Čin egzekucije svog rođenog neshvaćenog literarnog mini-remek-dela.
Ideja. Rodila se u nekom bizarnom ambijentu, tokom polusatnog boravka na WC šolji, dok noge počinju da trnu, a ukućani grebu po vratima psujući ti seme i pleme. Ili možda dok si na kasi u prodavnici čekao da onaj retard pomiriše Durex gel. Nebitno.
U svakom slučaju, bilo je iz ljubavi, u to si siguran. Nekontrolisano si se smejao, zaboravljajući na sve drugo.
Odrastanje. Misao je nadošla, zahtevala je da je nahraniš sa još epiteta, još poređenja, još kontrasta, još, još, još... Bilo je naporno, ali si uživao u tome. Konačno je postala zrela, jedra, k'o puce, sposobna za samostalan život. Vreme da je pustiš van.
Novi život. Ponosan si, tvoje čedo sada samo stoji na vetrojebini života, umeće da se stara o sebi, karakter je to. Tačnije, 729 karaktera.
Početak kraja. Nije joj dobro, slaba je i kopni pod naletima klikova. Ne! Zlehudi glasovi zapevaju "Majnuuus, majnuuus". Začepio si uši, ali glasovi i dalje odzvanjaju svodom lobanje. Pokušavaš da pomogneš, da je okrepiš, ali sa svakim osvežavanjem strane sve je gore i gore. Zasecaš tkivo, puštaš suvišne reči da isteku, bandažiraš je, ona biva prošarana žutilom i kao da izgleda bolje, ali avaj, to traje kratko. Kao da čuješ zamahe dugih krila. Nazguli. Osećaš da su tu, preleću zelenu poljanu na svojim crnim beštijama. Ako je ostaviš, oni će je... Ne želiš ni u sebi da izgovoriš strašnu istinu.
Konac. Ne možeš da je pogledaš u oči. Verovao si. A sad? Ali, ne smeš dozvoliti da postane njihova žrtva! Ti si je stvorio, ti ćeš je i uništiti. Sama je, i dalje okrenuta napred, prema ledenoj oluji. Stežeš zube i ciljaš u potiljak. Osvrće se u poslednjem trenutku. Reski pogled dopire u dubinu bića. "Da li si siguran?" Žmuriš i pritiskaš okidač.
Tradicionalni način lečenja povišene temperature. Bolesnik kokne par Andola i legne u krevet dok ga ukućani zatrpaju svim prekrivačima koje imaju u kući, uključujući i otirač za noge ispred ulaznih vrata. Na vrh jorgan planine poželjno je da sedne baba koja će štrikajući vunene čarape da se priseća rodnih brda i starog zavičaja. Dok kuvanom pacijentu vire zakrvavljene oči, temperatura će spasti već posle devete litre prolivenog znoja.
-Kevo, ja ne mogu više da izigravam ekspres lonac, ispustiću dušu ispod ovolikih ćebadi, ne mog' da mrdnem! -I ne treba da mrdaš, viš' da se treseš k'o otrovani pacov. Milorade, donesi ciradu od Moskviča.
Od malih nogu mangup. Namjerno gurao kocku u krug, čisto da nervira roditelje. Svetom Nikoli slao prijeteća pisma da će mu goriti ikona ako ne pošalje najnoviju segu i BMX sa šesnaest brzina. Zajebancija mu nikad ne dosadi, pa pravi smicalice i pod stare dane. K'o da ga je ćaća pravio komiran, a mater gutala eksere u trudnoći. Starom je bušio kondome, a poslije nije htio da dijeli igračke s braćom. U gostima obavezno obruka roditelje usmeno se posravši na kvalitet domaćinovog soka od zove, a domaćici prokune neslanu čorbu, zbog čega se ljudi počnu crveniti kao debil poslije trčanja kroz koprive. Kad dođu kući ćaća ga svaki put napenali nogom u guzicu tako da poskoči k'o katapultirana rumunska šampionka višeboja, ali on nastavlja po starom. U osnovnoj je prdnuo u školski dnevnik i zakopao ga u dvorištu, na fasadi škrabao ljubavnu poeziju vezanu za direktora, psa i majku (''Slobo, jebo ti pas mater! PFC!''), mahao ćundarom pred djevojčicama... Pošto je vasiona za bilo kakav normalan posao, počinje da glumi transformerse u reklamama za kosmodisk gdje lafo ne mož' da 'oda, a kasnije čudesno igra užičko. U gradskom prevozu podjebava penzionere igrom ''trzanja'': krene da ustane, namami poglede baba s cegerima, pričeka navalu, počeše guzicu i opet se udobno smjesti. Kad uđe kontrola s komentarom ''karte na pregled'' vadi Atlas i nudi da izaberu kartu. Zadnje pare daje na cugu i cajke. Našika se, padne pod sto i ostatak večeri se pita što je plafon nizak. Nesrećnicu koja se udala za njega ne vara nikad, osim u svakoj prilici. Nepopravljiv kao slomljena vaza i izgubljen kao daljinski.
- Stefane nesrećo, jesi li spremio sastav o ljetnom raspustu? - Jebo bi vas nešto pitati... - Reci? - Može li o tome kako sam se proveo na selu? - Ajde... - E 'vako: Jednog dana odlučiše roditelji da me odvedu na selo da vidim konje, krave, ovce i ostale životinje što smrde na govno. Ujutru me je probudio pjetao i ja srećan što mi je ćaća dozvolio da ponesem vazdušnu pušku ovjerim mrcinu po po čelendre. U, kakva je to meta bila. Baba je kukala kako joj je taj pjetao bio najbolji i skakao na sve koke, a ja ništa nisam razumio i samo sam jeo najveći batak koji sam vidio u životu. Kasnije sam s dedom išao u šumu po klipe za potpalu i on mi reče da je upravo na tom mjestu upoznao babu, kad je bio mojih godina. Ja ga pitam zašto je u mojim godinama upoznavao babe, a on me samo čudno pogleda i reče da sam povukao na ćaću i da nikad od mene čovjek neće biti. Kasnije smo vodili kobilu kod nekog Stojana i bio sam uzbuđen što ću vidjeti borbu. Kad smo došli pred kuću, deda povika ''Stojane mrcino debela, izlaz' napolje!''. Kaže deda da pozdravim čiku, i ja učtivo ''dobar dan čika Stojane mrcino debela'', a on se smrknu i nešto promrmlja. Otišli smo u štalu da gledamo borbu, bilo je neizvjesno i na kraju skoči Stojanov konj na našu kobilu. Žao mi bješe što smo izgubili, a deda je zadovoljno gladio brk i viknuo babi daj rakije! Čudno... Sledeći dan smo išli na pijacu da gledamo životinje. Na moju veliku žalost nije bilo nikakvih lavova ili žirafa kako sam očekivao. Prišli smo nekom čovjeku sa svinjama koje su smrdile a i on je smrdio, pa nisam znao od koga da se odmaknem. Tu kupišmo golemu krmčinu. Za večeru je bilo praseće pečenje, pošto su dolazili roditelji da me vode kući... - Dosta! Ne mogu više, dajem otkaz!
