Kanali koji nas prosvetljuju sa najraznovrsnijim temama...
Jutarnja šema : 5.00 - 6.00 : Jutro sa đubretarima 6.00 - 8.00 : Plivanje sa ajkulama 8.00 - 8.30 : Istorijski najvažnije ličnosti 8.30 - 10.00 : Kratak istorijat napada svih ajkula 10.30 - 11.00 : Istorijski važni svetski događaji 11.00 - 12.00 : Ajkule, sve što niste znali o njima Podnevna šema : 12.00 - 14.00 : Život građevinaca i đubretara 14.00 - 15.00 : Ajkule protiv krokodila, kako ajkule uvek pobeđuju 15.00 - 15.30 : Autobiografija od Mene - sve o jednoj istorijski važnoj osobi 15.30 - 17.00 : Ajkule, specijalan omnibus 17.00 - 19.00 : Građevinci protiv đubretara, specijalan omnibus Večernja šema : 19.00 - 20.00 : Horor ajkulinog napada 20.00 - 20.30 : Sve o cveću, kako ga uzgajati 20.30 - 21.00 : Građevinci, kako u slobodno vreme hvataju ajkule 21.00 - 22.00 : Ajkule, zašto su one najmoćnije 22.00 - 00.00 : Đubretari, sve o tome kako se svađaju sa građevincima dok love ajkule Posle ponoći šema : 00.00 - 01.00 : Seksualni život ajkula, sve što niste znali 01.00 - 02.00 : Kratak uvid u seksualni život radničke klase - đubretaraca i građevinara 2.00 - 4.00 : Ja Ron Džeremi, sva moja dizanja i padanja 4.00 - 5.00 : Ajkule, sve o fenomenu njihovog života
Definitivno najinteresantniji i najmisteriozniji lik iz kultne crtane serije “Mumijevi”. On jebe i leti. Radi se o vrlo kompleksnom liku kojeg ne može svako da voli. Klinci kojima je on bio omiljeni lik obično su bili zreliji od svog društva baš kao i ovaj misteriozni ploditelj u odnosu na Mumija i ostatak kompanije, jer da bi se uvažio njegov lik i djelo potrebno je imati nešto viši koeficijent inteligencije od tetkinog Miška kojem je glavna zanimacija ultimejt fajt sa svojom mlađom sestrom. Od njegovog prvog pojavljivanja u seriji, po njegovoj pojavi se vidi da je za svoje godine mnogo toga prošao. Uvijek je u istoj pocjepanoj odjeći dugih rukava kojom možda pokušava prikriti tragove uboda igle nastale dugotrajnim intravenoznim drogiranjem. Ovu teoriju dodatno potkrijepljuje i činjenica da Svire ima jako proširene zjenice. Romantičari pak tvrde Svire nije ćoman, već da želi prikriti tragove sječenja vena za nekom nepoznatom ženom koju je sreo na svojim putešestvijama. U svakom slučaju odjeća ga dodatno izdvaja od ostatka Doline Mumijevih jer uprkos tome što se nikada ne presvlači, makar ne ide go okolo. Svire je mršav, i često djeluje izmoreno. Izmorenost se osjeti u njegovom glasu i pogledu ali nije ona nastala svakodnevnim istovaranjem Tamića sa tatom Mumijem, već od burnog I teškog života. Ponekad se učini da je Svire razočaran u svoju sudbinu i da se povukao u izolaciju koju mu pruža Dolina Mumijevih kako bi se odmorio od svega. Sviretov glas nije pretjerano muževan ali je ipak dovoljno dubok i misteriozan da stimuliše lučenje izvjesnih tjelesnih tečnosti kod pripadnica ljepšeg pola. Svojim boemskim glasom govori polako i rijetko ali mu je svaka ka’ Njegoševa. Uočljiva je i sličnost između njega i Male Mu. Neki smatraju da je sestra Male Mu dovoljno stara da ima dijete njenih godina i da je Svire rano ušao u pubertet pa bi odatle bilo moguće da je džangrizava stanovnica Doline Mumijevih začeta u jednoj od Sviretovih veselih noći. Obzirom na sve opasnosti koje vrebaju u divljini koju on često posjećuje (naročito zimi) a koje on uvijek izbjegne ili pređe na neki dovitljiv način opravdano je smatrati da je Svire već odslužio vojsku. Neki idu tako daleko da smatraju da je dotični kao rezervista išao na ekskurziju Hrvatska-Bih ’91-’95 pa da je vrlo moguće da je razvio post-traumatski sindrom koji ga je i natjerao da se povuče u vukojebinu u kojoj sad boravi. Svire je i značajan klimatski faktor u Dolini Mumijevih. Krajem jeseni, on odlazi na jug gdje ostaje do pred sami kraj zime, kada kreće da se vraća nazad kako bi svojom usnom harmonikom označio dolazak proljeća. Kako se Mumijevi u tom periodu bude iz zimskog sna i time ponovo postaju aktivni članovi društva Doline Mumijevih, može se reći da je Svire na taj način i značajan socijalni faktor u istoj.
Sin: Tata, tata, prebaci na trojku. Otac: Ne može sine, vi'š da pratim tiket. Sin: Ali tata, proć'e mi Mumijevi. sprema se da zaplače Otac: Ko ti je omiljeni lik iz Mumijevih? Sin: Svire! Otac: prebacuje kanal Gledaj sine! Bićeš ti jednog dana tatin nasljednik, najveći jebač u selu!
Fraza, u koju treba verovati koliko i u deda mraza.
"Marija Ivanović" je ustala jutros. Sela je u svoj automobil koji su izmislili i napravili muškarci iz metala koji su izlili muškarci od rude koju su iskopali muškarci. Nalila je benzin iz nafte koju su dobili i preradili muškarci i odvezla se putem koji su asfaltirali muškarci. Ušla je u zgradu koju su sagradili muškarci od betona koji su zalili muškarci i cigli koju su sazidali muškarci i greje kotlom koji su napravili muškarci pomoću goriva koje su opet preradili muškarci, popela se liftom koji su montirali muškarci. Upalila je svetlo koje su instalirali muškarci, prelila je vrelom vodom, podgrejanom na gasu koji su dobili muškarci, kafu koju su prevezli avionom muškarci sa plantaže koju obrađuju muškarci. Sela je za kompjuter koji su izmislili muškarci, otvorila je program koji su napisali muškarci, ušla na na internet koji su stvorili muškarci i slovima azbuke koju su napisali muškarci ispisala: "Ja sam nezavisna žena, šta ce meni ti alkoholičari"?
Marakana. Specijalno je za tu priliku renovirana 3 dana pre roka. Bata Mrka, naravno! Sve metalne i za beton zavarene stolice na broju, preživele poslednji derbi. Režija: Gorčin. A ko će? Spektakl vizuelno, preko tvitera, prenosi Karleuša zato što ima 12 milijardi pratilaca. Prate je i dupli nalozi. Koristi samo pola dozvoljenih karaktera.
Predstava počinje. Dobroćudni brka sa šajkačom, praćen snopom svetla, gura roštilj sa leskovačkim specijaltitetima ka centralnoj bini. Opojan miris pleni pristunu masu i dopire u svaki kutak planete. Četvrta dimenzija! U Njujorku neverica.
Na prve taktove muzike, na scenu izlazi Ceca i peva ''Lepe li su nano Gružanke devojke'' na melodiju albanske narodne pesme ''Roka mandoljina''. Željko Lane je prati na harmonici, dairama, bendžu i ćemanima. Ceca ima lepe obrve, i to je otprilike sve što se vidi na njenom, poprsjem zatrpanom, licu. Velja Ilić nudi Putina domaćom prepečenicom. Barak dobija meku. Boris hladi Tačija lepezom. Čeda nudi lajne na srebrnom poslužavniku. Pipa Midlton se femka. Improvizovana bara privlači horde komaraca i pušta krv svim pristunima, kao simbol vekovne krvave borbe Srba za slobodu. U Londonu muk, u Parizu suze. Dačićeve specijalne jedinice katapultiraju princa Acu iz improvizovane praćke. Aca se na tečnom engleskom obraća svetu: ''Velkam tu Serbia!''. Posle kraće stanke, zapoveda: ''Aplauz, stoko!''. Planeta pljeska! U Pjongjangu delirijum. Zatim na binu izlaze Kusta i Džoni Dep vidno odvaljeni od skanka i drže antiglobalistički govor dok u pauzama neobavezno cugaju Zaječarsko pivo. U Rusiji destilerije vodke počinju da rade u 4 smene. Negde u to vreme nestaje struja i prenos se prekida. Aber kaže da je Đerdap poslao plenitelje imovine zbog neplaćenog duga. Mišković piše ček jer ''Šou mast gou on'', veli. Milka Forcan puca od muke. Roman Abramovič vraća buđelar na mesto. Tek tada publika primećuje omalenog starca sa petrolejskim fenjerom u ruci, skvrčenog od duga i teška penzionerska života. To je čika-Krka, učesnik prvih savremenih Olimpijskih igara ''Atina1894'', doduše kao sudija, jer je bio prestareo za takmičenje u golfu. On konačno stiže do mesta predviđenog za olimpijski plamen, ali uviđa da je gorionik ukraden, a i da je Bajatović zavrnuo gas, pogađete zbog čega. Kusta i Džoni zdušno prilažu po zipo upaljač i to sve fercera. U Grčkoj počinje sednica vlade sa novim idejama o dodatnim uštedama. Struja ponovo nestaje jer je pripiti Velja u sevdahu tresnuo punu flašu domaće o razvodnu tablu sa glavnim osiguračima.
Na kraju ceremonije svi zajedno u mraku pevaju srpsku himnu. Princ Aca ne peva, jer ne vidi da pročita reči. Ni Ljajić. Adem. Rasim peva, naravski. Novi Pazar ne veruje.
Povinovati se standardima današnjice. Navijati za Zvezdu ili Partizan. Ići u Grčku na more. Smuvati prvu ribu, koja od ortakinje zatraži vaš broj. Plasirati izanđale fraze iz domaćih filmova, kao originalan humor. Držati u imeniku brojeve gomile ljudi, koje nikada nećete pozvati, niti će oni vas. Nositi "normalnu" odeću. Gledati RTS, stvarati odavno stvoreno, i trošiti odavno potrošeno. Pljuvati iza leđa, dok se vama iza leđa pljuje. Žuriti na poslednji "dnevni" autobus, terati u kurac ciganče koje prosi, prelaziti na crveno kada nema murije. Startovati ribe kada udari pivo, gotiviti samo nemačka kola, sedeti na klupi samo ako nije vlažna. Ići na drugi čas, jer na prvom ne upisuje, šacovati raskokane ženske guzice u vrelini letnjih dana. Biti nasmejan, po potrebi drzak, pucati tiket zbog samo jednog meča. Koristiti viljušku jer su došli gosti, uvaljivati tuki prijatelju u ženskom društvu, radi njegove eliminacije. Glasati za desnicu, a u društvu veličati demokrate, šišati se na kratko kako dolikuje, slušati haus, nositi bele patike.
I tek tada nećete izazivati njihov prezir. Postaćete samo još jedna kap, u tom beskrajnom viru ljudi. Niko vas neće samo kratkim pogledom odbacivati, zbog rascvetalih krajeva vaše duge kose, i čudnog natpisa na majici. Pričaće sa vama kao sa sebi ravnim, neće biti tog strašnog tereta. Tog strašnog tereta, zbog kojeg pri ulasku u prostoriju u kojoj sedi deset nepoznatih ljudi, bar deset će vas zamrzeti, a da niste još izgovorili nijednu reč. Po prvi put ćete sebe počastvovati sjajem iz plavih očiju nepoznate devojke. Hodaćete ulicama slobodno, neprimetno, dobićete ono što ste oduvek i želeli, taj jebeni mir, koji imaju drugi. Zapitaćete se, zašto ste uopšte prkosili svemu. Iz tabora "onih drugih", prećićete u tabor koji ste mrzeli, tabor "onih".
Veče na Kalemegdanu, neposredno nakon mog preporoda. Pušim jeftinu cigaru, u koraku sa mnom šeta još gomila ljudi. Svi izgledaju kao jebeni pozeri, a i ja sa njima. Grupa klinaca u zamračenom delu tvrđave, iz svog glasa urla, nevešto imitirajući skrimerske blek metal vokale. Pre koju godinu, radio sam isto. Tridesetak ljudi koji su tuda prolazili, ismeva, psuje, ili patetično cokće. Postaje mi neverovatno čudno, jer sam sada i ja sam, na toj "normalnoj" strani. Za trenutak sebe zapitam, zašto jednostavno ne batale revolt, smuvaju neku ribu, i priključe se veselom karavanu.
Mrzim sebe, mrzim jer sam se prodao, ali prvi put za dvadeset godina, to što ti klinci rade mi deluje suludo. Sada sam na drugoj strani, emocije se mešaju, ali ipak shvatam: Nekako je bolje, nema tih lanaca koji me vezuju, nema predrasuda. Biti prosečan, to je zaista biti slobodan.
Japanac je totalni perverznjak i u svakoj svojoj perverziji zamišlja ženu koja je obučena kao da je upravo pobegla iz škole ili neki porno crtać. Vrsni je poznavalac borilačkih veština i prosto je rođen sa tim bez ikakvog treninga. Jede samo živu ribu i pirinač od kog pravi i rakiju ali ta rakija je smešna za našu šljivovicu i zove se sake. Svaki Japanac, kada ode na odmor non stop slika foto-aparatom marke "Sony" hiljade slika, smeška se i klanja čak iako ga psuješ. Japanac ima kožu žute boje, jako je mali i mršav, a ima i veoma mali penis ali to nadoknađuje raznim pomagalima kojim arči Japanku. Tehnički je daleko ispred nas i već uveliko vozi automobile koji nemaju točkove nego lebde malo iznad puta. Japanac je jako častan čovek i ako slučajno radi na nekoj javnoj i bitnoj funkciji, on se i za najmanju grešku ubije. Što se tiče odevanja, Japanac danju nosi odelo a uveče kada odmara u svojoj kući sa papirnim zidovima, nosi kimono.
Čarobno mesto gde se i ljubitelji kafanskog života osećaju kao u Diznilendu. Poslednja stanica životne kozije staze ako ste negde gadno promašili skretanje. Neiskusni bi to poredili da sa dnom života, a žilaviji provod tamo nazivaju zulum i veselje.
U profil gostiju spadaju sredovečni vozači autobusa, koji su sa namerom zanoćili u velikom gradu, i njihove dame noći sa masnom kosom, tigrastim dezenom koji se preliva preko struka i jarko crvenim karminom na opušcima slims cigareta. Ostalim gostima, čije rane na duši još uvek zjape od biča lokalnih vetrova i tornada, obavezno fali neki integralni deo tela- ud, red zuba ili oko. Nađe se i pokoji boem u svečanom odelu, sa crvenom ružom na stolu i setom u očima, koji uzaludno čeka svoju nikad prežaljenu ljubav iz studentskih dana i ispija rujna vina, tugaljivo i prezrivo u isto vreme.
Muzika, ako se tako nazvati može, probija bubne opne, puza kroz srednje uho, dolazi do mozga i zagađuje nervne ćelije. Nepovratno. Pevaljka, sa nezaobilaznim šiškama ispod miške i celulitom na nadlakticama, se uvija, rek'o bi čovek svakog časa će da ispljune žabu krastaču što joj se učaurila u grlu, i čita tekst iz neke knjige ručno i brižljivo prepisanih pesama. Pesma po želji petsto dinara, ali dobiješ još dve gratis. Razdragani gosti je oslovljavaju sa "koleginice", tražeći sve pesme koje sadrže naziv reke Drine. Svi su zaboravili svoje brige, makar na jedno veče. Misliće se o tome sutra.
Novajlije i slučajni prolaznici se mogu prepoznati po mladosti, telesnoj kompaktnosti i zbunjenosti. Ovi zbunjeni se najčešće mogu videti u pozi fetusa u nekom ćošku, sa izrazom strave u očima, a oni otporniji su već za nekim stolom zauzeli pozu mislioca, pod naletom udara nekog lošeg vina.
I tako celu noć. Sa svitanjem magija nestaje, a gosti odlaze kućama snuždeni, jer su se ponovo setili ko su i kakva sve sranja treba da prežive sa novim danom.
One su bile devojke sve dok jednog prvog septembra nisu sele u učionicu sa jedno 30 likova koji su nekad bili deca. Posle oko godinu dana ovih tridesetorica postanu nešto kao Alibabinih 40 razbojnika samo što ih je manje pa devojke moraju da se prilagodjavaju situaciji. Posledice su sledeće: -kad im ispadne sveska, knjiga ili nešto treće šutiraju ga do kuće -pertle vezuju samo dok sede na stolici -odazivaju se na "brate" -na dvosmislene izjave neuspešnih šmekera odgovaraju pesnicom u nos i flašom u glavu -nisu sigurne kako se zove najnovija Avonova maskara ali znaju koliko su koštali svi transferi u engleskoj drugoj ligi -nikad ne zaboravljaju uloške jer nemaju od koga da ih pozajme -ostatak odeljenja ih posle par godina smatra za ortake koji su malo drugačiji, ali niko ne može da se seti zašto
Građevinski objekat u kome stanuju ljudi na Kosovu, i to isključivo Srbi. Van Kosova, isti objekat se zove ''kuća''. Nakon '99, ognjište je neretko ujedno i zgarište.
Božić je porodični praznik i hiljade vernika ga danas slavi u svojim kućama. --------- Patrijarh je na ovaj veliki praznik poručio Srbima na Kosovu da istraju i ostanu na svojim ognjištima.
