Prijava
   

Idem u neku Češku...

Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.

Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.

Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac.
Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja.
Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema.
Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno.
Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.

Šta trażi čovek u Češkoj?

Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.

U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.

Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.

Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.

Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...

Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.

Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.

Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.

Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...

Bezbojan dan, u istoj sam kafani iste ulice, kao u bilo kom od jučerašnjih dana. Napolju sipi kiša, a mene odavno nisu zvali po imenu. Ne sećam se odakle sam došao. Pevušim neki mol, dok moja devojka rešava ukrštene reči čekajući da se ohladi supa na stolu. Ulaze kolege sa posla, klimaju glavom. Beše Oktobar ili Mart. Dovrših kriglu piva, naručih drugu, i sklopih kapke na kratko. Prsti su mi bili ukršteni, a laktovi na stomaku. Mislio sam da umirem. Lep osećaj, ali svejedno.

Weltschmerz, oduvek u Češkoj, a ona u meni, kaže zašto da uvek dovršavam misli...

   
   

LJudi koji naručuju „Našu stvar” po kafanama

Pre svega, majku im jebem!

Skupina doteranih, nalickanih, praznoglavih, prokretenski nastrojenih pokušaja živih bića koja dolaze u kafanu da bi se slikala za fejzbuke i pri tom uništava kafanu kao instituciju i sve ono za šta su se istinske kafandžije godinama zalagale.
To je ona ista bagra kojoj je bitnije sa kim dolazi i ko će ih tamo videti od toga da li pevaljka stvarno zna da peva. Ona ista bagra, koja naručuje samo pesme Miroslava Ilića i Tome Zdravkovića, jerbo su svi ostali pravili muziku koju slušaju samo seljani. Ona ista bagra koja pod pojam narodne muzike svrstava i grand produkciju. Ona ista bagra koja te gleda sa visine ako sediš u kafani a prethodno nisi proveo 6 sati ispred ogledala spremajući se za istu. Ona ista bagra koja nema svoje misli, nego razmišlja onako kako joj drugi kažu. Ona ista bagra koja ne ide u kafanu zato što voli,već zato što su čuli da je to sad u modi. Neko im rek'o.
I sad, kad su im servirali jednu od najvećih govnurdi u istoriji čovečanstva,zamotanu u žuti ukrasni papir, uz priču kako je to u cilju očuvanja srpske tradiciji, svi se utrkuju da pokažu kako su baš oni pravi kafanski boemi kakvih više nema.

Seme im se zatrlo!

Bar možeš odmah da ih prepoznaš.

   

Rek'o vaš igrač

Nenadjebiv argument prilikom svađa na malom fudbalu. Keva. Tačka. Argument posle kojeg oštećeni ostaje bez teksta i ne pokušava da odgovori, već samo upućuje pogled pun mržnje ka saigraču koji je "rek'o". Sa druge strane se prebacuje veliko breme na okrivljenog, jer postaje najomraženiji lik na terminu u naredna dva-tri dana.

-Tebra šte kenjaš kakav gol bre? Dalilud siti? Pa enac bio jebotebog!
-Reko Đole, tvoj igrač. poyy
-Đole, jebaću ti kevu Gordanu!
-Nemoj Sale brate, izvi... JEBOTE PA ŠTO U GLAVU? JESI TI NORMALAN SPUSTI TU CIGLU NIJE SMEŠNO, NEMOJ SALE NEM... AAAAAAAAAAAAA
:onomatopeja pucanja arkade usled siline udarca cigle:

   

Pričanje za vreme aplauza

Tok-šou. Gost emisije odgovara voditelju u uglađenom, socijalno prihvatljivom maniru, ubacujući tu i tamo poneku kilavu šalu. U jednom momentu, gost diže tenziju auditorijuma i otkriva detalj iz svoje rane, mučne mladosti. Nešto što je još tada determinisalo njegovu sudbinu i lansiralo ga u svet poznatih.
Inspicijent emisije diže tablu sa natpisom APLAUZ, i gromoglasno pljeskanje se rasplinjuje po sali. Tada stupa na snagu potpuno uzaludan i iritantan gest.
Gost, premda je svestan da ga niko neće čuti, ubacuje još par misli tokom galame. To mu je šansa ili da ispadne nedodirljiv, ili da poprcne i voditelja i publiku.

-I brao ja tako šljivu ranjaču kod babe na selu, kad puče grana ispod mene i ja počnem da se strovaljujem sa pe-šes metara ka zemlji, a samo jedna misao mi u glavu: jebeš mi mater ako ne bi bilo loše da znam da letim. E tad sam znao da ću budem pilot i to me je...
.......................PLJESPLJESPLJES - Hehee PLJES - A mogao sam - PLJES- da odlučim da PLJES - budem i - PLJES - drvoseča hhehehehe PLJESPLJES
________________________________________________________________________

-Jeste, jeste, usrala me ptica dok sam držao govor na Kanskom festivalu, dobro si obavešten..................................... da ti to nije neki vrabac javio?
...PLJESPLJES - E moj brajko - PLJES - evo samo - PLJES - da kažem - PLJESPLJES - da mi - PLJES - pušiš - PLJES - kurac - PLJES - da, da - PLJES - na Kanskom festivalu mi se to desilo.

   

Histerija u domaćem filmu

Osnovni motiv, poruka, kvalitet, poenta i element zapleta.
Jer, zaboga, kakvog bi smisla imalo da glavni junak bude staloženi mladić koji u svojih 25 još ima dovoljno živaca da smireno odreaguje na svakodnevne probleme? 'ajte, molim vas, to je takav kliše...Hrvati ga provlače od osamdesosme.

Poruka koju šalje izlgedala bi ovako:
Mi Srbi smo još krajem osamdesetih bili narod na nervnoj bazi razbijen k'o Perl Harbur. Sa civilizacijom smo raskrstili još u doba Nemanjića, a danas, sjebani ratovima, Mekdonaldsom, osiromašenim uranijumom i osiromašenom državom, sedimo na trotoaru, žvaćemo svoje cipele i zakrvavljenim...ma šta zakrvavljenim, krvavim očima merkamo turiste kao siroče provincijske kampere kad raspale roštilj. Naša komunikacija je svedena na neartikulisani bes, a razliku između dobrog i lošeg vidimo kao daltonista akvarel.

Snimak zgrade noću. Kiša. Tišina. Trepće neonska reklama i huji vetar. Ulicom prolazi taksi. Ako je Kusturica imao veze sa filmom, na taksiju su dva cigana sa laserskim ručnim topovima i vijetnamskim sindromom.
U suprotnom vozi ga Manda, dok na radiju ide narodnjačka matrica. Devojka ulazi u taksi. Dositejeva 26. Što brže možete. Manda baca hejt na političku scenu i taksi kreće.

Flešbek. Nebojšu Glogovca nešto budi iz sna. Ustaje rušeći flaše oko sebe, pali cigaru i trči na terasu. Neki klinci sviraju gitaru.
- ALO, MAMU VAM JEBEM MALENU! ISPOD OVOG PROZORA STE NAŠLI, MAMU LI VAM, A?! PRVO TITO, PA SLOBA, PA SAD I VI DA NAS JEBETE!
(nastavljaju da sviraju)
- E SAD ĆEŠ DA VIDIŠ SVOG BOGA! DOSTA SMO TRPELI! DOSTA! DOSTAAAAA!
(hvata peglu i frljači je posred Tv-a, obara ormar na krevet, demonstrativno izbacuje stolicu napolje, vadi i repertira pištolj i počnje da puca naslepo. Pogađa jednog klinca , dok se ostali razbeže). Vriska. Cika. Hitna.

Flešbek. Kamera prati klince dok trče. Prolazi ker. Kamera prati kera. Umalo da ga ugazi taksi. Kamera prati taksi. Taksi jureći kroz baru isprska od glave do pete Sergeja Trifunovića, koji se picnuo za dejt.
- Ne mogu više. Ne mogu. Prvo žvaka mesto kusura, a sad ovo. Ne znam šta se dešava. I mleko je poskupelo. Sutra javili grad. Koji je glavni grad Nepala? Koliko je sati? Šta će ona reći kad me vidi ovakvog? Bravo, magarčino, opet si zasro. Nisam. Jesam. Nisam. Ne znam. Ne mogu više. NE MOGU VIŠEEEE!
AAAAAAAAAAA, AGA BAGAGA BAGAGA RAGA! RAAAAA!

Cepa odeću sa sebe i pada na kolena na sred pešačkog. Iza ugla juri hitna, udara ga i kupi.
Prejeban splet okolnosti. Svi su u bolnici. Dečju pesmicu svira onaj što je svirao ispod prozora. Tu je i devojka iz taksija. Nebojšu hapse. Sergej se ludački smeje. Plaču bebe. Umire panda. Kraj.

   

Voditelji dječijih emisija

Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti.
Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.

Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj.
Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.

V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!

(Nakon par minuta)

V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad... ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu... :kamera približava kesu bombona: ...No, dobro, idemo do našeg prvog igrača... To je Tarik iz Tuzle...

(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)

V: Halo, Tarik!
T: Halo.
V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas?
T: :disanje u slušalicu:
V: Halo...
T: Halo.
V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik?
T: Ništaa...
V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi?
T: :disanje u slušalicu:
V: :šuti i bogara u sebi:
T: Ja sam Tarik... Dolazim iz Tuzleeee... Imam osam... osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii....
V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe?
T: Imaaa....
V: Da ih čujemo!

(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)

V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu... Jesi li spreman Tarik?
T: ....
V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu?
T: Jeesam...
V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4?
T: Dvaaaa...
V: Pod brojem dva: Hugo Taxi... Idemo, pritisni peticu i započni igricu!!
T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno)
V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju)
T: ....
V: IDEMO PETICA!!

(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)

Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee... Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“

(Za vrijeme igre)

V: Idemo desno! Šestica, šestica!
(Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.)
V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK?
(Tarik šuti.)
V: ....OK. Idemo ponovo... Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!!
(Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.)
V: OK, idemo sada šest... šest!! ŠEST!
(Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ' neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“)
V: Tarik... trebao si šest jednom stisnuti... Idemo još jedna šansa.

Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k'o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom.
Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.

V: ...Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l' ti se sviđa?
T: Sviđaa... A je l' mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada?
V: Ti bi puzle... Režija, šta kažete?
(U sebi: Ti puzle? Ne moš šes' stisnut' kak' treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr'o, i njegova je nagrada...)... Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik?
T: Jeeesaam... Je l' mogu da pozdravim?
V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača...
T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj'cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće...
V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!!
(Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja)
V: :duboko udiše i izdiše: ...Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača...

   

Mali ljudi

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Nešto sam načuo ovih dana da se sprema svadba. Udaje se ona devojka što voli cveće za onog mladog vojnika pacifistu. Bojim se da ću morati pozvati i nekog lekara da se doseli, trebaće mi nešto protiv glavobolje...

   

Gorenje mikser

Jedno je praviti tortu, a nešto sasvim drugo posmatrati taj proces. Čekati te dve "viljuške kojima ne možeš da ubodeš" da bi sa njih pojeo nešto malo srednjeg fila "Švaler" torte (onaj u koji ide lomljena čokolada), bilo je slađe nego prejedati se uvoznim Kinder čokoladama. Malo je tu bilo fila količinski, jedva za kafenu kašičicu. A opet tako slatkog. Lepšeg nego prstima. Slađeg nego posle, sa ostatkom torte. Vraćaš viljuške sa više fila na bradi i oko usta nego u samim ustima, mljackaš i pitaš jel možeš i ti malo.
Dobiješ.
Težak je na prvo držanje. Trese se i galami. Ali belanca pod tim viljuškama tako skladno osciliraju i pretvaraju se u kremastu masu vrlo brzo. Ovi današnji su nejaki. U svakom uputstvu piše da ne bi trebalo da rade, bez prekida više od 60 sekundi. Kažu da je to zbog plastičnih delova. Gorenje ima plastične delove takođe, ali to su delovi sa dušom. Kec, dvojka, trojka... Četvorke se već bojiš. Možda će poleteti, nestati, pa se više nikada neće praviti tako lepe filove. Dosta je. Mama okreće posudu da proveri kvalitet ulupanosti, istu onu posudu koju si u zabavištu nosio kao šlem kada si glumio Biberčeta i spašavao Lepu od Ale. Belanca ne ispadaju, a Mikser vraćaju u kutiju. Biće miran do sledeće nedelje.
I tako opet. Još jedan najlepši fil, još jedan radni dan miksera. A do tada ćeš morati da se zadovoljiš tortom, Žele Zekama i Krem Bananicama. Možda i čike koje prave Bananice imaju ovakav Mikser.

- Kevo, nešto razmišljam, jel ti i dalje praviš torte onim starim braon mikserom?
- Naravno! Šta si ti mislio? Da kupim nešto za telad sa Tele šopa? Baba tvoja mi je ovo kupila kad si se rodio.
- Ma, nešto razmišljam. Ajd me zovi kad bude nešto da se muti...

   

Porodica iz reklama za praškove

Skup idiota. Ujedno retardirane i krajnje pokvarene reklame, sa subliminarnim porukama.

Retardirane zbog toga što ne postoji dovoljno veliki moron koji će da nosi belu majicu o koju će obrisati ruke isprljane uljem za podmazivanje šina ili dete koje je toliki idiot da će fudbal da igra samo u čarapama.

Sa druge strane, reklame imaju dozu krajnje pokvarenosti, jer idu na impulsivne nagone žena kojima su upućene, a koje svoje muževe vide kao debele retardirane svinje, a decu kao prasiće koji se non stop valjaju u blatu, i posle one (žene kojima su reklame namenjene) to moraju da peru.

Međutim, kao u Telešop reklamama, ima još: Majka sa reklame za prašak nije nimalo ljuta na svoju porodicu (po čemu se veoma razlikuje od majke iz stvarnog života), jer ona ima čudesni prašak koji pere sve, pa može da bude ladna ko na heroinu. Pored toga, reklama joj odaje priznanje za kuvanje, domaćinluk, čuvanje dece, i sve ostalo, po čemu se oseća veoma posebno, kao retko kada u svom životu. Ustvari, nikad nije tolko posebna, bez kad kupi glupi prašak koji čini da belo bude belje od belog, što po metodama navlačenja na proizvod hemijske kompanije stavlja vrlo blizu dilera droge.

- Hehehe, draga, kolko je ručak bio dobar! Toliko dobar da sam posrao ruke, obrisao o majicu i nabio ovaj šrafciger u nos! Imaćeš posla! Hohoho!
- Mama, a ja sam opet trčao po blatu u belim čarapama! A onda ih umočio u ono otvoreno bure katrana što smo ostavili da nam stoji ispred vrata! A sad oću opet da ih nosim, ali kako kad nisu bele?!
- Mama, ja gledala Đošu i Kursadžije dok sam popravljala kola, pa mi ulje za podmazivanje palo na venčanicu koju sutra moram da nosim na svadbi! Šta ću kad znaš koliko volim da nosim venčanicu dok popravljam kola! Pomozi mi, mama, ti možeš sve!
- Hihihi, baš ste šaškasti! Dajte to ovamo, sve će to mama da opere da bude belje nego belo, a vi ubuduće pazite, nestašci jedni! Hihihi!

   

Pismo male Milice

Pismo koje se čita na skoro svakom mitingu od nacionalnog interesa, kao intermeco između govora dvojice političara i služi da podjari atmosferu dok ovaj drugi ne skupi muda da izađe pred masu. Mala Milica piše tako da ti knedla u grlu stane, oči zasuze, a pesnica se stegne u bijesu usmjerenom prema krivcima za dječiju tugu.

Ko je mala Milica? Četvorogodišnje vanzemaljsko i sveprisutno biće koje tečno čita i piše, razumje se u matematiku, informatiku, politiku, civilne inicijative i vojne tehnologije sa posebnim osvrtom na bojne otrove. Uvijek u epicentru životnog zemljotresa, ali i dalje stamena iako prinuđena da moli za pomoć. Kroz tu njenu molbu provijava želja za normalnim životom koji joj je uskratio upravo onaj što je i izazvao masovno okupljanje.

- Hvala vođi opozicije, a mi ćemo, u pauzi, pročitati pismo male Milice koje je ona svojeručno napisala. "Ja sam mala Milica i imam ČETIRI godine i odlična sam učenica. Živim u trošnoj kući BEZ STRUJE i vode. Tata i mama su postali tehnološki višak sa dolaskom nove vlasti. Često idem na spavanje bez večere i mnogo sam nesrećna. (Okupljena masa :AAAA) Apelujem na vašu pomoć, jer želim da živim kao i sva ostala djeca. Sredstva možete uplatiti na tekući račun broj 555-002-0000... ili poslati donaciju u računarskoj opremi, (monitor od najmanje 19 inča) koja će mi olakšati gladovanje i život bez struje i vode. Pozdrav svim dobrim ljudima koji se bore za našu stvar. "
- Milivoje, nesrećo, ovo pismo ti je prepuno rupa i nebuloza! K'o da si ga navaren sastavljao!
- Ma, samo ćuti i gledaj kako stiže hardver. Biće za kompletan izborni štab i još i kući da se ponese!
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Portparolka: A, sada ćemo pročitati pismo male Milice...
Okupljena masa: SMO-RI-LA! Dajte pismo male Dragice!
Portparolka: Dobro, pročitaću vam pismo male Dragice.
Okupljena masa: MA-LA DRA-GI-CA, MA-LA DRA-GI-CA!

   

Dvadeset ćevapa iz studentskih dana

Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!

Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.

Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.

Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.

Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.

Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.

Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.

Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.

I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.

Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...

Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...

   

Yugo

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu.
U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.

Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.

Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.

Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.

Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.

Živeo Jugiša!

   

Likovi iz reklama za kozmetiku

Možda su rođeni s tim, od oca Džonsona i majke Džonson, sa Q10 enzimom u ćelijskom jedru i misijom da redefinišu pojam intenzivne nege kao kozmetički izraz.

Oni su lepi i blistaju. Cakle se od miksa papuanskog bisera i vučjih bobica, koje prodiru duboko u epiderm, štite i podmlađuju. Đavolja mast im obavija zglobove, a vlaške golosemenice sežu u ligamente i oni postaju ljudi od gume, kadri da izvedu 41. pozu iz Kama Sutre. Satima.

Oni trepću svojim ekstra-volumenom od trepavica. Usporeno na pet FPS-a, izazivajući plimu vlažnih emocija oba pola i terajući Imlekovu kravicu da padne u depresiju i overdozira se rosnom lucerkom.

Oni se stalno mažu. Kremu nose svuda: na plažu, u kafić, na utakmicu, na planinarenje, na plaštenje. Njihova koža ima neverovatnu upijajuću moć i stalno ište još, još, a kutija je magična i kreme uvek ima, što je prirodno kad je krema regenerativna.

Oni su plemeniti i žele da pomognu. Svima dele po kutiju preparata: sisatoj ribi sa sprata, bubuljičavom klincu na igralištu, a starcu u parku, sa borama ko homoljske izohipse, tutkaju onako u spustu na rolerima, a on sa zadrškom od tri ateroskleroze maše u znak zahvalnosti.

Svi odmah postaju lepši i bolji ljudi. Klinac izgubi bubuljice i poraste, te oženi ribu sa sprata (koja je konačno povratila vlažnost i pH), a starac iz parka se podmladi za 20 godina, proda kuću u Borči i postane poznati klaber.

- Potvrdilo 84% korisnika. Testirano na uzorku od 17 radnica pakeraja čačanske čipsare.

   

Pokrivenost papirima

Fundamentalna stvar za biznismene i skitnice.

   

Mića Surla

Legendarni manijak sa Kalemegdana. Poslednji romantik u svojoj "profesiji". Čovek koji je izazivao zgražavanje tadašnjih srednjoškolki a u isto vreme oduševljenje penzionerki.
Njegov indetitet (sem nadimka Mića Surla) je i dan danas ostao nepoznanica. Postoji mnogo nagadjanja i teorija u vezi njega, najrasprostranjenija je ona da je Mića Surla bio samotnjak sa Dorćola koji je voleo druženje ali nije znao kako da pridje ljudima, dok je druga popularna verzija da je on u stvari ugledni lekar iz Doma Zdravlja Zemun, kome je bilo dosadilo da on svima gleda surle, pa je rešio da pokazuje svoju.
Jedino sigurno je to da je Mića Surla poput pravog super heroja otišao u legendu ne otkrivši svoj indetitet.

Mića je bio prepoznatljiv po svom dugačkom teget mantilu, papučama, belim čarapama i ruži koju je uvek nosio u ruci.
Ordinirao bi u kasnim satima Kalemegdanskim parkom i prepadao gospodje, bilo starije ili mladje, on je bio dzentlmen koji nije žene procenjivao na osnovu godina, otvorio bi svoj mantil, uzviknuo " gospodjo vidi surla", zatim bi nestao u mračnoj noći.

Super heroj 60-tih i 70-tih godina dvadesetog veka. O njemu su se pričali mitovi poput onih da je Mića uspeo da "pokaže surlu" čak sedmorici milicionera u razmaku od 5 minuta i 50 metara, a da ostane neuhvaćen. Takodje je poznata priča o gospodji ispred koje je Mića izleteo, pokazao surlu i počeo da beži. Nažalost gospodja je bila atletičarka pa ga je pojurila i saplela, Mića je pao direktno na surlu, pogledao je sa bolnom grimasom na licu i izustio "sram vas bilo gospodjo, kome sad da pokažem ovako posečenu i odranu surlu".

Sve u svemu uporedjujući ove današnje manijake sa nekadašnjim romantikom Mićom Surlom, dodje se do zaključka da Beogradu nedostaje jedan autentični manijak od kog neće niko strahovati, jer on nije ubijao, silovao, pljačkao i nanosio patnju. Mića bi jednostavno pokazao "poentu" i nestao bez traga. Gledajući današnja dešavanja i novinske naslove, koliko god to paradoksalno zvučalo, Mića je bio dobra prilika za udaju, naspram današnjih mladoženja.

Mića je bio i ostao simbol jedne generacije, neki su ga slavili, neki su ga tukli, ali Mića je ostao isti, neiskvaren i pošten. On nije imao skrivenih namera, on je samo želeo da pokaže svoju surlu!

Razgovor dve komšinice:

Pogledaj ovo molim te, ubio devojku, silovao , trgovao ženama... Jebeš mi mater pored ovih danas, žao mi je što nisam zaprosila Miću Surlu, pa on je bre bio premija, kad pogledaš ovo!

   

I meni jedan potencijal molim vas

Što pušiš kurac brate?
Jeste kako da nije, ja sam sisao veslo i pušio čamac u isto vreme pa si meni našao da prodaješ te fazone. Pa ne ide to tako rođače. Ako već lažeš, laži sa merom nemoj odma dobijam dojave od trećeg golmana Grenobla, jednu jebem a druga mi puši priče i te munje. Smanji doživljaj jer ti verujem kao reklami za stimulativno sredstvo gde se muškarci utrkuju ko će pre da da kupi isto i dokaže da ga nimalo nije sramota što ne može da mu se digne tuki. Oće to al u nekom drugom univerzumu.

- E matori dobro si došao taman na vreme!
- Na vreme za šta? Opet ste uboli prelaz u kladži al vam ker pojeo tiket ili vam je ovaj put slučajno izleteo kroz prozor i na krilima vetra otišao u zaborav?
- Ma nije bre koj ti je kurac, Šomi povalio onu milfaru sa šestog! Taman si došao na vreme da čuješ detalje.
- Ajde! Kaži mi molim te Šomi kako ti je to pošlo za rukom?
- Pa pazi braćala za razliku od nekih ja jurim, mutim, lažem, mažem i na kraju se ovajdim za kvalitetnu jebačinu! Prelakiran sam ti ja!
- Jašta brate i lažeš i mažeš, nego ajde deder ispričaj nama slepcima kako je tebi pošlo za rukom da pojebeš najbolju milfaru na Voždovcu koja se vucara sa jednim od ministara drage nam države i pritom ima keša da nas kupi sve zajedno a tebe nema zašta pas da ujede. Da ne pominjem što devedes' posto vremena provodiš cirkajući vops ispred dragiše i niko te nije video sa ženskom osobom pa ima par godina?
- Izašao ja matori da bacim đubre i ...
- Kad je to bilo?
- Ma oko 6 matori, što me prekidaš koj kurac?! I krenuo ja da bacim đubre i vraćam se kad ono komšinica iz marketa nosi par kesa i ja se kao svaki galantan tip tu ponudim da joj pomognem i bacim onaj moj kez. Ona kao joj što si fin dečkić i to.
- I verovatno te pozove u stan na slatko i vodu ne bi li ti se zahvalila?
- Jeste matori kako si znao?
- Ma onako pade mi na pamet, nastavi slušam pažljivo. Pretvorio sam se u uvo.
- Dobro pozvala je na kafu a ne na slatko i vodu ali razumemo se. Kad ja kod nje gajbi ona otvori dušu te ovo te ono, onaj je vara ona traži stabilnost. Traži da je neko voli takvu kakva je. Kao svesna je da više nije mlada i to.
- I ti joj kao svaki galantan tip kažeš da je idalje vr' čka i da je ovaj budala?
- To matori, baš taj rad i ona tu krene kao je l' stvarno to misliš, je l' bi ti tako mlad i lep bio sa mnom i te fore. Ja tu sve potvrdno skromno i ona me zaskoči.
- Slušamo!
- I ono prvo je odvalim tu na trpezarijskom stolu, pa se preselimo u sobu. E tu sam udarao kao pneumatski čekić, mislim da je komši odozdo pao luster.
- Pretpostavljam da si je kao prava pastuvčina odvalio još jednom, na primer u kupatilu?
- Au matori ti ko da si neki Milan Tarot jbt, sve pogađaš. Za kraj se kresnemo na veš mašini, da me jebeš ne znam kako smo tamo dospeli. Al je bilo predrkano.
- I kad je trsiš ponovo, mislim šta ćeš ovde sa nama?
- A pa brate znaš dogovorili smo se da...
- E slušaj nemoj meni te „i meni jedan potencijal“ fore da prodaješ!
- Kakav potencijal, šta ti je matori?
- Lažeš bre ko pas, lažeš i još sam veruješ u to! Prvo ti u životu nisi izbacio đubre, drugo čak i da ti je tako nešto palo na pamet juče oko 6 si bio mrtav pijan ispred trafike molio malu da ti da pljuge na veresiju, baš sam se tad slučajno vraćao sa faksa. Bio si toliko pijan da ti ni dve kutije potencijala jebenog ne bi pomogle da ti se digne čak i da te je tako pijanog pozvala gajbi i htela da zajaše. Kao treće upravo si prepričao radnju nićpora koji sam gledao par desetina puta. Ajd zdravo!

   

Konsterniranost

Latinska reč koja označava zaprepašćenje, zbunjenost, preneraženost a koja je postala popularna zahvaljujući Aleksandru Vučiću i njegovoj izjavi. Može se koristiti u situacijama kada želite da delujete elokventno i načitano.

- Jao maco, kako je bilo sa onim frajerom sinoć?
- Ma super, nego draga moja kad skide gaće i izvadi onu golemu kurčinu sva sam se konsternirala.

   

Ubijanje vremena

Uvek je sa predumišljajem, ali nije nikakav zločin u borbi protiv dosade.

   

Relativitet telesne težine

Pojava vidljiva prilikom snošaja sa cupikama teškim jedva 50-tak kila, vižljastim kao mačići, koje prevrćeš po rukama, nosaš ih na kiti uz stepenice, obrćeš ih naglavačke za stojeću šezdeset devetku... a kad treba da iz gepeka izvučeš vreću cementa od 50 kila da bi na ujakovoj terasi u Čortanovcima zakrpio popucali beton kičma ti puca i stenješ "Pu, pedeset vam majki jebem svima koji ste ga pakovali tako!"

#242
+13977
140
definicija