Jer Sutomore nije more u pravom smislu riječi. Sutomore je pederski izgovor kojim žrtve tranzicije mažu sopstvene oči, i nastavljaju tradiciju soljenja muda stečenu još za vrijeme Tita. I dok dobitnik tranzicije upali svoja metalik siva kola, pristojnog godišta, eventulano sjedne u avion i zapali za neku egzotičnu destinaciju, ja i par iljada meni sličnih smrdimo jedni drugima u vozu optužujući se međusobno za nekupanje prije polaska. Jašta, baš ću da se kupam a pošo sam na more iz tog razloga. Ko te jebe, smrdiš i ti meni pa ti ja ne psujem ženu, majku ti smrdljivu jebem. Jebo te turistički voz i ko ga izmisli da mi zagorčava život za tri eura koliko sam platio povratnu kartu, koju će neko naravno da mi digne sa sve deset eura zadjenutih za celofan od cigara. Jer kad je tolika gužva, da nemaš gdje da staviš jebeni Miki Maus peškir, logično da raste vjerovatnoća da će se tamnoputom Rambu, koji naplaćuje klonju, dići kita da te orobi dok ti plivaš oko bova u nadi da ćeš vidjeti neku opičenu kurabeštiju koja se skinula u toples i leži na dušeku, daleko od obale. U principu naš narod je šampion mazohizma, otruj ga svake godine po jednom užeglom pljeskom, njemu nije dovoljno. Šta oćeš više? da ti udarim taksu na svaki plombirani zub u glavi, jer i to je luksuz? Oćeš li tada shvatiti da ti je bolje da uplatiš tri dana u Budvu, Grčku, Tursku nego da se deset dana čvariš u jebenom Sutomoru. Ostani kući, jebi nešto ako nemaš pare. I onako će da ti se sprdaju ako kažeš gdje si išao na more.
- Sine, uzo tata kredit. Vodimo te u Sutomore.
-Tata je li Sutomore more?
-Pa jebem li ga kuronjo, slano je, ima dosta svijeta, i tata je tamo prvi put vidio sisu.
-Ali tata Miškovići idu na more u Egipat. Mišo kaže da se onomad razbolio u tom Sutomoru, i da više nikad u ta govna neće ići.
-Ma šta oni znaju! Neka idu da ih muslidže tamo iznabadaju na kolac. Jebo ih faraon, truju mi dijete. Uostalom ne moraš ni da ideš, ostavićemo te kod lude babe Marice pa čitaj lektire. Ko te jebe.
- ’Oće li više to seksualno vaspitanje da uvedu, aman! - Ne d’o Bog! Uostalom, to bi nam biologičarka predavala. - Dosta, ni reči više, i na to je dovoljno da pomislim pa bar 7 dana da ne mogu da ga bacam!
- Da ti se pohvalim, kupio teča iz sela konja, Lipicanera, znaš kakav je, beli se k'o lutka. - Znaš da su ždrepci lipicanera skroz crni, pobele kad porastu? - Daj ne seri, odakle ti to? - Gledao bre na Nacionalnoj Geografiji.
----------------------------------------------
- Sinko, gle što sam naš'o neku kesu ispred zgrade, ima nekih travki unutra. Da nije marihuana, a? - Daj da pomirišem. Jok, džidža ne miriše ovako. - Pizda ti materina, otkud ti znaš kako miriše trava? - Ćale... gledao na Nacionalnoj Geografiji.
Odvesti potencijalnog poslovnog partnera iz Izraela na some šanome, nakon što ne ugovorite posao, ali po nalogu šefa morate da ga izdadiljate još jedno veče, jer mu avion poleće sutra.
- Opa, stiglo meso. Fala, konobar. - Mmmm, tejsti, maj frend. Vot iz dis? Vi dont hev dis in Tel Aviv. - Svinja, batice. Pork, pork! Hahaha. - Ju ashol! - Viva Palestina, opaaa!
Doživeti odjednom, potpuno iznenadno, neku situaciju od koje kroz telo brzinom meksičkog spermića proleti osećaj kao da milion trnaca piči gore-dole, od prstiju na nozi pa sve do malog mozga.
Veoma neprijatan osećaj, usko povezan sa strahom, koji ume na sekund, dva potpuno da parališe celo telo.
- Đole, aj po vodu, najbliže živiš? - Ajde stvarno Đole. - Pa hoću, što da ne. Evo me brzo. - Reci koji je Đole car, nikad ga ništa ne mrzi. - Ma da bre. Legenda. A baš sam žedan k'o konj. - Što je stao tamo, što ne ulazi u zgradu? - Nemam pojma. Vidi što je zab'o Boktemazo. Nepokretan. - Je l' to gleda tamo iza ćoška nešto? - Da bre, ali vidi što je nepomičan skroz. - Pa šta gleda budala tamo? Nek' ide po vodu više. - Je l' ono baba Stana prolazi pored njega? Ček malo, zar nije baba Stana umrla prošle nedelje? - Pa da. Ovo je njena sestra bliznakinja koja je došla iz Crne Gore tu da živi. - Ne seri. Je l' zna on da ona ima sestru bliznakinju u Crnoj Gori? - Ne zna. Moja baba je blejala sa pokojnom Stanom pa otud znam. - A zato je on pretrn'o tako....hehehehe.....vidi ga još se ne pomera.
Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.
Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...
Ali...
Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.
Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu. U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.
Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.
Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.
Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.
Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.
Inteligentna, prelepa, otresita devojka, pritom i dobar lik. Savršena. Nit' ljulja - nit' žulja. Tip devojke koju biste sa popriličnom sigurnošću želeli da oženite. Ništa joj ne fali! Ili ipak...
- Je l' moguće da je Tanja sa onim pajserom? - E moj brate, valjda si dovoljno mator da znaš da su se najbolje devojke uvek šetale sa degenericima. - Ma znam, tužno. Al' kakva je ona...vrhunska! Sve joj Bog dao osim mene.
Devojka koja budi želju da je otresete kao deca komšijinu dženeriku. Ukratko, zrela za kerembečenje i pored njenog poprilično gadnog lica.
- Au kakva je ova, pornićarka prava. Jebe je malo lice, da je lepša zvali bi je Golum, al' zato bulja, noge, simfoni... - Aha, jebozovna je...Baš onako...Otresita!
