Upokojavanje sopstvene definicije

Ideja. Rodila se u nekom bizarnom ambijentu, tokom polusatnog boravka na WC šolji, dok noge počinju da trnu, a ukućani grebu po vratima psujući ti seme i pleme. Ili možda dok si na kasi u prodavnici čekao da onaj retard pomiriše Durex gel. Nebitno.

U svakom slučaju, bilo je iz ljubavi, u to si siguran. Nekontrolisano si se smejao, zaboravljajući na sve drugo.

Odrastanje. Misao je nadošla, zahtevala je da je nahraniš sa još epiteta, još poređenja, još kontrasta, još, još, još... Bilo je naporno, ali si uživao u tome. Konačno je postala zrela, jedra, k'o puce, sposobna za samostalan život. Vreme da je pustiš van.

Novi život. Ponosan si, tvoje čedo sada samo stoji na vetrojebini života, umeće da se stara o sebi, karakter je to. Tačnije, 729 karaktera.

Početak kraja. Nije joj dobro, slaba je i kopni pod naletima klikova. Ne! Zlehudi glasovi zapevaju "Majnuuus, majnuuus". Začepio si uši, ali glasovi i dalje odzvanjaju svodom lobanje. Pokušavaš da pomogneš, da je okrepiš, ali sa svakim osvežavanjem strane sve je gore i gore. Zasecaš tkivo, puštaš suvišne reči da isteku, bandažiraš je, ona biva prošarana žutilom i kao da izgleda bolje, ali avaj, to traje kratko. Kao da čuješ zamahe dugih krila. Nazguli. Osećaš da su tu, preleću zelenu poljanu na svojim crnim beštijama. Ako je ostaviš, oni će je... Ne želiš ni u sebi da izgovoriš strašnu istinu.

Konac. Ne možeš da je pogledaš u oči. Verovao si. A sad? Ali, ne smeš dozvoliti da postane njihova žrtva! Ti si je stvorio, ti ćeš je i uništiti. Sama je, i dalje okrenuta napred, prema ledenoj oluji. Stežeš zube i ciljaš u potiljak. Osvrće se u poslednjem trenutku. Reski pogled dopire u dubinu bića. "Da li si siguran?" Žmuriš i pritiskaš okidač.