pušiš njenom bratu. Zato šupičkumaterinu.
On je brate zauzet. Obaveze, ovo ono. Stalno mora nešto da obavi, da završi. Toliko je kul da nema vremena ni za piće, ni za fudbal sa ortacima. Baron pre svega.
Uvek je u žurbi. Rokovnik mu je pun. Još dva komada, sa sve ispisanim koricama i marginama, je ostavio kod kuće. Teže je doći do njega nego do glavnog slobodnog zidara u pauzi između vladanja svetom i nameštanjem teniskih fjučersa. Pre će te Raizinger častiti pivdžanom za osvojeno prvo mesto na takmičenju za mister univerzuma, nego prezauzeti ortak.
On ne spava. Stalno zuji, juri. Klinkice, matorke, časovi solfeđa i novinarstva. Teretana, bleja, teretana, cepanje drva sa ćaletom, komšijom, bratom od ćerke kevine kolegince. Moguće ga je uhvatiti na kafu, kao i skinuti Švarcijevoj ćerki nevinost pre braka. Jedino što ostaje je da mu, posle spiska obaveza, dužeg od novogodišnjih želja dece iz Afrike, kažeš da ćeš kontaktirati njegovu sekretaricu.
- De si bratić, 100 godina! - Matori, žurim! - Aj bre na kafu. Nismo se videli bre dugo. Malo da se ispričamo. Pola čuke. - Ma nema šanse. Moram tekti da odnesem lek. Posle idem do grada nešto da završim, pa do neke klinke da joj sredim dvorište. Ako me razumeš. Moram ćaletu da pomognem da utovari ugalj, i zaovi da skine čarape. Moram dedi tabane da izmasiram i babu da odvedem na pedikir, manikir i u solarijum. A onda tek... - Brate... Razumeo sam. Zvaću tvoju sekretaricu da vidi može li me ubaciti u tvoj tefter, negde između taslačenja gospođe Božen i porođaja krave tvog rođaka sa Homolja!
Da se odmah razumemo, dokolica je jedna sjajna stvar. Ne traži vodu, hranu, pažnju, brigu, sisu, a opet, čini te srećnim i zadovoljnim. I sad, kad uzmeš da budžiš tu sjajnu stvar, dobiješ njen najsvaršeniji apgrejd - umetnost.
Legneš uveče sa mišlju da sutra konačno u svom životu promeniš nešto. Al ne u smislu da počneš da učiš, zarađuješ, praviš dugoročne planove sopstvenih finansijskih tokova, tražiš ženu svog života, koja će ti izroditi decu vaših života i slično. Ne. Legneš sa mišlju kako ćeš od svakodnevnog sedenja satima pored kompa, zevanja u tv, popunjavanja tiketa, češanja čmara, drkanja na azijatkinje koje svršavaju sa tanjiračama međ nogama i slično, napraviti neku toliko dobru grotesku koja se može nazvati umetnošću i koja će te, što je najbitnije, zadovoljiti u potpunosti.
Ustaneš u neko ludo vreme, recimo 7 i 44. Obaviš jutarnju wc rabotu, napraviš neku kereću klopu, skuvaš čaj umesto kafe. Onda razmontiraš komp i skembaš ga u orman. Takođe i tv. Ortacima pošalješ grupni sms i kažeš da danas nećeš s njima da igraš na Barsu i da gađaš nedobitnim tiketima sisatu radnicu. Izvadiš bateriju. Napuniš kadu vodom. Ubaciš bateriju u vodu i staviš ruku. Ne udara, jebiga. Ispišaš se u vodu jer je slana voda bolji provodnik struje. Opet ponavljaš proces. Opet ništa. Nema veze, teraš dalje.
Odeš na neko stovarište građevinskog materijala i kupiš 50 kila peska, neke letve, kanap, i visak. Prospeš onaj pesak u dvorište, lepo ga poravnaš i iznad njega sklepaš Fukoovo klatno. Izbaciš ono metalno govno iz ravnoteže i čekaš. Uzmeš lupu i gledaš da l klatno uvek opisuje trag po istoj putanji il malo odstupa. Jebiga, teško ćeš išta videti, klatno je previše kratko. Za nekih 60-ak metara cirka. Nema veze, teraš dalje. Naravno da znaš da Zemlja vrši rotaciono kretanje. Odeš na tavan i nađeš stari globus. Staviš šešir na glavu i šutiraš ga kao Čaplin u Velikom diktatoru. Pevaš naglas D vrld iz majn, iako znaš da je Geta peder koji se samo spava u dupe i u čmar. I u rektum, dabome.
Tok događaja se nastavlja. Odeš u prodavnicu, kupiš 2 obične plazme. Samelješ ih. Izmeriš dobijenu masu i podeliš sa 300. Izračunaš koeficijent korisnosti mašinice za mlevenje. Izađeš napolje i vikneš "Eureka". Odeš na trafiku i kupiš Eureku. Rešiš belu ukrštenicu, koju si kao mali uvek preskakao jer je preteška. Nastavljaš da dominiraš. Izvadiš cigle iz TA peći, kao i motor. Zaklopiš peć i uzmeš je pod mišku. Šetaš gradom sa pećkom pod pazuhom i očaravaš svet svojom snagom. Vratiš se kući. Legneš na kauč i ispituješ savitljivost sopstvene kičme. Teško ide al nekako si uspeo da lizneš glavić. Probaš spermu. Al ne samo probaš. Pojedeš je bez leba.
Pade i mrak. Sreća pa je vedro pa se setiš magarca iz Laku noć deco i odeš da brojiš zvezde. Svakoj daš neko levo ime, pa kad ih prebrojiš, pokušaš da se setiš koja je koja. Sigurno si u pravu, jer nema dokaza da si pogrešio. Osećaš se neverovatno ispunjeno. Vrneš se u kuću i skuvaš čaj od belog sleza. Da, od onog govneta kojim te majka kljukala kad se kao mali prehladiš. Staviš onu plazmu u njega. Nadrobiš i malo cigle iz TA peći. Izađeš napolje, sedneš u pesak i gurneš onaj pendulum da se klati. Gledaš. Boli te kurac.
Niskobudžetni demo koitusa ovekovečen kao kliše domaće kinematografije.
Intimni susret dva napaćena bića koja je socio-ekonomsko-politička situacija spojila i maltene primorala na to. Taj... Čin. Dvominutni nemušti grč poluodevenih protagonista. A-kapela groteska sa užitkom u tragovima.
On je hipster, neprihvaćeni, letargični mangup, navijač Metalca, šiptar. Lice mu odaje muku nad neodložnom obavezom, glađu koju mora da utoli. Kratkim i odsečnim pokretima se gotovo krišom primiče i odmiče, uz prigušeno dahtanje. On ne jebe, on tužno voli.
Ona, u suštini fina devojka biranog imena, možda Iva ili Sofija, lomi karmu na pola i daje se, gotovo da statira, poput prinešene žrtve. Stenje kao ranjenik. Njen pogled se suprotstavlja njegovom, a zatim gubi fokus.
Sve traje kratko, insektski kratko, seks je prejaka reč za ovo instant trenje. Završni potez i kratka stanka. Njegovo telo poput leša svaljeno uz nju. Kraj. Duvanski dim. Jedinke se razilaze uz oblačnu melodiju domaćeg kantautora.
Igraju i: bubregare, razbarušena kosa, razmazana šminka, dvosed na razvlačenje, paklica Veka, sise.
- E, a imamo ovde jednu vruću epizodu. - Hoćeš Jokovićku? - Ali nije silovanje, brate! Nego ono, kviki u stojadinu, konotacija petooktobarske paradigme bunta i razmeđe generacijskih ideologija, kapiraš? - Znači, Jokovićku. - Pa i to što kažeš, zovi je.
Fenomen koji vekovima fascinira srpski narod. Predstavlja skup krajnje neobičnih i fascinantnih osobina i oblika ponašanja. Nemci dolaze na posao na vreme, ne izlaze sa posla i ostaju do kraja radnog vremena. Ne bacaju đubre po ulici, poštuju saobraćajne propise, smatraju korupciju za negativnu i antisocijalnu pojavu. Ne parkiraju se na travnjacima. Kada igraju fudbal, igraju do kraja utakmice - kada prime gol, ne padaju u očaj, a kada ga postignu, ne počinju sa slavljem dok se utakmica ne završi. Sve u svemu, jedan jako neobičan i zadivljujući narod. Radili bi i mi tako, al' ne vredi... to mogu samo Nemci.
-Komšo, doš'o malo na odmor, a? -Jeste komšo, da vidim malo ovu moju milu Srbijicu... -Ako, ako, itreba! Kako je u Frankfurtu? -Nije loše, lepo se živi. Al' radi se! Svaki dan do pet popodne, ne smeš ni minut ranije da izađeš! -Ih, šta ti je Švaba, svaka im čas', zato i jesu vazda sila bili! -A ti komšo, ne radiš? -Ma jok, radim, nego izaš'o sa posla, d'odem kod zubara. Ajd uzdravlje, pozdravi kući!
Kraj još jednog vikenda, priprema za novu radnu nedelju. Žuto svetlo sijalice od 40 vati. Dve sobe pod kiriju na kraju vagonske kuće u radničkom naselju. Kupatila nema, klozet je na samo 20-ak metara. Matorci šljakeri u industrijskom gradu. Banana-žuti kec sa talijanskim motorom. Crno-beli lampaš 'Rudi Čajevec'. Iskrin radio. Kupaš se jednom nedeljno, jer tako si u mogućnosti. Daješ bakterijama vremena da se razviju u anti-tela. Navučeš ponekad prehladu ili bronhitis, ali to ti je od promaje. Ili ako nisi presvukao potkošulju posle fudbala. Zauške i boginje preležiš sa pola odeljenja u isto vreme. Kolena već od srede poprimaju braonkastu teksturu. Grinje, polen, koštunjavo voće, jaja i mleko konzumiraš u enormnim količinima. Alergičan si jedino na vapaje da uđeš u kuću.
Ćale i ja stižemo iz sela. ''Vreme sporta i razonode'' se upravo završilo, piči neka džezijana. Zvezda tukla Veleža u Mostaru, Partizan uzeo bod na Kantridi, niški Radnički briljira. Keva odlaže sir i sveže povrće u Obodinov frižider.
- Ako misliš da gledaš Kalimera u 7:15, svlači se. Voda se ugrejala.
Stvarno, na Končarovom električnom šporetu se pušio lonac od 20 litara. Ćale namešta korito i uzima lonče za posipanje. Žmurim dok keva sapunja glavu. Šampon od breze lepo miriše, ali ujeda za oči. Evo, i sada...
Mnogo zajeban dan. Ustaješ ujutru na posao umoran k'o pas. Pokušavaš da upališ auto, kad ono neće. Setiš se da si ispao som što sinoć nisi natočio gorivo. Treba imati pamćenje kao slon pored onakvog posla. Pravac na autobus. Jedva ulaziš, stisli se ljudi k'o prasići oko krmače. Naravno kasniš na posao. Ulaziš u kancelariju, kolege blenu u tebe k'o tele u šarena vrata. U tom ulazi šef šepureći se kao paun i počinje da sere k'o foka. Pita te što kasniš, ti kažeš da si spavao kao jagnje i da si hronično umoran, kao konj. Potom ti kaže da nema opravdanja i da će ti sledeći put skinuti 20% od plate. Dosadan je kao muva. Pitaš se dokle ćeš biti crna ovca u toj kancelariji. Ceo dan radiš kao mrav da bi se opravdao. Zabio si glavu u papire, k'o noj u pesak. Ne ideš čak ni na pauzu iako si gladan k'o vuk. Konačno, kraj radnog dana. Istrčavaš k'o zec da bi stigao na autobus, koji naravno uvek pobegne, pa pobesniš kao ris. Čekaš drugi autobus k'o kvočka na jajima. Konačno se pojavljuje. Lešinari oko tebe su zauzeli sva sedišta. Ni komarac ne bi više mogao da stane. Zadnja stanica, vučeš se kao kornjača do kuće. Stižeš kući i vidiš da ova ćurka tek sad stavlja ručak. Odlaziš pod tuš jer smrdiš kao puma. Posle tuširanja ležeš k'o mečka u svoj krevet. Dolazi ti žena i kaže da do ručka ima vremena da se malo poigrate mačke i miša. Džabe, kad ne može da se digne patka...
Najtolerantniji ljudi su najveće zlo koje postoji, kada im konačno pređeš crtu. Bež' tada k'o đavo od krsta. Kad se mentalni skelet slomi u njih, a ti si za to krivac, budi spreman da budeš podignut metar u vazduh, a bačen 5 u rikverc.
Dobričine imaju taj talenat da mogu da trpe enormne količine govana od random ljudi i da sve to apsorbuju kroz osmeh, šalu, anegdotu ili pivo, inteligentnu ideju i analizu. Sad, postoji caka kod te sorte.
Za razliku od normalnih ljudi, koji imaju kratak fitilj i prekorače mentalni limit svake nedelje, brzo popizde a još brže ishisterišu i vrate se u mrtvu rutinu, dobričine to rade drugačije. To se skuplja godinama, ponekad čak decenijama, negde pod neki tepih u kori mozga. Nema delete opcija, samo se gura na C particiju, megabajt po megabajt, nesvesno. A kad se hard jednog dana zatrpa do poslednjeg bita, e onda ide zabava.
Ako su normalni ljudi kašikara po pitanju eksplozije, dobričine su onda neutronska bomba. Od nasmejanog brke do ludački nasmejanog brke sa nasumično pokupljenim alatom iz radionice u par sekundi.
Ekstremno trpljenje govana dovodi, logično, do ekstremnog pražnjenja nad govnima, što opet, logično, dovodi do zadovoljavanja neke kosmičke pravde, iako ima haos potencijal da u toku radnje bude napravljeno mnogo prekršaja za dugotrajnu robiju.
