Čovek, kako to gordo zvuči
Čovek? Šta znači to? Hodati na dve noge? Imati moć govora? To može i papagaj. Biti pametan? Ne baš. Čovek je nešto drugo. Nešto što ga razdvaja od ostalih životinja.
Sneg do kolena. Više ne hladan, osećaj se ko zna kad izgubio u mojim nogama. Ipak, one same idu. Bez ikakve veze sa glavom, one rade svoj posao. Glava puna misli. Da pukne! One lete bez ikakvog reda, sudarajući se sa oštrim albanskim vetrovima, koji poput žileta režu meso preteći da ogole kosti. Tišina u masi kao na kakvom sprovodu. Sami sebe pratimo do groba, bez ikakve nade da će nas nešto okrenuti od smrti. Čuju se samo fijuci vetra i sneg pod našim nogama. Ponekad neka psovka. Psuju ljudi cara, kralja, sudbinu, sebe, sve živo i mrtvo. Psuju Boga, od koga takođe traže pomoć, Sunce koje ih ne greje ko zna od kad, hleb koga nemaju...
Ah, hleb... Sladak li je kad ga majčine ruke umese... Gorak li je kad je suzama zaliven, onaj vojnički. Obično parče ispečenog brašna sa vodom, služi samo da te drži još malo pre nego li ti metak presudi. Eee, da je bar tog gorkoga. Pa nek je kao pelin, samo da creva ne zavijaju kao izgladneli kurjaci u planini. U sebi psujem kralja, kud nas ne povede u leto preko ovih planinčuga, bar da travu pasemo kao i druge ovce, ne da gladni idemo na klanje. Vetar kida meso.
Pade mrak. Skupljen kraj jednog palog debla koje mi služi kao jastuk ne mogu da sklopim oči. A voleo bih. I da ih ne otvorim više. Tako je lakše, velim sebi. Žmurim i gledam svoja stada. Rasuta po zelenim livadama, dok ja naslonjen na staru krušku grickam travku. Jedno nemirno jagnje trčkara okolo, dolazi do mene da me onjuši. Hrabo li je, i radoznalo. Gleda me krupnim očima i zableja. Majku mu, kao da ga čujem. Opet. I opet? Otvaram oči. I opet ga čujem. Poludeo si, Milorade, velim sebi i sklapam oči opet. Ma čujem ga ja, nego šta! Da li ga Radovan čuje? Radovane, budi se. Budi se, ludače! Eee, Radovane... Sutra ću mu krst napraviti. I popu ću dati očev sat da ga opoji. Ama, odakle se čuje ovo jagnje?! Kroz šumu i mrkli mrak pratim zvuk. Koliba. Arnautska. Uzimam pušku i približavam se polako. A sav drhtim, koj sam moj pošao sam. Budala. Kad me vide Arbanasi gotov sam. I neka. Kroz prozor dopire slaba svetlost lampe. Jagnje sve jače zapomaže, oseća da se gladni kurjak približio. Škripa vrata me preseče i brzo digoh pušku spreman da opalim. Iz tople kolibe izađe žena. Mlada, nema više od šesn'est. Da li je ovo delo Nečastivog? Da li me Bog kuša? Devojka stade i prestravljenog lica gledaše me. Kao jagnje svog izgladnelog vuka. Čekajući da je režeći uhvatim i raskomadam oštrim očnjacima. Držala je nešto u rukama, stezala ga uz grudi kao najvrednije blago. Jagnje se dralo. Gladan sam, njegovi me krici teraju da ga zakoljem i pojedem živog tu, odmah. Devojka, bez ikakvog zvuka, sleđena, krupnim očima me je gledala. Ah, kako boli taj pogled, više od promrzlih nogu i švapskog olova. Dete zaplaka. Skrenulo je pogled mlade Albanke sa mog lica i ona mu šapnu nešto, ljuljavši ga tu sama, nezaštićena. Jebeš ovo, Milorade. Vraćaj nazad. Jagnje utihnu.
Umro sam sutradan. Nađoše me kako sedim na onom deblu pored Radovana gledajući prema kolibi. I pop me opoji dok nas zatrpavaše snegom. Ko bi rek'o, pokvarena matora jajara je za džabe to uradila.
Čovek? Da li životinja, kurjak il' ja'nje? Da li nešto... Ako sam ne vidiš, ne umem ti ja to objasniti, sinovac.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
