Ortak iz kraja koji nema pojma da igra fudbal ali je maksimalno spreman i može da trči dve utakmice napred-nazad.
Šut mu je nikakav, pas igra ne postoji, osim ako ne dodaje nekom igraču na metar od sebe ali jednostavno ga ne možeš proći. Može lopta, ali ti nećeš.
Uvek koristan igrač u ekipi lelemuda koji su dobri tehnički ali ih mrzi da trče.
Gatuzo je uglavnom mali, nabijen i izuzetno prgav. Voli da se svađa a ponekad i da se pobije na terenu.
Kada Gatuza usere neki dobar potez on je srećan kao malo dete i svi na terenu mu tapšu a kada uradi neki potez koji je van pameti i potpuno retardiran, opet svi tapšu i smeju se jer on jednostavno ne zna.
Rečnik / autori
MI
MikiUe
na Vukajliji od avgust 2011.viđen 17. feb 2014.
0 definicija0 odabranih0 poena
Upasti mu u reč.
Alternativni izraz za domaću rakiju kako bi se i najokoreliji tradicionalisti uklopili u fensi društvo.
Konobar: Ćao, izvolite?
Elizabeta: Ja ću kratki espresooo, sa mlekom i Plazmom, čašu destilovane vode i ratluk od kaučuka.
Relja: Meni late makijato mega indžekšn, sa polu-produženim, i slamčicu sa kišobranom.
Miladin: Meni maćado.
Konobar: Molim?
Miladin: Kajsiju, jebem te usta.
Ljudi iza torenta. Održavaoci broda modernog piratstva. Skriveni heroji daunlouda. Oni koji ne stopiraju fajl posle 100% i zavale se u fotelju uz Betlfild ili krekovanu verziju Fotošopa, već ga vredno drže narednih nekoliko dana na aploudu, iako im je net slabiji od sadržaja alkohola u Meraku, i modem stariji i prašnjaviji od Merlinove brade.
Neki bi ih označili kao lude i stavili ih u karantin sa muzičkim plejerom na kojem je samo pesma Zombi od Krenberisa, i angažovali stručnjake da im govore kako će sve biti u redu. Ali, sidera je toliko malo da se mogu prebrojati na prste jedne ruke černobiljskog novorođenčeta. Imaju svoja verovanja i način razmišljanja koji se kosi sa razmišljanjem ličera. I nisu nimalo naivni, kol'ko bi se moglo pomisliti.
Ima ih raznih. Od dalekih predela istočne Rusije, gde je internet konekcija luksuz, a jedine torentovane pesme odišu votkom i ruskim naglaskom, preko jugo-zapadne Evrope, čiji adolescenti teraju i po nekoliko sati torentovanja dnevno, sa konekcijom koja ima više nula od složenog binarnog broja, pa do obala SAD, i vanzemaljskih mašina koje se kriju u četiri zida dvospratnice, sa houmpejdžom podešenim na 4chan.org, i skladištem od 80% pornjave, i 20% torenta te iste pornjave. I svi se čuju preko Skajpa.
-Roflsaurus nubaro, gasi to, viš da ti guta net k'o Neo tablete!
-Čekaj, da se skine ovo, da stavim na aploud...
-Jel me drkaš? Čekaj da proverim, ne, ne drkaš mi...Jel me drkaš?! Šta si naivan, koji kurac?
-A, ne, ne. Mora nešto da se vrati. E, evo ga. A sad, siding...Hm, 7 godina 4 meseca i 16 dana...Pa, imam vremena...
-Odo da skuvam kafu.
Tipično muvanje bez ikakvih finansijskih sredstava.
Ona: Hoćemo na neko piće ili kaficu neku ?
On: `ajmo na neki vazduh ...
Je jedan jako nezgodan Trenutak u kome bez reči možete da dosta kažete o sebi, da ispadnete sve od najvećeg šmekera do najvećeg šabana. Naime, izašli ste u grad na kafu, vino... sa super devojkom ( koju pak ne poznajete baš najbolje) I prilazi vam slatka cigančica koja kaže: Kupi bato devojci karanfil!
E sad jebem li ga kako ja da znam šta devojka misli o tom karanfilu, i da li u opšte voli cveće i to još karanfil, možda i voli, a možda će da misli da sam mentol što sam kupio od organizacije koja navodno krade cveće sa groblja i prodaje po ulici, možda i kradu ko zna, možda će da je bude neprijatno od ostali gostiju i još hiljadu situacija.
...Nekada je to verovatno bilo romantično...
... Možda je i danas...
Mada, činjenica: to je svakako jedna rupa u Matriksu, jedan bag koji se javlja u kafićima, restoranima...
Ona je kafanska konobarica od tri'est tri godine. Njeno ima se pravilno izgovara "SlOađa". Razvedena je, ima vanbračno maloletno dete i radi u seoskoj birtiji Monako. Ojače građe, nikako debela, utegnuta u crne helanke. Crna kosa poput lavlje grive se spušta preko majice sa dubokim V-izrezom koja jedva održava njene pozamašne dojke kao ukrućene goropadi. Na nogama sandale, platforme od plute koje nose samo srpske medicinske sestre i kafanske konobarice.
Slađa je 'oćna, ali Slađa ne da svakom. Uđeš u kafanu, teškim korakom noseći brdo problema na leđima. Sedneš, izdahneš. Naručiš sebi piće, Slađa pije vinjak. Sa Panasonik linije milozvučno peva Ipče Ahmedovski. Seda ti za sto, popričaće sa tobom poput brata ti. Slađa ima završenu osnovnu-i-po školu: osnovnu i dva razreda trgovačke, ali ima životnu mudrost Zaratrustre, iskustvo Marka Pola i smirenost Patrijarha Pavla. Uvek je sa osmehom, ali poznaje život, život koji ju je gazio i nije je štedio. Iznad obrve ima ožiljak koji je podseća na bivšeg muža Žiku, kamiondžiju sa ogromnom trbušinom koji lako zamahne ručurdom, i ranu na desnoj plećki od noža skakavca, ali Slađa se nikom nikad nije žalila na svoje probleme.... Ne, Slađa sluša druge. Selom kruži legenda da se ne zna broj krava i teladi koje su čičice nakon stočne pijace štetovali kod nje u kafani, kao i o broju razbijenih glava seoskih lola od strane njihovih žena, kada bi se muževi o uranku vraćali od Slađe. Ali seoske žene nikad nisu dirale Slađu, Slađa je feng šui u selu, doktor Sigmund Frojd, garant stabilnosti njihovih muževa, samim tim i porodice, pa i sela...
Slađa nije osoba, Slađa je institucija. Da Slađa ne postoji, trebalo bi je izmisliti.
Savet sagovorniku u kome se ogleda želja za pojačanim intenzitetom radnje koju obavlja.
- "Alo, di-džej, pa ne čuje se ništa ta muzika ovde... daj mu ga malo po zvučnicima!"
--------------------------------------------------------------
- "Daj, bre, sinak... daj mu ga malo po gasu, ako misliš da stignemo ove godine na more!"
Fudbalski izraz za strateško planiranje minimum dva kola u napred. Po nekoj trenerskoj proceni još u prvom kolu koje sledi, igrač sa jednim žutim kartonom mora da napravi i drugi, kako bi prespavao sledeću utakmicu i bio spreman za mnogo ozbiljnijeg protivnika. Ovakva vrsta strateške igre uglavnom se primenjuje kad se u nizu dobiju najmanje dve slabe ekipe, nad kojim se i sprovodi strategija poznata pod imenom "čistiti kartone". Pored čišćenja kartona vežba se i uklizavanje ali i faulovi na sredini terena ili daleko od svog gola.
- Mile?! Majku ti jebem, na šta to ličiš?!
- Ne znam treneru... hmmm... pa rekli ste...
- Šta sam rekao?!
- Pa da danas... hmmm... čistimo kartone.
- I?! Šta si ti uradio?!
- Očistio dva kartona Hajnekena kod Veselinke u kafani, celu noć sam bio tamo... hmmm, majku da nemam.
Kavez za koke nosilje.
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...
Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...
U startu si se zajebao. Tražio si od ćaleta da te probudi. Bolje da si navio usrani alarm i sam ustao.
Dakle, svaki ćale to radi sa nula emocija, za razliku od keve, koja čak ponekad i promeni glas dok to radi. Dođe čovek, kao da budi neku nepoznatu osobu. Jesi mu ti sin, al' tada to ''nestaje'', cilj je da te probudi.
Upali sva moguća svetla i pusti sve što svira (po mogućnosti neku narodnjačinu tešku). Roletne diže brzinom svetlosti. Da se što jače čuje.
U slučaju da se ni tada, njegov najveći neprijatelj, TI, ne probudiš, zna se šta sledi. Uzima ti prekrivač, boli ga tuki je l' spavaš go, il' sa ribom, rekao si mu da treba da budeš budan tad i tad. Ali! Ako i tada ostaneš u horizontalnom položaju, gotovo je. Voda... neću to spominjat'.
Što je najgore, u ekstremnim slučajevima je i keva ovakva.
-Au tebra, na šta to ličiš? Držiš podočnjake jebote!
-Ćale me probudio, ne pitaj...
