Ne depiliraj se. Ako nemaš samokontrole, imaš stida.
- I, šta kažeš, da odemo do tebe, mhmm?
: nisi se depilirala, nisi se depilirala, nisi se depilirala:
- E, večeras ne mogu.
Rečnik / autori
SN
snebivljivaazdaja
na Vukajliji od septembar 2011.viđena 26. jun 2016.
18 definicija4 odabrane1.201 poen
Sve učestaliji izraz za dokumentaciju među priučenim političarima i instant ministrima. Reč nije samo posledica (ne)pismenosti već i posprdnog odnosa Srbina prema formi („Neka se samo završava na - logija, zezn’o sam ih hahaha!“) koji funkcioniše bolje na časnu reč, zbuni se kad vidi slova. Ostaje dilema da nam treba zameriti jer smo, zahvaljujući Turcima, više usmen nego pismen narod. Nakon Turaka dođoše Nemci, pa otud i ona : „Bolje da me juri Turčin sabljom nego Švaba olovkom!“ Kada je u pitanju birokratska svakodnevica, zbunjenost je prisutna i sa jedne i sa druge strane šaltera. Ne zamerite šalteruši niti šalterašu, zar očekujete više od njih nego od ministra?
“Evo, ja vam obećavam, to će se sve završiti u roku od 15 dana . Već su predati zahtevi za građevinsku dozvolu i ja vam poručujem da će sve u vezi sa, ovaj, … papirologijom uskoro biti rešeno, jer nikome ne pada na pamet da gradi bez dozvole“.
”Prihvatio sam mesto savetnika zbog mogućnosti da pripomognem ljudima. Na primer, mene papirologija ubija. Verujem da isto oseća i običan svet koji dođe u ministarstvo da završi neki posao. E, onda, ako je to u mojoj moći, ja se potrudim da se stvar završi brzo i efikasno”.
Ono što neki ljudi nose na glavi. Neki to nazivaju frizurom.
- Kome li si ti pala pod makaze, na šta to ličiš?
- Što, šta fali? Da promenim malo.
- Menjaj nešto drugo u životu. To nije frizura, to je dijagnoza.
Rak-rana i mistična nepoznanica zapadnjačkoj kulturi. Dok se savremena medicina hvali dijagnostikom pomoću magnetne rezonance, obnavljanjem ćelija u hiperbaričnoj komori, transplatacijom srca, produženjem penisa i reinstaliranjem himena, dotle kubanska medicina, bez pompe i euforije, leči sidu, hepatitis, rak, gangrenu, ebolu i variolu, zašiva odrubljene glave, krpi raznešene lobanje, te produžava život do neslućenih granica! Na Kubi leče sve i svakoga, ne košta ništa. Jedini uslov je da se ne priča o tome. Legenda kaže da su te metode mešavina prirodnjačkog, komunističkog i okultnog.
Eto, recimo naš Bata, onaki Valter i socijalista, nije verovo ovim našim pročetničkim doktorima niti kinisekim nadrilekarima, poneo čovek gangrenu pod mišku, otišo na Kubu, dobardan, dobardan, Vi ste taj i taj, ja sam taj i taj, jel imate gangrenu, evo gangrena, zatvori oči, pevaj vako, diši ovaj dim, bape-bupe, gangrena nema!
Ili recimo, drug Kastro se pre cirka 70 ljeta jurio sa režimskim vojskama po gudurama Latinske Amerike. Eno ga i dan danas, drži slovo o komunizmu po 8 sati bez prekida, puši tompus, pijucka rum i juri sojke po Karibima, sve to bez naočara!
Ugo Čavez je kasno uočio smrtonosni virus ušprican od strane američke administracije, dok je čitao rođendansku čestitku od Bila Klintona, zvanog Šuntavilo. Ali ništa zato, kubanska medicina leči sve.
Priča se da se i danas, u zabitom selu ove ostrvske države na dva dana plivanja od Majamija, u kolibi od palminih grana, mogu čuti glasne polemike o uticaju Španskog Građanskog rata na socijal-demokratske inicijative u svetu, da se često lupa rukom o astal i da se oslovnjavaju sa Če i Erni, da prvi ima veliki kružni ožiljak preko celog vrata, a drugi ne skida slameni šešir koji prekriva slepoočnicu i veći deo lobanje otpozadi.
Kijanu Rivs nikako da otkrije tajnu svog večito mladalačkog izgleda, ali su ga paparaci usnimili kako sa flašom ruma za kolače i pola kila ratluka od ruže, ulazi u kolibu isceliteljke mame Huanite, lepo podgojene tamnopute starice, sa peškirom vezanim u turban odmah poviše čela.
Sad treba da ti je jasno odakle njihovim odbojkašicama onakva telesa ili odbojkašima onoliki palamari, zašto dominiraju u boksu, atletici i ostalim sportovima koji ih iole interesuju.
Ne znam kakva je to mađija koja izaziva da svi, kojima je dokurčilo sve, spas vide u čuvanju ovih pufnastih, sporih, glasnih biljojeda koji su na granici retardiranosti. Ultimativna neostvarena pretnja jadnika koji više ne može da sluša o velikomučeniku Andreju, ne može peti put da polaže statiku ili (uspešno) smuva ribu koju muva tri godine. Zato su tu te ovce. I ta neka planina. I neki pašnjak na kome će iste pasti, a koje će dotični morati da brani od vukova, proverava na antraks i posle šiša i šta sve ne. Nemam pojma šta sve tu mora da radi, ni ja ih još nisam čuvao. Verovatno ni taj isti nema pojma kolika je to petljancija. Ali čuvanje ovaca je neka sigurna luka svakog gradskog deteta. Poslednji trzaj protiv sistema. Naravno neuspešan. Ali ipak, opcija uvek postoji, jer samostalno isključiti komp i televizor pa onda spaliti redakciju Blica i Kurira zahteva hrabrosti koju prosečna srbenda ima samo na internetu. Zato, sve je kul, trpeću ja još malo, a kad mi stvaaaaarno dokurči, odoh da čuvam ovce. Ali stvarno.
-Nacrtaj mi jednu ovcu.
-Eeeee, znaš kako sam razmišljao da batalim ovo pilotiranje, odem tako na pašnjak i uživaaaaaam... Nabavim jednu keru i zabole me za birokratiju, ratove, kraljove, careve, tiranine, precednike i ostala govna...
-Au, kako nemaš pojma sa životom, ovo što si nacrtao je koza, ne ovca! Nacrtaj drugu!
-I ono, ceo dan si napolju, u prirodi... Posle odeš u kućicu, spavaš kao top, čekaš sunce i ptice da te probude...
-Ova izgleda kao da je slomila nogu, kakav si retard, ne umeš ni na papiru da ih čuvaš. Nacrtaj drugu!
-Mali Prinče, evo ti kutija i da se nosiš u tri pičke materine!
Šmekerizam koji se upućuje namrgođenoj ili malodušnoj radnici. Deluje trenutno bez kontraindikacija, ali i bez veće šanse da izgovarač “završi neki konkretni posao “ sa dotičnom u smislu da će nakon toga da je jebe. Cilj je vraćanje radnog elana, fokus na prodajne artikle, sagledavanje mušterija u nagomilavajućem redu i povećanje frekvencije tipkanja po fiskalnoj kasi. Jedan nesebičan altruistički gest prema mušterijama koje će već sledećeg trenutka biti ekspresno uslužene od strane nasmejanog lica lepe radnice dok se osoba koja je tražila osmeh udaljava od objekta kao Talični Tom u poslednjem kadru svake svoje epizode.
Jutros. Prilazim pekari Friteza. Red ispred barake (više liči na golubarnik napušten s početka prošlog veka nego na mesto gde ljudi jedu, al' zato burek prste da poližeš). Vreme tmurno, oklembesili se ljudi, savilo glavu i staro i mlado, računaju verovatno kako da se uklope sa skresanom platom i ubogaljenom penzijom. Mlado devojče ispred mene odustaje i oslobađa mesto. Ostadosmo samo nas desetak muških da pouzimamo hranu i begamo. Al' ne biva. Unutra kao da tri radnice porađaju četvrtu ili se dešava neka grđa muka. Ote se prdež gladnog stomaka jednom deki, pronese se karaburmom, a ja konačno uđoh unutra po svoje nutrijente. Zastoj. Četiri žene bezizraznih bledih lica nesvesno glume loptice za fliper, zuje iza pulta, odbijaju se o zidove, vraćaju se, lutaju, odlaze po nešto, donose ništa, niko ne dobija uslugu. Mislim se u sebi: “hoćete da vodite državu, a ne mož' da se organizujete da nam podelite po burek i jogurat, ne tražimo mnogo!“ Nekako dođe na red debeljko kome spakovaše u džakove četvrt pekare, odvuče svoju guzičetinu i gladne oči i oslobodi mesto njemu-kralju doskočica i motivišućih fraza. Iz okovratnika maslinasto zelene jakne (najverovatnije iz seknd henda vojnog otpada) promoli se špicast, tanak nos, i čovek progovori:
- Jednu lepezu sa sirom, kiflu sa džemom, jedan osmeh, i jedan jogurt!
Kad čuše ovo za osmeh sve radnice se nasmejaše (čudo jedno), jedna pokri prazninu gde bi trebalo da bude zub (ili dva, tri) i prasnu u smej:
-ći ći ći ći
Radnica sa tetovažom na vratu (mlado pičence, onako nije loša, samo ko zna koliko je ta istetovirana ako je i šiju popunjavala, na nadguzju je verovatno scena usekovanja Jovana krstitelja u hd koloru) isto pršte u smeh pa prionu na kasu.
Dok si reko sirnica svi bismo usluženi i sretni.
Izađoh sa svezanom kesom napolje, a ono sunce granulo.
Čin potencijalno opasniji od potpisivanja kredita u švajcarcima i nepromišljeniji od puštanja Kirbijanaca gajbi.
Jedna naizgled bezazlena i nonšalantno izrečena rečenica, koju si izustio u trenutku euforije, utiskuje se u memoriju mladunca poput žiga u teksaško govedo. Jer ta mala bića pamte. Doduše, selektivno: pre bi armadila naučio da se seti da opere ruke pred ručak, nego dete. Dobro, armadilo nema ruke, nego one rožnate šapice, ali poenta je jasna. E, a kada je obećanje u pitanju, tu pamte ko slon na ginko-bilobi. Ne mora to da bude neko pravo obećanje, ono striktno „obećavam, tako mi bog pomogao“ ili „časna pionirska reč“ (salutiranje u kozaračkom stilu – pesnica o slepoočnicu). Jok. Dovoljno je pomenuti u neodređenom obliku „za neki dan“, „sledeće sedmice“ ili slično. Zamka je sklopljena i otpor je uzaludan. Dete se pretvara u prodavca životnog osiguranja, čačka te i podseća non-stop. Ako ne ispuniš, puko si. Uništio si poverenje i brdo nekih mambo-džambo frojdovština i čuda.
Zato, bolje pazi, ne dozvoli da te simpatični gremlini nagovore da ih nahraniš posle 12 sati, tj. obećaš im, osim ako si 100% siguran da možeš to da odradiš/kupiš/namestiš/istesterišeš. Ili rodiš.
Upozoren si.
- Tata, tata, eno ga Furbiiii! Rekao si da mi kupiš!
- E, rekao sam „po nedelji bi trebalo“.
- Ali, prošla je nedelja.
- Nije mi još bio drugi deo plate... Čekaj, koliko ono bi.. Auuu, bokte šes iljada, sine, oćeš sladoled?
- Furbiiii.
- E, čuj, imam lom nekih računa, da ti ne objašnjavam. A Furbi prave Kinezi za 5 dolara i valjaju ga za masnu kintu. Evo: sladoled i kinder jaje i gormit!
- Fur-bi.
- Pu jebem ti. Može ček, gospođo?
----------------------------------------------------------------------------------------
- E, tata, kada ćeš da me vodiš u Zoo-Vrt? Da vidim lava?
- Jednog dana.
- Kadkadkadkadkadkad?
- Rrrooooaaarrrrr!
- Mamice, tatica me plaši!
- Raćo, šta radiš bre to zdetetom?
- Ništa, ništa, igramo se lava.
Zločinačko udruženje mrzitelja biljaka koje zamenom teza pokušava da progura svoj nastrani način života kao normalan. To su zveri koje nemilosrdno čupaju travu da zadovolje svoje pogane potrebe, i to bez anestezije... ej, bre! Umesto da je kose, što bi bilo bezbolnije za jadnu travu. I ajde što je čupaju, nego JEDU KORENjE!!! Gled'o sam dedu letos dok je klao tele, prvo ga je odvalio macolom po glavi, da ga ošamuti. Tele kasnije, maltene, ništa nije ni osetilo. Deda je duša od čoveka. A ne ko moj komšija. Jedno jutro je uleteo kombajnom u polje suncokreta sa zapada dok su glavonje pratile sunce. Mučki, s'leđa... E, takvi likovi ne treba da žive. U takvom svetu ne želim da odgajam svoju decu. Svi će jesti jagnjetinu, čim izrastu mlečni zubi.
Ej, vegeterijanci, znate li vi koliko embriona suncokreta neće dočekati da odraste zbog JEDNOG litra ulja, a? Ti embrioni umiru u presi na krajnje svirep način, samo da bi vi začinili salatu. A 50 litara svinjske masti dobiješ od jednog jedinog krmeta.
Gde je tu pravda za biljke? Način na koji se ubijaju je srednjevekovni. Metal, pa u živo meso. Bez najave. I to po danu, kada vrše fotosintezu i kada su najaktivnije. Ni jedna životinja nije to doživela od ljudi.
DA SE KOLjU BILjKE, AL' NOĆU, KADA NE VRŠE FOTOSINTEZU!!
Ubijaju se na najpodliji način. One ne mogu da se brane. Ne mogu ni da vrište dok ih kolju drvoseče. Osim toga, imaš drvo od par tona koje sjebe ciganče od 40 kila. GDE JE TU PRAVDA I VITEŠTVO! Ali za vegeterijance ta smrt je regularna, a razbijeno jaje je zločin, polizan med je krađa!? O embrionima biljaka i ceđenju života iz njih, ne mogu više ni da pričam.
Ali, pazite, njihov izgovor je: biljke nemaju nervni sistem... Pa, gospodo, da li to znači da je sve što nema nervni sistem osuđeno na surovu smrt samim rođenjem. Da li to znači da sve što nema nervni sistem može da bude živo pojedeno, bez griže savesti? To je opasna diskriminacija: "Ako ne oseća bol, seci ga, kuvaj, peci i jedi na živo - nema problema". Zamislite da vas neko kolje motornom testerom nekoliko minuta, posle vam skrnavi telo, maže ga nekakvim smolama, spava na njemu, i... fuuuj.
A tu je i cveće koje se masovno deli kao poklon i znak pažnje. Ljudi moji, poklanjaju leševe biljaka koje su samo htele da ostave potomstvo za sobom. Ajde da ih odma ubiju, nego im ni to nije dosta, pa ih održavaju u životu u nekakvim vazama, da se što duže muče. Da ne govorim o tome da masovno iskopavaju posmrtne ostatke njihovih predaka, prodaju ih po nenormalnim cenama i posle ih SPALjUJU. Ni mrtva biljka nije dobra biljka.
Al što je najmonstruoznije, uzimaju delove jedne biljke i kaleme je na drugu. Molim vas lepo, kad su mesojedi zašivali kokošiju glavu na telo svinje?! Gnusno!!
Za razliku od vas, naše životinje umiru dostojanstveno. I niko ih ne jede žive! Naše životinje pre konzumiranja prođu bezbroj posmrtnih rituala: dimljenje, salamurenje, konzerviranje, pečenje i sl. Dalje, mogu danima da vise u izlogu, da bi im se u mimohodu odala počast i da bi im se gladni građani Srbije divili. Zar to nije dirljivo?
Mislim da je vreme da stanemo na put ovom pokolju. Ako nećemo mi - ko će? Ako nećemo sad - kad ćemo?
P.S. I Hitler je bio vegetarijanac!
Momenat preporučenog popuštanja pod pritiskom i krajnja faza pred poplavom preloših okolnosti posle kojih je neophodno reagovati. Isto što i dogorelo do noktiju, s tim da je ovde gorenje privremeno ugasila voda, koja nadolazeći preti u još bolnijem obliku.
- Simke, ljubi te brat, ae mi daj broj Slavice?
- Slavice, moga kurca glavice? One iznad obale što živi?
- Jeste, te Slavice.
- Dalilud Siti? Šta će ti broj te rugobe?
- Brate, sve bivše mi se poudavale, došla voda do poda, pa reko' malo daj šta daš.
--------------------------------------------------
- Halo, Alek, imam jednu molbu, poprilično hitnu.
- Šta je bilo, Čučko, istrošili ste opštinski budžet, pa Aca da pomogne?
- Nije to, nego...
- Hajde, hajde, znam da se trošilo kako se stigne i da si zaposlio masu ljudi u gradske službe. Nema se para za to, ali poslušan si, a Aca je dobar čovek, hoće da pomogne.
- Ali stvarno nije to, zaista...
- Ma nemoj me zavlačiti, lepo ljudski priznaj da vam treba pomoć države.
- Jeste, treba nam.
- Došla voda do poda, a?
- Pa jeste. Malo i preko toga baš sad dok pričamo.
Bome najcenjenija vrlina koju ljudi nekako uvek zaborave da napomenu. Valjda zato što je retka, a i većina ljudi je zaglavljena na nečemu devetom, kako bi zaradila za hleb, pa im onda bode oči kada neko voli to što radi, a još i uspeva da se bavi time. Za pare. Još ako su dobre pare... Navlači se gnev diplomiranih kritičara renesansne umetnosti koji moraju da prodaju neslan mladi sir na pijaci. Mada, ima i ljudi koji i kada uzmu da se bave nečim devetim, i to im postane drag posao, možda je caka u samom čoveku, a ne u poslu? Ko će ga znati, ali čovek koji voli svoj posao, razvija ga i radi ga cakum-pakum, je svakako inspirativna stvar. Ili bi trebalo da bude. Sem ako nisi neki zavidni, nesposobni magikarp, bem ti mater.
-Brate, kako te ne mrzi, ulaziš u osmi sat na poslu i opet praviš kreme za pete sa ureom.
-Pa šta? Šta fali kremama za pete sa ureom? Moraš da ih upakuješ kako treba, sastružeš što više možeš, što više materijala iskoristiš, ćoveku bolje.
-Ali to je jebena krema za pete!
-Ispravka, perfektna jebena krema za pete.
_______________________________________________________________________
-Brate, ajmo na burek.
-Čeeekaj, još samo ovo: ''Ali svaka čast Vučiću...'', aha evo ga PLUS.
-Brate, kako možeš toliko da se uživiš u botovski posao, ne znam da li si ti normalan čovek.
-Čekaj, čekaj, ispravi ovde gramatičke greške u komentaru, e tako.... Sad možemo na burek. Vučitelj for d vin!
Kažemo kad vidimo da na slavlje dolazi milfača s duplo mlađim izabranikom svog srca.
- Ha ha Mirjana, ovaj ti je još mlađi od onog s prošle slave. Ustajte ljudi da sjedne majka s djetetom! Sine, ti piješ alkohol?
Osoba koja ima najveću šansu da umre ukoliko joj zatreba lek.
A: Gde si bre matori, hajde na fudbal.
B: Ne mogu, nosim tetki lek.
A: Koga ti farbaš, ta je fora provaljena odavno. Upadaj, fali nam jedan.
B: Ma hajde, s kim igram?
*Nedaleko odatle u tetkinom stanu.*
tetka: Gde li je do sada..
*Počinje da se grči i guši. Krajnjim naporima dopuzava do drveta života, naslanja se na njega i pušta poslednje reči:*
tetka: Sestriću... jebem ti...
*Tetka umire i kreće instrumental Marš na Drinu.*
