Čovek? Šta znači to? Hodati na dve noge? Imati moć govora? To može i papagaj. Biti pametan? Ne baš. Čovek je nešto drugo. Nešto što ga razdvaja od ostalih životinja.
Sneg do kolena. Više ne hladan, osećaj se ko zna kad izgubio u mojim nogama. Ipak, one same idu. Bez ikakve veze sa glavom, one rade svoj posao. Glava puna misli. Da pukne! One lete bez ikakvog reda, sudarajući se sa oštrim albanskim vetrovima, koji poput žileta režu meso preteći da ogole kosti. Tišina u masi kao na kakvom sprovodu. Sami sebe pratimo do groba, bez ikakve nade da će nas nešto okrenuti od smrti. Čuju se samo fijuci vetra i sneg pod našim nogama. Ponekad neka psovka. Psuju ljudi cara, kralja, sudbinu, sebe, sve živo i mrtvo. Psuju Boga, od koga takođe traže pomoć, Sunce koje ih ne greje ko zna od kad, hleb koga nemaju... Ah, hleb... Sladak li je kad ga majčine ruke umese... Gorak li je kad je suzama zaliven, onaj vojnički. Obično parče ispečenog brašna sa vodom, služi samo da te drži još malo pre nego li ti metak presudi. Eee, da je bar tog gorkoga. Pa nek je kao pelin, samo da creva ne zavijaju kao izgladneli kurjaci u planini. U sebi psujem kralja, kud nas ne povede u leto preko ovih planinčuga, bar da travu pasemo kao i druge ovce, ne da gladni idemo na klanje. Vetar kida meso. Pade mrak. Skupljen kraj jednog palog debla koje mi služi kao jastuk ne mogu da sklopim oči. A voleo bih. I da ih ne otvorim više. Tako je lakše, velim sebi. Žmurim i gledam svoja stada. Rasuta po zelenim livadama, dok ja naslonjen na staru krušku grickam travku. Jedno nemirno jagnje trčkara okolo, dolazi do mene da me onjuši. Hrabo li je, i radoznalo. Gleda me krupnim očima i zableja. Majku mu, kao da ga čujem. Opet. I opet? Otvaram oči. I opet ga čujem. Poludeo si, Milorade, velim sebi i sklapam oči opet. Ma čujem ga ja, nego šta! Da li ga Radovan čuje? Radovane, budi se. Budi se, ludače! Eee, Radovane... Sutra ću mu krst napraviti. I popu ću dati očev sat da ga opoji. Ama, odakle se čuje ovo jagnje?! Kroz šumu i mrkli mrak pratim zvuk. Koliba. Arnautska. Uzimam pušku i približavam se polako. A sav drhtim, koj sam moj pošao sam. Budala. Kad me vide Arbanasi gotov sam. I neka. Kroz prozor dopire slaba svetlost lampe. Jagnje sve jače zapomaže, oseća da se gladni kurjak približio. Škripa vrata me preseče i brzo digoh pušku spreman da opalim. Iz tople kolibe izađe žena. Mlada, nema više od šesn'est. Da li je ovo delo Nečastivog? Da li me Bog kuša? Devojka stade i prestravljenog lica gledaše me. Kao jagnje svog izgladnelog vuka. Čekajući da je režeći uhvatim i raskomadam oštrim očnjacima. Držala je nešto u rukama, stezala ga uz grudi kao najvrednije blago. Jagnje se dralo. Gladan sam, njegovi me krici teraju da ga zakoljem i pojedem živog tu, odmah. Devojka, bez ikakvog zvuka, sleđena, krupnim očima me je gledala. Ah, kako boli taj pogled, više od promrzlih nogu i švapskog olova. Dete zaplaka. Skrenulo je pogled mlade Albanke sa mog lica i ona mu šapnu nešto, ljuljavši ga tu sama, nezaštićena. Jebeš ovo, Milorade. Vraćaj nazad. Jagnje utihnu. Umro sam sutradan. Nađoše me kako sedim na onom deblu pored Radovana gledajući prema kolibi. I pop me opoji dok nas zatrpavaše snegom. Ko bi rek'o, pokvarena matora jajara je za džabe to uradila.
Čovek? Da li životinja, kurjak il' ja'nje? Da li nešto... Ako sam ne vidiš, ne umem ti ja to objasniti, sinovac.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.
Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.
Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.
Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.
Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.
Bože me sačuvaj zla časa i rđava glasa velikoga duga i rđava druga.
Osnova svakog srpskog obroka. Suv leba. Polubeli. Šupljikav. Lebac raženi. Pogača. Crni. Lepinja. Vruć. Namazan. Somun. Vekna. Od juče. Prepečen. Za poparu. Buđav. Svinjama. Za leba danas mora da ima, a za sleba ćemo se već snaći.
Radivoje je mrmljao nešto sebi u bradu. Nikad nije dobro kad treba da dođe u grad, ni ovoga puta nije izuzetak. Nesnosna vrućina mu nije pričinjavala zadovoljstvo. Oštra, seda kosa je bila mokra od znoja, na krajevima koji strčahu ispod šajkače. Na putu od opštine do autobuske ugleda malu prodavnicu i reši da otrese jedno ladno zidarsko. Uvek je uzimao jagodinsko, jer ga je čiča sa slike podsećao na dedu. Prebra po čakširama i nađe dve zgužvane stodinarke. Plati jednom od njih za pivo, pa sede na obližnju, pukim čudom, funkcionalnu klupu u hladovini. Skide šajku i težačkim, od rada ispucalim dlanom, obrisa čelo, prekrsti se, prosu malo iz flaše, te nategnu dobar gutljaj. Dok je podrigivao, krajičkom oka spazi klinca kako izlazi iz zgrade preko puta. Mali je iznosio đubre. U providnoj kesi, starcu zapade za oko više od pola vekne hleba. Oči mu zaiskriše. Zar hleb naš nasušni? Seti se kako je jesenas zajmio pare za naftu da poore, taman kad uze gorivo, pade kiša, pa je čekao da ''cedne'', onda je tri dana izvlačio stajsko đubrivo, dogovarao se sa agronomom dal' da prihrani ''Kanom'' ili ''Urejom'', pa je drljačio, pa je kasnilo seme u poljoprivrednoj apoteci, sejao, povlačio, pa prašačio, dotrajala zadnja guma na traktoru. Zimus pade golem sneg praćen jakim mrazom, mislio je: 'izmrze sve', al' jok, udari velika kiša oko Vaskrsa, poplavi, al' opet bi dobro, onda naiđoše žege, pa se baba i on moliše Bogu i Svetom Iliji da ih grad zaobiđe, pa je jurio premije za mleko da ima čime kombaj' da plati, pa ga je kombajner zavlačio dve nedelje dok je ovr'o, a prinos be'a tanak, pa dok je oter'o žito u ambar i istovario da se prosuši, odvez'o u zadrugu da ga da po neipslativoj otkupnoj ceni... Danas je platio porez da mu izvršitelji ne bi zaplenili traktor. Jer šta je on bez traktora? Od svega mu je ostala još jedna zgužvana stodinarka za lokal do kuće. I dug od 400 evra. Utrošeno vreme i rad se ne računaju. O živcima da ne govorimo. Uz kurac mu muka. Posle bačenog smeća, klinac prođe pored Radivoja gledajući ga sa podozrenjem. Minut kasnije izađe iz prodavnice noseći svežu veknu hleba po ceni od 44 dinara. Radivoje pomisli da malom opsuje i tetku i babu, ali se uzdrža. Samo dobaci: - Sinko, gre'ota je 'leba bacati. Mali ga nije ni registrovao, a i da jeste, ne bi rastumačio. Jer nema ko da mu kaže i objasni. Deda mu se davno doselio u grad i pljunuo na seoski život, a ćale mu je već gradska faca, roker. On samo zna da je hleb 44 dinara. Svakako je dečko žurio da se loguje na CS server, čeka ga buljuk drugara iz razreda da povrate Kosovo... Tako to uređene države rade. Leba i igara. ''Oče naš...''
Opušteniji od dedinih muda u obliku trešnjica blizankinja u službi pirsinga na babinoj desnoj sisi. Jebeni šaman kuliranja. On oblake ne smatra stazom, nego im daje priliku da uživaju u njegovom hodu.
Na stejdžu je bogotac. Dok frontmen mora da zavodi spikom, dok bubnjar od svog znoja polako stvara jezero ispod sebe, on uživa. Glava gitare je usmjerena ka zvijezdama, pokazujući gdje se trenutno nalazi onaj što njene žice miluje prstima poput ljubavnika koji je zanat ispekao tako dobro da će ga genetskim putem prenijeti na svoje sinove.
Dobroćudan, veseo čovek, rumen, izuzetne fizičke snage i elegantno popunjene pojave. Voli pivu popiti više nego dobiti na lotou, a štipnuti konobaricu više nego imati pola Njujorka. Nikada nije materijalista i karijerista jer dobro zna da materijalizam ubija dušu - zadnji dinar daće na turu pića sa jaranima, ugositiće i pomoći putnika namernika ili nepoznatnu osobu. Većinom je po zanimanju zidar, majstor, moler, mehaničar, često je višestruko talentovana osoba, ali bez kompleksa da se dokazuje i da ponižava druge. Može se reći da je neka vrsta hipija sa ovih prostora. Ne slaže se sa feministkinjama, Novosadjankama i ostalim ženskim osobama prolezbejsko-zmijskog karaktera, kao ni sa zalizanim fensi menadžerčičima i fensi baticama u roze majicama.
Primer čoveka sa naših prostora koji je sto puta bolji od prosečnog Amera ili Švajcarca (iz ličnog iskustva)...
Taktika tuče u seoskoj kafani koja se koristi, ne da bi pobedio, jer to nije tvoja teritorija, a seljaci ne gube na njihovoj, nego taktika koja služi samo da minimalizujete štetu, a da opet uspete i da marnete kog seljaka, pre nego što pređu preko vas. Najbolje ćete primeniti ovu taktiku ako vam je sto odmah do zida. Brzo ustajanje i postavljanje uza zid da vam ne mogu doći s' leđa je onda lako i brzo se uradi, a sto prepun flaša je na dohvat ruke za odbijanje prvog napada. Nemojte puno razdvojeni jedan od drugog da stojite. Naravno, seljaka je puno unutra pa ćete flašama samo na trenutak suzbiti invaziju. Sledeće je prevrtanje stola, da makar malo dobijete na vremenu jer moraju onda da ga obilaze a formiraju se i pravci iz kojih dolaze tako da imate manje prostora da branite. Posle određenog vremena će uspeti da probiju jednu stranu i onda ste najebali ali seljaci vas neče baš urnisati jer oni poštuju ljude koji se brane. Taktika je dobila ime po čuvenom načinu igre italijanskih fudbalera, koja se sastoji u čvrstoj odbrani i onda uguravanju nekog šupačkog gola iz kontre ili prekida. Dobro, u tuči sa seljacima u njihovoj kafani nećete pobediti kao Italijani, ali garant ćete malo bolje proći sa katanaćom, nego ako se junački zaletite i raštrkate tako da mogu da vas biju sa svih strana.
- Ljudi, ovi seljaci nas opasno merkaju i pašće ozbiljno nabadanje. Radimo katanaćo, pa šta Bog da. Djole, ti si najprecizniji. Čim krenu, ti odmah zvizni šuriken onom debelom u usta. - Naravno.
Dvosekli mač, oruđe dobra i artefakt zla! Milosrdne prema sinusima kao velikodušni beduin prema izgladnelom brodolomniku. Ali i poput Lucifera koji čeljustima žvaće grešnike u 9. krugu pakla, surovi oganj prknu posle hitnog sranja u javnom wc-u.
Picerija-kafeterija, pečatorezac-kopirnica, bravar-varilac i ostali kojima zakon dozvoljava da se registruju za JEDNU delatnost, a na istoj lokaciji obavljaju i njoj srodne delatnosti, što je potpuno logično sve dok se ne pojave i dečja igraonica-mešaona koncentrata, autolimar-proizvodnja torti i kolača ili zdrava hrana-prodavnica boja i lakova.
-Agencija za privredne registre-
-Dobardan. Molim vas lepo, kakva je ovo pizdarija? -Da vidim... A vi ste taj! Znate šta gospodine , ja u svojoj karijeri nisam čula za ovakav slučaj! Vi ste taj Žika vlasnik vodomontažne radnje "Žika Mlaz"? -Lično. I zašto se meni molićulepo brani da radim? -U vašoj registraciji stoji "promet i ugradnja vodovodnog materjala" a vi ste sa druge strane otvorili Seksi Šop! -Nije tačno! Piše i srodne delatnosti! -Pa kakve veze ima...? -Ima! To je sve isto! Imaš ovamo cevke 3/8, 1/2 colare pa naviše, isto i tamo imaš po prečnicima, onda imaš teflone za cevke razne, pa teflonske paste za podmaz, pa holendere, pa sredstva za pročišćavanje kanalizacije, pa dupli nipli, pa teštik, sve ti je to bre isto, ovamo kučina-onamo kurčina i ćao, ja to i u istoj radnji prodajem samo sa dva ulaza. -Znate šta, to ipak... -Znate šta vi, vaš šefić onaj mali Žuća izgleda ima problema sa kanalizacijom, stalno kupuje sredstvo za čišćenje, al otprilike da je problem u majstoru loš mu teflonski podmaz, te vam ovom prilikom ostavljam pakovanje i jednog i drugog, pa ga pozdravite. A i vama kao dami, na poklon ostavljam ovaj mali guzni holender. Dovidjenja!
Izuzetno pažljivo, po za sada nepoznatim standardima, birana grupa tinejdžera koja bi trebalo da predstavi kako izgleda život jednog prosečnog srpskog klinca, kao i njegovu radost kada se sretne sa dotičnim proizvodom. Međutim.
Ni traga od toga. Reklame su kopirane direkt iz Amerike, ne same lokacije, jer nisu snimane na Menhetnu ili u srcu Londona, nego su stvarno snimane kod nas, ali tu sve što je realno prestaje, a pojavljuju se čudno čupavi klinci obučeni u neke dukseve na kružiće i razne gluposti, gomila skejtera iako klinca na skejtu nisam vid’o cirka deset godina, Džastinbiberoliki klinci sa istom onom devojačkom frizurom i plačipičkastom facom, kakvi ne bi opstali ni trideset sekundi u prosečnom odeljenju sedmog razreda u našoj zemlji i na kraju je sve to začinjenom nekim malim crnčićem, koji ne vozi skejt, ali ga uvek zagrli neka klinkica koje sve, uzgred budi rečeno, izgledaju potpuno normalno, osim što ih nalaze sa nekim najnevinijim seks-ću-imati-samo-sa-drugaricom-i-to-u-četrdesetoj facama.
Naravno, ovaj tip reklama ne bi bio potpun bez nekog tehničkog dostignuća koje je trenutno u trendu i njime se slikaju, uvek perfektno, ludo, flafičasto namešteni kada onaj koji slika i deluje totalno gej, škljocne.
Smoki je smoki i ješću ga kakva god da je reklama, jer zakiva kol’ko je dobar, a vi što pravite čokoladice potrudite se da te čokoladice budu malo ukusnije i uložite kintu na tu stranu, a ne na ove baršunaste reklame o nekoj nepostojećoj generaciji Emo-gej klinaca u Srbiji jer kao i kod piva, ako vam je proizvod sranje džaba vam reklama.
Blago našminkana, odmorna klinka se kao budi u krevetu. Na zidu je par postera, Džastin Biber naravno, tu je neki maneken koji je dig’o jednu ruku, stavio je onako iza glave na teme i flešuje nadrkano svojim obrijanim pazuhom. Tu je i Nole na zidu. Urla. Opet je jeb’o Nadala.
Na stolu je lap top, fejzbuk upaljen naravno. Počinje pesma „Mladiću moj“, ali neka malo izmenjena verzija. Ona ustaje, pogleda u ekran i vidi da ima poruku od Džastinbiberolikog klinca sa slikom na kojoj namiguje. „Leti, leti leti SMOKI“. Fora slogana je kao u tome što je leto, pa kao leti i to. Pravi začuđenu facu i u tom trenutku soba se malo zamrači. Dotrčava do prozora i vidi nešto ogromno kako leti. Hvata neki tač-skrin telefon i izleće napolje gde je onaj klinac sa fejza već čeka, znajući da će da izađe i kreću da trče za neidentifikovanim letećim objektom. Pored njih proleću dva mnogo kul klinca na skejtovima, duge kose, uredno sređene kod Mikija Panjkovića i rade neke forice koje u Americi rade već u predškolskom. Trče dalje, kada se pojavljuje mali crnja, al’ ne neki onaj normalni niger crnja, već neka kokos verzija, skoro beo, vilenjačkog izgleda, obučen šljampavo. Pozdravljaju se sa njim, onako crnački sa nekim kao pokretima glupim i tu dotrčava još jedna drugarica ista kao i ova s početka, al’ ima kosu druge boje. Kreću svi zajedno da trče.
Sada tu trči pedeset nekih takvih klinaca. Prate senku i gledaju gore. Neki klnci voze rolere, jedan je na trotinetu, a tu je i onaj emo-gej klinac, slika ih sa tabletom, proleće neki klinac na skuteru, ima šal koji se viori i vozi neku klinku istu k’o one dve samo ima majicu druge neke boje. Proleću pored babe i dede koji sede na klupi i rasteruju im golubove koje su ’ranili i onda ih oni gledaju nekim prvo blago prekornim pogledom, pa se ipak nasmeju. Na mlađima svet ostaje.
Odjednom leteći objekat staje. Kamera se lagano podiže i tu shvatamo da to leti ogromna kesa smokija. Čuje se karakteristični zvuk otvaranja kesice, smoki počinje da leti na sve strane. Niotkuda se pojavljuje neki DJ koji je izgleda na leđima vukao svu tu opremu, svi počinju da igraju uz neki dens-haus u pokušaju izmešan sa „Mladiću moj“ (nije pesma o Ratku Mladiću prim.aut.), glavni akteri đuskaju do jaja, posebno crnja. Čak i baba i deda kojima su rasterali golubove igraju u stilu šezdesetih. Čuje se hrskanje smokija.
Osoba koja u prvih 60 - 70 minuta filma, dakle, dok se ne ustremi na glavnu junakinju (da, obično je to devojka u dvadesetim godinama, lepuškasta), poseduje zapanjujući broj natprirodnih sposobnosti. Može po želji da isključuje i uključuje struju i telefonske linije u kući, u stanju je da se u roku od nekoliko sekundi teleportuje sa tavana u podrum trospratnice.
Njegova sposobnost bacanja noževa, sekira, šurikena i ostalih pomagala (ponekad su to i stolice, ormani itd.) može se meriti sa veštinom najboljih samuraja - uvek nepogrešivo pogađaju metu (glavu ili nogu nekog nesrećnika koji nije stigao ni tri rečenice da izgovori u filmu). Važno je naglasiti da se nikada ne umara, uvek laganim hodom prati svoju žrtvu koja trči kao da u dupetu ima mlazni pogon. To ga, naravno, ne sprečava da joj uvek bude za petama i da je ubije kad i na koji način to odluči... Istu je sposoban da brzinom svetlosti skine, odere joj kožu, okači naopačke za konopac i postavi je tako da ona padne tačno ispred očiju nekog sledećeg nesrećnika, kada on, recimo, otvori vrata ili upali mikrotalasnu pećnicu.
E sad... Kada krene na glavnu likušu u filmu, sve njegove sposobnosti bespovratno iščezavaju. On se pretvara u trapavog, retardiranog invalida koji nije više u stanju ni šamar mrtvacu da lupi, ne daj Bože nešto od gorenavedenog. Počinje i da trči, ali avaj, veoma smotano. Sapliće se na gotovo sve - od stolice i plišane igračke, do sopstvene senke.
Na kraju, naravno, biva ubijen tako što ga bace u more, sa terase, upucaju 10 puta u grudi ili nešto slično. Ipak, reč "ubijen" u prethodnoj rečenici je veoma diskutabilna pošto se kroz nekih pet godina, kada režiseri reše da snime nastavak, ispostavlja da je nekako uspeo da preživi (ako su ga bacili u sred okeana smrtno ranjenog - on je bivši svetski prvak u maratonskom plivanju, a poseduje i sposobnost samoisceljenja; ako je bačen sa 14. sprata - kao mali je proveo 10 godina u japanskim nindžama, pa zna da se dočeka na noge i prođe neprovređen pri padu sa bilo koje visine; ako je upucan - nosio je pancir ili predstavlja neku vrstu hibrida čoveka i nuklearnog reaktora, pa mu je grudni region izgrađen od titanijuma i tako dalje).
