Izlizati opanke
Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:
Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.
Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?
А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.
Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.
- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!
Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.
Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...
Hleb naš nasušni
Основа сваког српског оброка. Сув леба. Полубели. Шупљикав. Лебац ражени. Погача. Црни. Лепиња. Врућ. Намазан. Сомун. Векна. Од јуче. Препечен. За попару. Буђав. Свињама.
За леба данас мора да има, а за слеба ћемо се већ снаћи.
Радивоје је мрмљао нешто себи у браду. Никад није добро кад треба да дође у град, ни овога пута није изузетак. Несносна врућина му није причињавала задовољство. Оштра, седа коса је била мокра од зноја, на крајевима који стрчаху испод шајкаче. На путу од општине до аутобуске угледа малу продавницу и реши да отресе једно ладно зидарско. Увек је узимао јагодинско, јер га је чича са слике подсећао на деду. Пребра по чакширама и нађе две згужване стодинарке. Плати једном од њих за пиво, па седе на оближњу, пуким чудом, функционалну клупу у хладовини. Скиде шајку и тежачким, од рада испуцалим дланом, обриса чело, прекрсти се, просу мало из флаше, те натегну добар гутљај. Док је подригивао, крајичком ока спази клинца како излази из зграде преко пута. Мали је износио ђубре. У провидној кеси, старцу западе за око више од пола векне хлеба. Очи му заискрише.
Зар хлеб наш насушни?
Сети се како је јесенас зајмио паре за нафту да пооре, таман кад узе гориво, паде киша, па је чекао да ''цедне'', онда је три дана извлачио стајско ђубриво, договарао се са агрономом дал' да прихрани ''Каном'' или ''Урејом'', па је дрљачио, па је каснило семе у пољопривредној апотеци, сејао, повлачио, па прашачио, дотрајала задња гума на трактору. Зимус паде голем снег праћен јаким мразом, мислио је: 'измрзе све', ал' јок, удари велика киша око Васкрса, поплави, ал' опет би добро, онда наиђоше жеге, па се баба и он молише Богу и Светом Илији да их град заобиђе, па је јурио премије за млеко да има чиме комбај' да плати, па га је комбајнер завлачио две недеље док је овр'о, а принос бе'а танак, па док је отер'о жито у амбар и истоварио да се просуши, одвез'о у задругу да га да по неипслативој откупној цени... Данас је платио порез да му извршитељи не би запленили трактор. Јер шта је он без трактора? Од свега му је остала још једна згужвана стодинарка за локал до куће. И дуг од 400 евра. Утрошено време и рад се не рачунају. О живцима да не говоримо. Уз курац му мука.
После баченог смећа, клинац прође поред Радивоја гледајући га са подозрењем. Минут касније изађе из продавнице носећи свежу векну хлеба по цени од 44 динара. Радивоје помисли да малом опсује и тетку и бабу, али се уздржа. Само добаци:
- Синко, гре'ота је 'леба бацати.
Мали га није ни регистровао, а и да јесте, не би растумачио. Јер нема ко да му каже и објасни. Деда му се давно доселио у град и пљунуо на сеоски живот, а ћале му је већ градска фаца, рокер. Он само зна да је хлеб 44 динара. Свакако је дечко журио да се логује на ЦС сервер, чека га буљук другара из разреда да поврате Косово...
Тако то уређене државе раде. Леба и игара.
''Оче наш...''
Katanaćo
Taktika tuče u seoskoj kafani koja se koristi, ne da bi pobedio, jer to nije tvoja teritorija, a seljaci ne gube na njihovoj, nego taktika koja služi samo da minimalizujete štetu, a da opet uspete i da marnete kog seljaka, pre nego što pređu preko vas.
Najbolje ćete primeniti ovu taktiku ako vam je sto odmah do zida. Brzo ustajanje i postavljanje uza zid da vam ne mogu doći s' leđa je onda lako i brzo se uradi, a sto prepun flaša je na dohvat ruke za odbijanje prvog napada. Nemojte puno razdvojeni jedan od drugog da stojite. Naravno, seljaka je puno unutra pa ćete flašama samo na trenutak suzbiti invaziju.
Sledeće je prevrtanje stola, da makar malo dobijete na vremenu jer moraju onda da ga obilaze a formiraju se i pravci iz kojih dolaze tako da imate manje prostora da branite. Posle određenog vremena će uspeti da probiju jednu stranu i onda ste najebali ali seljaci vas neče baš urnisati jer oni poštuju ljude koji se brane.
Taktika je dobila ime po čuvenom načinu igre italijanskih fudbalera, koja se sastoji u čvrstoj odbrani i onda uguravanju nekog šupačkog gola iz kontre ili prekida.
Dobro, u tuči sa seljacima u njihovoj kafani nećete pobediti kao Italijani, ali garant ćete malo bolje proći sa katanaćom, nego ako se junački zaletite i raštrkate tako da mogu da vas biju sa svih strana.
Gde si poš'o bez kurca na svadbu?
Jako stara srpska izreka koja svedoči da smo (iako neki tvrde suprotno) veoma odani svojim običajima i tradiciji. Viševekovna sklonost naših ljudi ka neobičnom ponašanju na svadbama nije promakla oštrom oku posmatrača koji je ovu pojavu prvi opisao. Van konteksta svadbe ovo pitanje se postavlja osobi koja zaboravlja suštinski bitne stvari i daje prednost nebitnim detaljima. Detaljno objašnjenje je u daljem tekstu.
Bez obzira na pol i godine, svadbe u Srba izazivaju posebno raspoloženje. Neki to povezuju sa alkoholom, ali alkohol je u ovoj situaciji samo katalizator, on utiče samo na brzinu, ali ne i na tok reakcije. Naime, iako je neko svadbu okarakterisao kao situaciju "svi idu, jedan jebe", činjenice govore u prilog tome da se na svadbama najviše seksa dogodi onima koji nisu mladenci. Ženski deo populacije u ovom fenomenu igra navažniju ulogu. Scenario je sledeći:
1) One starije, uglavnom udate, u prisustvu mlade u belom dolaze u posebno duševno stanje, gde se mešaju zavist (jer je mlada lepša,mlađa,u centru pažnje....) i neodoljivi osećaj prolaznosti života.
2) Mlađe i neudate u prisustvu mlade u belom dolaze u posebno duševno stanje gde se mešaju zavist (zašto ona da se uda pre mene, kurva jedna belosvetska....) i neodoljivi osećaj prolaznosti života.
Uz alkohol ili bez njega, pre ili kasnije, jedan broj žena počinje da pokazuje povećano interesovanje za suprotni pol. Način ispoljavanja zainteresovanosti je različit, od trivijalnog gaženja ispod stola, do orjentalinih plesova (čitaj trbušni ples na stolu tik uz pečenje). Neki kažu da to korelira sa stepenom alkoholisanosti partnera, ukoliko je dama udata.Muški deo populacije uz jako malo truda ili gotovo bez njega se može ogrebati za snošaj na brzaka.
Dakle, nije bitno kako izgledate, koja auto vozite,koje odelo nosite, kad je ova situacija u pitanju, najvažnije je da stojko bude krut onda kad zatreba.
I što je najvažnije, nije samo vreme potvrdilo tačnost ovih tvrdnji!