Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose. Grom iz vedra neba! Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre. A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.
- Halo? - Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno. - Ooo da, znam. - Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI! - Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna? - Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao! - Dooobro, polako. Samo bez panike! - Ne paničim!!! - Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m? - Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga! - Halo, halo...Jelena?
Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako... I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam... Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san. Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje... Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm... A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju. Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!
- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.
I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.
Retorička karakteristika bivših konzumatora nikotinskih štapića koji smernim rečima i likom Majke Tereze pokušavaju da izmene fetiško opredeljenje svojih bivših saboraca. U njihovim dinamičnim politiziranjima nazire se osećaj dobroćudne superiornosti zbog toga što su izabrali da ne budu srećni, već zdravi, jer je strašno bitno imati svest o tome da je rak pluća jedina bolest na svetu, te ako ukinu mogućnost dobijanja iste, astralno će se projektovati u bogolika bića.
Stoga redovno, u svakoj pušačkoj zoni, odlučuju da pokrenu svoje propovedanje glasom aktiviste za zaštitu kengura i Aboridžina od masakra poplava kada vide nekog ugnjetavača pluća i nemača zdravlja o tome koliko je „pušenje štetno“. Ma koliko odbijani bili, oni kao tragični junaci uporno istrajavaju u soljenju pameti, jer „pokazali su karakter“, „okanili su se ružne navike“, iako su se do juče tresli k'o Muhamed Ali posle dva sata bez katranskog fiksa...
Situacija 1: Ispušena lula: „Daj, šta mi duvaš taj otrov u lice, bre...?!“ Po pakle Drine: „Ne seri, juče si uz'o poslednju pljugu, a danas mi već kenjariš... Plivaj...“
Situacija 2: Ispušena lula: „Jesi li svestan da ćeš, ako tako nastaviš, definitivno dobiti rak pluća?!“ Po pakle Drine: „Jesi li ti svestan da ću ja najverovatnije umreti od obrušavanja rudnika u kojem radim pre nego što me pluća prikolju?!“
Situacija 3: Ispušena lula: „Vidi, sad si preš'o na ove jače... Pa ti nisi normalan! Po pakle Drine: „Hm?“, (izduvavanje dima u lice Ispušene lule) Ispušena lula: „Znaš li da su istraživanja pokazala da godišnje u svetu...?“ Po pakle Drine: „ŠUPIČKU MATERINU!!!“
Ono sto treba reci gospodi koja bi vazda da vam sole pamet; stalno pricaju sta treba da jedete i pijete, sta je stetno po zdravlje, kao da ste im rod najrodjeniji pa se oni mnogo brinu za vas.
"Eto...bolesna...al' ces da zapalis cigaru, i znas te kafe za poneti imaju mnogo secera..." "Znas sta, sestro? Ti na moju saranu ic ne mora da dolazis, dakle ni prema mom zdravlju nemas nikakve obaveze!"
Iliti kako pobeći od ovozemaljskih smarača i davitelja koji ti svakodnevno kljucaju u mozak. Bodljikava žica- jer nikada ne znaš kada će uže da zakaže.
Jutro prvo... Svekrva: Jeli snajka, 'si videla kakav je Milankin plastenik? A ova nesreća naša sva se osušila. Gde li si kupovala sadnice da mi je znati...
Jutro drugo... Svekrva: Pi, kakav nam je grdan ovaj plastenik u odnosu na Milankin. Oni već beru krastavce i paradajz naveliko, pa ima za dve pune prikolice a plastenik im manji od našeg!
Jutro treće... Svekrva: E svaka čast Milanki i njenima! Jutros sam ih videla kako beru ananas u plastenik... A ova naša nesreća, sve mi muka da ga gledam... Zajebao te prodavac snajka, oni kupili kod Radojice, lepo sam ti rekla kod njega da kupimo...
Jutro četvrto... Snajka visi sa oraha, obesila se bodljikavom žicom. Što je sigurno, sigurno je! Svekrvo: Eto, da smo imali ljucki plastenik sad ne bismo morali da kupujemo paradajz i krastavci za saranu!
Melanholija koja obuzme čoveka kad u svojim zrelim godinama pronađe očev stari sako u onom propalom garderoberu što ga je spustio sa ostalim drtavim nameštajem iz socijalističkog perioda našeg društva u podrum pun nepotrebnih stvari, pokuša da ga obuče i ustanovi da mu je premalen. Nije to prosta tuga zbog neupotrebljivosti komada garderobe koji je ionako demodiran do nivoa da ga Cigani neće ni na poklon. Nije ni prosta tuga za davno otputovalim roditeljem, svi putujemo, neki pre, neki kasnije. Ne, to je ona tuga koja na lice istera gorak osmeh i u srcu podigne ponos. To je ona tuga koja nastaje shvatanjem da ti otac nije bio baš toliko titanskog rasta i ogromnih mogućnosti.
To je ona melanholija koja te obuzme kad shvatiš da ispred tebe nema nikog da ti zaklanja vidike i da ti pogled prilično jasno puca na široku poljanu budućnosti. I nije ti krivo.
Izuzetno nezahvalan posao. Pokušavanje uvođenja bilo kakvog reda u haotičnu repetitivno silovanu plejlistu ravno je sedenju zamračenoj sobi i pokušavanju udevanja crnog končića u iglu koja je veći deo svoje (iglaste?) egzistencije provela u muljavoj fioci među šrafovima, alatkama i duplericama Pamele Anderson iz devedesetih godina prošlog veka umrljanih motornim uljem.
Koja god pesma bude puštena, u masi će se uvek naći neki nezadovoljnik koji će početi glasno da negoduje protiv izbora muzike varijacijama rečenice: "Ja sam pijan i meni je lepo i hoću svoju muziku, ko jebe ostale metalce/šabane/repere/dabstepere/hiphopere/elektronce itd".
Rasprava je beznadežna, najbolje rešenje je zauzeti hladnokrvan stav i manire naciste iz Nirnberga: "Ja samo puštam pesme koje su mi rečene da pustim, a ti, alkoholisani homosapiensu, bi trebalo da shvatiš da sam ja samo ekspresija volje ovog kolektiva i samim tim sam depersonalizovan i nedostupan za bilo kakvu međuljudsku komunikaciju osim naručivanja pesama od strane drugih alkoholisanih homosapiensa. Drugim rečima rečeno, ja obavljam plemeniti posao menadžmenta muzičkih želja zajednice iznetih pod uticajem legalnih i nelegalnih opijata, i autodestruktivno je buniti se protiv istog, jer on predstavlja refleksiju same kolektivne persone u datom psihofizičkom stanju, a deo kolektivne persone si i ti, što opet implicira da si i ti depersonalizovan i da živimo u dobu gušenja individualizma i pojedinačnih sloboda individue, što je tragično, i smatram da bi jedina filozofija koja bi mogla da nas izdigne iz beslovesnog krdo- mentaliteta jeste upravo Ničeova teorija Nadčoveka, koja se upravo zalaže da se sistem moralnih vrednosti okrene naglavačke, i želje zajednice potčine željama pojedinca. Ali pošto ja zastupam teoriju Svečoveka vladike Nikolaja Velimirovića, bojim se da tvoji zahtevi ne mogu biti ispunjeni, osim ako nisi spreman da rešimo filozofsku bitku između Ničea i Velimirovića fizičkim konfliktom, i samim tim dovedemo do eshatona ovog kolektiva i ove relativno ugodne večeri?"
Varijacije i citiranje gorenavedene rečenice bi trebale da budu sasvim dovoljne da buntovnik dobije facijalnu ekspresiju "živuljka na putu gleda u FAP-ove farove", i da se udalji uz zbunjeno "Blaaargh".
Jedna od beneficija didžejinga jeste što on uvek sedi, i (ako je moguće) jede i pije. Samim tim velike su šanse da će otići kući trezan, sit i napit, dok će ostatak mase peglati po klonjama, ulicama i dvorištima.
Metalac: Ćelava seljačina hahahahaha Šaban Šapke Šapkeeee breeee ko krava da muče hahaahaahah kakvi ste vi seljoberi ja ne verujem hahahahaha daj Slipknot bre!!! Dualiti je najmetal pesma ikad!!! Ljaljan: To breeeeeeeeeee gde me nađe joooooooooj daj viski jooooooooooj!!! Di-džej: Dobro, evo Dualiti sledeći na plejlisti.
Ljaljan: Kakvo je ovo sektaško sranje breeee, znate vi ko sam ja bre alo bre? Metalci smrdite, sektaši odvratni, menjaj pesmu bre!!! Metalac: To bre!!! Samo metal!!! Džoi najbolji bubnjar ikad!!! Drkam na njega!! Di-džej: Daj da smirim ove budale, evo im neka psihodelija što pretvara neurone u gnjecavu smesu. Krišom ubacuje pesmu u plejlistu
Rava kojoj kreću suze niz butinu na Cviju i Slobodana Vasića: Srceeee, ajde mi pustiš Daru i Cviju, Noć za nas??? Mooooolim te mva mva mva... Di-džej: Može, ali tek posle 15 pesama. Rava: Aj mi pomeriš malo gore? Pliiiiz... Di-džej: Srce, ja sam samo aseksualna ekspresija kolektivne volje ovog skupa, tako da tvoje umiljavanje i nabijanje sisa u moj vrat i gornji deo leđa ima toliko efekta koliko Marijan Rističević ima šanse da bude vicepremijer. Prosipaj svoje zavodničke fore nekom drugom. Mva.
Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu. Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.
Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.
-Tata, što brišeš oči? -Ma zaljutila mama ovu čorbu,razvalila je. Ajmo ja i ti malo napolje...
Rešiti sve svoje probleme, osloboditi se neplaćenih dugova, čantrave žene, neposlušne dece i šefa tiranina.
- Ooooo srećna Nova godina kume! - Ma šta srećna, kurac moj! Ista će da bude k’o prošla, ako ne i gora! Pun sam problema. - Ej bre, pesimista si od kad te znam! Uzmi pa ih rešavaj, nemoj samo da kukaš. - More znaš šta?! Nešto ja evo ovih dana kontam da poludim i rešim sve svoje probleme. - Tako je kume! Uzmi stvar u svoje ruke! - Ma jašta! Krov nad glavom, tri obroka, elegantna košulja, besplatni lekići i Bog da me vidi!
Kladionica iz kraja. Dvoje, eventualno troje radnika, 15ak standardnih ljudi koji tu bleje i gazda koji pokušava da nedostatak prostora, inventara i obezbeđenja nadomesti „kvalitetnom uslugom radnika“...
Prosečna subota/nedelja
Dežurno zakeralo: Opet vam je zamrljano ovo ovde u listi! Ništa ne vidim, a dao sam vam 20 dinara za ovo! Vratite mi novac! Daj mi onu knjigu utisaka, sa' ću da napišem da je ovo najgora kladionica u gradu! Radnica: Dobro, izvinite, evo vam novac nazad, znate, te štamparske greške su česte... (U sebi: Jedi govna, pederu, idi negde drugde kad je ovo najgora kladionica u gradu, taman jedna budala manje meni na vratu)
Dokoni penzioner (daje svežanj papirića A8 formata, svaki sa obe strane podeljen na četiri dela; u svakom od njih upisano po četiri meča, na svaki tiket stavlja minimalnu uplatu): Ćero, otkucaj to, odo' ja do pijace, taman ćeš da završiš dok se ja ne vratim. Pola sata kasnije se vraća, uzima tikete i listiće. Radnica: To vam je 530 dinara. Penzioner: Nemoguće! Ja sam izračunao da je 520! Sa' ćemo zajedno da izračunamo, daj to sokoćalo (digitron). E! I na ovom jednom tiketu si mi promašila! Treba više, a ne manje poena! Radnica: Naravno, evo odmah... (U sebi: Umri već jednom)
Dežurni lovator (donosi na isplatu tiket od 45.122 dinara): Eee, pošto si mi ti uvek talična, evo ti kupi sebi neki sok (ostavlja bakšiš od 22 dinara) Radnica: Hvaaaaaaaaalaaaaaaaaaaaaa komšijaaaaaaaa (U sebi: Idi kupi mi ti sok za 22 dinara, pička ti materina)
Dva dokona klinca od 13 godina (donose 20 listića sa po 16 mečeva, svaki za 30 dinara): Ovo da nam otkucaš, rekao gazda da možemo da igramo tikete, a poker ne smemo. Radnica: Dobro, daj ovamo... (U sebi: Dabogda noge izlomili, majku vam vašu, samo mi još vi trebate)
Lokalni dripac (uključuje slot za 50 dinara, seda i posle 5 sekundi lomi staklo): Šta je bre ovo, pička vam bre materina! Oćete da vas sve pobijem ovde mamu vam vašu! Što je ovo namešteno, a, a? Je l' znaš koliko sam ja para ovde ostavio, a dobio sam znaš šta? Kurac sam dobio! Reci onom tvom gazdi da ću da mu jebem mater, znaš! (šutira kantu za đubre i izlazi. Kad se gazda pojavi, šeni k'o kuče)
Tatin sin – rugoba, umislio da je Matt Damon: Ooooo, što smo lepi danas. Radnica (u trenerci i duksu 4 broja većem, mrko): Hvala TSR: Jeeee li, a što se ti nekad ne našminkaš malo, ovo ono...? Radnica: Ne, nisam ja u tom fazonu...ne šminkam se uopšte (U sebi: Jeste, za tebe i ovu gomilu paćenika ću da se šminkam, baš mislim. I haltere da obučem možda?)
Lik iz kraja (po troje maksimalno u toku dana. Dolazi da naplati 1000 i neki dinar): E, šta ima? Evo zadrži ovo (ostavlja 50-100 dinara) Radnica: Hvala (U sebi: Bog ti pomogo)
Stidljivi udvarač: Zzzzzzdravo. Radnica: Zdravo. SU: Paaaaaaa ovaaaaaj...mmm...kako si? Radnica: Super. Šta 'oćeš? SU: A? Mu(c)(v)anje se nastavlja dok ga ne prekine...
Blejač iz kraja, inventar kladionice (komada 5-8): Ej, de si. Daj mi otkucaj ova tri tiketa, na sve stavi minimalno, kol'ko beše, dvadeset?... (Radnica, u sebi: Je l' možeš jedan jebeni dan da odeš u neku drugu kladionicu???) Blejač:...i dođi posle da igramo karte, kupili smo sok i čips. (Radnica, u sebi: e, živ bio za ovaj čips)
Na kraju radnog dana, dolazi gazda... Gazda: Mh, ko je uzeo 3000 dinara, kakav je ovo tiket? Zašto nisi rekla da ne može? Ovo su neke nameštaljke, garant, kako to da su danas došla čak tri tiketa veća od hiljadarke? I zašto je ovde nered? Ne možeš samo da isprazniš pepeljare i pobacaš đubre i usisaš i oribaš wc i vratiš stolice na mesto, moraš da obrišeš stolove onim sredstvom što sam ti doneo, i da opereš sve prozore bar na svaka dva dana i nekoliko puta dnevno da lepo uglancaš ekrane na svim televizorima...to ti je deset posto od plate za ovaj mesec. E, da, što se tiče povećanja plate, za 3 meseca ako se posao popravi dobijaćeš 500 dinara više.
Radnica koja ima kući dvoje dece i nezaposlenog muža: Naravno gazda, nikakav problem, uvek ste bili fer i pošteni. Izvinjavam se za nered, neće se više ponoviti (U sebi: Jebo ti pas mater, dabogda deci lekove kupovao od ovog što mi skidaš)
Radnica koja ima ikakvih šansi da nađe drugi posao u skorije vreme: Ma sagnite mi se i ti i ona gomila idiota koju trpim ovde za 200 evra mesečno i poljubite me u dupe (gađa ga ključevima i izlazi lupajući vratima. U sebi: peva)
