Prijava
   

Evet efendija

U slobodnom prevodu: Klimoglav. Ali ne bilo kakav. Profi klimoglav.
Na turskom dvoru je postojala, o tome je Andrić pisao, funkcija evet efendije - kome je jedini posao bio da sluša sultana i da „sa razumevanjem“ klima glavom, u stilu: "O svetosti veća od Alahove, o svetlosti jača od sunčeve, o kurče nad kurcima, odakle ti jopet takva genijalnost da je prospeš po nama nedoličnim sa svojih mednih usnica."
Radno mesto, fultajm, porezi i doprinosi,dobra plata, ide staž... Za njega se, pored urođenog dupeuvlakačkog talenta i decenija posvećenosti njegovom razvoju, morala imati i deeeeebela veza. Nije mogao svako klimati sultanu.
Te funkcije na modernim dvorovima više nema, ali zanat je opstao.
Ma, ne samo opstao, nego se i jako razgranao, infiltriravši se u sve novodvorske funkcije. Sada su i savetnici i portparoli i ministri i sva svita samo jedan veliki evet evendija koji po ceo dan klima li klima.
U svetu dvorova nema klimatskih promena - dok je dvorova biće i evet efendija!

- Časni evet efendijo, evo pred penzijom ste, u rahatu je proveli, a nikad vas ne pitah, o'kle vam snaga da onu budalu sultana slušate tol'ke godine i da mu, 'nako uverljivo, klimate i klimate, da mu 'iljadu puta klimanjem raspaljute nove budalaštine.
- Dobri moj Omere, nije ni tebi bilo lako biti hećim onome gmazu debelom, pa si jopet nekako sve one sifilise njegove i gorušice zalečio... A ja sam im'o jednostavnu strategiju. Ne slušam šta ovaj sere, nego se sve sećam kako sam sultaniju prošlu noć nabad'o, i za svaki nabod klimnem. A mog'o sam dugo dok ne svršim!

   

Klabana

Nalickani fensi homoseksualni retardirani mlađi brat govnar kafane.

Zna se šta je kafana: malo mezetluka, rakija, vinjak ili pivo, eventualno špricer, ima i sa roštilja ponegde i a u kurac više. Cene sindikalne, sve blago štrokavo, dvojka ili eventualno sedam osmina sa zvučnika, frigijska lestvica. Popiješ pa se usereš, a ne primeti ti se jer si usran i došo u kafanu, nije bitno šta si obuko. Od riba debela konobarica Sinđa u pedesetim; sve je videla i sve zna. Uglavnom, sve kako Bog miluje i zapoveda.

Ali kurac.

Vaskoliki pederluk što čupa obrve, ima tviter i oblači se kežual ko pazarski šofer za sunet pre nekog vremena je počeo da se loži na ćirilicu: kao, to je ono naše, time mi jebemo, time smo mi tako urbani a opet tako svoji, SERBIA BRE! I onda je rešilo da potkreše urođeni praziluk iz guzice, ne da ga čupa ko do sada, nego nako da ga fazonira mašinicom na dvojku, da to izgleda svecki a naše. I onda je stvorilo klabane.

Klabana je dakle geačka fuzija KLABINGA i kafane. Nedovoljno hardkor za kafanu, nedovoljno urbana za KLABING. Metiljava kao i gosti koji dolaze u nju, što citiraju samoniklog kantautora, sina Titovog ambasadora Jovana Balaševića i slušaju Frajle ili ova govna. Ime joj je obavezno šaljivi citat iz neke pesme ili vragolasta igra reči ("Ona moja", "Moja bivša"). Piće skupo ko otrov, ako naručiš rakiju pitaće te oćeš li od borovnice. Muzika takođe metiljava, jer zvuci Nina ili Šemse gostima izazivaju osip. Razbiješ li čašu, odma stiže obezbeđenje da ti fizičkom snagom pokaže da je čaša kupljena kod Vicka. Sve sređeno i čisto. Pičke sređene i čiste. Muškarci koji bi se nežno voleli sa drugim muškarcima sređeni i čisti. Stolnjaci takođe sređeni i čisti.
NE SME BRE TO DA BUDE SREĐENO I ČISTO MAJKU VAM JEBEM U PIČKU!

- Gde izlaziš, preskupa pičko koju muvam?
- Ahahahahahahahaha, idem u kafanu "Čamcem plovim sam po Tisi"!
- UMRI, POJELA TI MAJKA GOVNO OD MUFLONA MESTO ŽITA DABOGDA, FUKSEŽDIJO!

   

Musa, srpski gonič

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

   

Smijeh je najbolji lijek

Tako govoriše naši stari, ali niko da ostavi u amanet i nastavak: ''...ako se upotrebljava u pravom trenutku''.

- Da mama, dobro si čula. Rak se proširio, doktor kaže da mi je ostalo još 3 mjeseca, u najboljem slučaju...
- AHAHAHAHAHAHHAAHHAHAHAHA SINE, JEBENA LOLČINA!!

   

I onda nista

Sedis, gledas u belo.
Pusis. Ubice te jebeni duvan, ali pusis, bole te kurac. Mozda podsvesno to i hoces. Da te nesto ubije.
Ali brzo, ne ovako natenane, polako, da umires na komadice.
Prvo ti je otupeo mozak a onda i ostala cula.
Kao pijanom, padne ti zar na ruku a ti i ne osetis.

Vracas film i pokusavas da ukapiras gde si zajebo. Sta si lose uradio? Voleo si je, tako kako si znao. Vise od drugih ali opet nedovoljno.
Kad si je upoznao nije imala nista. Cak ni roditelje.
Na zemunskom keju si uzeo kukuruz, kuvani, koji je ona pojela kao malo dete, umazala se do usiju i nosa. Tebi je to bilo simpaticno i smesno. Nekako cudno drago.
Uz tebe je dobila i tvoje roditelje, koji su je zavoleli vise i od tebe. Porodicu koju nije imala.
Bilo je trenutaka kad si je voleo vise od samog sebe, vise od majke i vise od svih ortaka u kafani, na gomili.
Kad si poklanjao sebe bez razmisljanja, pokusavajuci da je usrecis. I bila je srecna. Videlo joj se u ocima, u glasu, u pokretima.
Trenutaka kad si poslednju paru koju si cuvao za pljuge i burek dao za dve bele ruze.
Sutradan si grickao nokte i zickao od ortaka cigare, cak te nije bilo ni blam, jer su njoj te bele ruze znacile nesto.
Trenutaka kad si je, nicim izazvan odveo na more. Na tri dana, za toliko si imao kintu.
Razmisljas kako si joj dao 5 godina zivota. 5 godina.
Pet jebenih, srecnih, tuznih, veselih, groznih, divnih godina.
I onda nista.

Ustani siso i idi negde. Bilo gde, samo nemoj da places u sebi.

   

Lepota

Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.

-Svi mi, dečaci iz vrtića, smo bili zaljubljeni u nju. Uvek je imala najlepšu haljinicu, kosu vezanu roze gumicom i roze patofne. Nudio sam joj pogačicu sa čvarcima, ali ona je jela samo jabuku. Rekla je da je to dobro za lepotu.
-Krenuli smo u prvi razred i iz dubine duše mrzeli Maju, škrndelja koji je sedeo sa njom. Ja sam sedeo ispred nje i stalno se okretao. Učiteljica mi je redovno jebala kevu i slala me u ćošak. Bila je za glavu viša od mene- ne učiteljica. Ona.
-Počele su da mi rastu prve dlake. Svi smo mi uzgajali farmu bubljica na licu, samo je njeno bilo savršeno, čisto... Mislio sam da je zbog voća koje je uvek jela. Nabrao sam kod komšije punu kesu zelenih jabuka i gutao ih kao ćuran. Umesto lepote, dobio sam proliv. Meni su i dalje rasle bubuljice, a njoj sise. Za nju niko nije bio dovoljno dobar, čak ni osmaci. Bila je kraljica drugarske večeri.
-Imala je 98 poena na prijemnom. Upisala je neku zajebanu školu za koju nisam ni znao da postoji. Imala je krupne oči, kao krava. Iz mesta je mogla da jebe kevu onim starogrčkim boginjama, ali nije htela. Bila je svesna svoje moći. Svojim kravljim očima i dugim trepavicama je pomerala planine i šamarala sve nas- smrtnike.
-Probala je Bejlis, belo vino i Somerzbi. Svidelo joj se. Na red je došla Karelija Slims i Eve. Količina hormona u njenoj krvi je počela da se meri litrima. Borila se protiv prirode jer je ona tatina princeza koja ne želi ništa pre braka.
-Četvrta godina srednje škole. Roze boja je sa svezaka prešla na tange a njeno detinjstvo ostalo na ponosu konobara koji je pijanu izveo iz diskoteke da povraća. Postala je žena.
''Moraću da nadoknadim sve što sam propustila. Ovo nije loše''. Ma loše kurac! Znaju Bog i evolucija šta je dobro. Gledao sam sve to iz prikrajka. Na njenom, od jabuka čistom, licu, pojavile su se mrlje. Crne mrlje. Kao od mastila. Nije bila lepa. Bar ne meni. Kažu, na sred časa je otrčala u wc da povraća, kao što sam ja onomad trčao da spasim noge od besa razularenog dupeta isprovociranog zelenim jabukama. Ja trč'o zbog jabuka, a ona zbog kurca. Kako to može da bude isto? Već do 8. marta je imala stomak kao Mića ložač. Otac je ispisao iz te zajebane škole za koju nisam ni znao da postoji. Udala se. Niko od nas, njenih starih drugova, nije bio na svadbi. Dobila je sina i 20 kila viška. Umesto da vežba aerobik, vežbala je mešenje kiselog testa za pogaču i pranje sudova na dužni metar. Život- tvorova jazbina. Zanimanje- domaćica. San- kupovina veš mašine.
EVO TI GA SAD, JEBALE TE JABUKE!

#359
+9517
190
definicija