Nastale zbog potrebe, koja je opet proistekla iz uverenja da je znanje stranaca o nama veće nego što se čini i da ipak nismo toliko minorni kada je reč o globalnoj rock sceni, da se velika imena strane rock muzike dovedu u vezu sa našim narodom. Najčešće su neistinite, a neretko se graniče sa fantastikom.
Na pitanje novinara da li u svetu postoji još neko ko svira dobro kao i on, Jimi Hendrix je odgovorio: "Ima jedan gitarista, na Balkanu". Hendrix je, navodno, mislio na Radomira Mihajlovića Točka. Na stranu to što Hendrix sebe nikad nije smatrao najbojim (Clapton, koji je slavu stekao pre njega, mu je bio jedan od uzora) - Hendrix je umro 1970, a grupa Smak je osnovana godinu dana kasnije. Osim ako Hendrix nije imao prilike da čuje Točka u nekom od njegovih ranijih bendova?
Iron Maiden su 1985. svirali kao predgrupa za Bijelo Dugme. Bruce Dickinson je tom prilikom izjavio da je Tifa jedan od najboljih vokala koje je ikada čuo. Iron Maiden su zaista nastupili na rock spektaklu Bijelog Dugmeta održanom na hipodromu 1981. godine, ali zvanično kao jedan od učesnika spektakla a ne predgrupa (iako su, jelte, svirali pre Dugmića). U to vreme ni Bruce ni Tifa nisu bili na čelu ova dva benda. A ako se pitate da li je možda Paul Di'Anno izjavio nešto takvo za Bebeka: godinama kasnije Dejan Cukić je u jednom intervjuu pitao Di'Anna da li se kojim čudom seća tog koncerta, na šta je ovaj odgovorio "Naravno, ozvučenje je bilo očajno i probudio sam se u Italiji".
Axl Rose ima na ruci istetovirana "četiri S"! Na jednom koncertu koji je organizovan u cilju prikupljanja pomoći za decu Muslimana nastradalih u ratu u Bosni, Axl je izašao na scenu, otpevao pola pesme, a zatim rekao "A šta je sa srpskom decom?!" i bacio mikrofon. Ovakvu naklonost prema Srbima Axl oseća zato što mu je najbolji drug na koledžu bio Srbin. Poznavaoci losanđeleske metal scene 80-ih znaju da je među njenim zvezdama bilo vrlo malo fakultetski obrazovanih ljudi. Axl nema istetoviran srpski grb - možda se nekom učinilo da je krst sa omota albuma Appetite for Destruction u stvari krst sa četiri ocila. Na kraju krajeva, zašto bi jednog od najvećih drkoša u istoriji rocka (uz svo poštovanje prema njegovom delu) bilo briga za bilo kakvu decu, žrtve bilo kakvog rata.
Na kraju, nešto za šta nema potvrde (osim intervjua, koji nije čitao niko koga poznaje autor definicije) ali za šta postoje velike šanse da je istina: Na koncertu grupe Deep Purple u Beogradu 1975. kao predgrupa nastupila je grupa Smak, iako je trebalo da nastupi Ronnie James Dio sa svojim tadašnjim bendom Elf. Godinama kasnije, jedan naš novinara je pitao Dia da li mu je krivo što mu je Smak 1975. u Beogradu (!) "preoteo" mesto predgrupe Deep Purpleu, na šta je Dio odgovorio: "Who the fuck is Smak?"
Jedan od najjačih halucinogena. Sintetisao ga je Albert Hofman 1938. god. Ali tek 5 godina kasnije, počeo ga je ozbiljno proučavati. Testirao ga je na sebi, i upisivao zapažanja u dnevnik. Jednog dana je zapisao:
Jasan znak da si odrastao. Bar u intelektualnom smislu. Jednostavno dođe trenutak kada poželiš da Tom pojede Džerija da Pera uhvati pticu trkačicu, da nalupaju Duška Dugouška. Ali nemoj da misliš da je to zato što se pretvaraš u sadistu željnog krvoprolića. Ne boj se nisi ti novi Hitler. Iza svega toga se ustvari krije jedna mnogo kompleksnija slika. Zapravo ti upadaš u monotoniju. Sve ti postaje isto. Na poslu, u školi, kod kuće... Svaki dan. I ne možeš da se otrgneš od tog osećaja da si kao hrčak u točku, i da trčiš u mestu, i nigde. Zato smatraš da je vreme da se nešto promeni. Makar i u crtanom filmu. Barem jednom. Misliš da je slučajnost što je danas najpopularniji filmski žanr triler?! Ceo svet oseća tu monotoniju, i željni su neke promene, nekog iznenađenja. A onda nazad u stvarnost. Takođe postajemo siti stalne dominacije istih ljudi. Zašto ne bi i druga strana pobedila s vremena na vreme. Makar za promenu. Promenu koju toliko priželjkujemo. Pitaš li se možda zašto sve manje gledaš Đokovića? Zato što više nije slabiji. A mi uvek navijamo za slabije. To je valjda zato što se mi osećamo tako. Sve više svakoga dana. i sve više isčekujemo smrt Duška...
Najnovija Gibsonova "robotska" limited edišn električna gitara. Kada se pojavila, reakcije ljudi su bile "Vauuu! Ne verujem kako je kul". Ispostavilo se suprotno. Pored očajnog izgleda, gitara ima nekoliko čudesnih sposobnosti: raznorazne modifikacije zvuka, tako da i najveći n00b može da izigrava Hendriksa; automatsko štimovanje, jer zašto bi se neko mučio, kad je već imao da pljune 4000 dolara; editing softver, jer samo pravi gitaristi edituju odsvirane pesme, i još nekoliko sličnih dodataka.
Sve u svemu, ako ne znaš da sviraš gitaru, a hoćeš da ti se svi dive(dok pritom imaš čet'ri soma dolara), kupi Gibson Dusk Tiger.
A: Da vidiš kako cepam solaže na ovom novom Gibsonu! B: Na Tajgeru? Ne računa se to, sine.
Spustila se noć. Sedite sami na plaži, zagledani u jedva vidljivu liniju gde se more spaja sa nebom. Nju su preplavila romantična osećanja, a tebe potreba da polno opštiš. Što pre.
Taman kada je ruka krenula da sa romantike horizonta priču izmesti u sfere koje su mnogo bitnije u životu jednog adolescenta, u tišini noći odjeknula je rečenica:
- Dragi, da li bi mi izronio jednu lepu školjku?
E, jebiga.
Još nedovoljno iskusan da priču o morskoj školjci vešto i neprimetno preokreneš u priču o morskim krastavcima i krastavcima uopšte, ostaješ uslovljen jebenom školjkom i ronjenjem. Naravno da si već pomenuo da si vrstan plivač i ronilac. Istina je da nisi mnogo odmakao od svoje kade, ali izranjanje školjke ti je sada poslednja šansa da uđeš u svet odraslih.
- Naravno...
Ustaješ sa peska i odlučnim korakom krećeš u nepoznato. Nisi ti neka pičkica, da skvasiš nogice do članaka, pa do kolena, pa postepeno... ma jok. Stropoštavaš se u more naglavačke, pre toga udahnuvši vazduha koliko nisi u poslednjih sat vremena. Dodir sa hladnom vodom i nečim polučvrstim na njenoj površini, ohrabrio te je mišlju da ćeš možda odmah umreti od infarkta, da se ipak nećeš daviti u mukama.
No, ipak si nekako preživeo zaranjanje. Pošto se školjke obično nalaze na dnu, a odmah nakon preživljavanja se misao vratila na opštenje i uslove, shvatio si da je nalaženje morskog dna sledeći logičan korak. Međutim, taman što si to shvatio, morsko dno je pronašlo tebe, tačnije, tvoju arkadu i lakat, te ti, na neki čudan način, olakšalo posao.
Tvoj krik trajao je samo toliko, dok nisi shvatio da voda ulazi u usta što na kraju ne izađe na dobro, i da je bol ipak pametnije podneti zatvorenih usta. Sa slanim ukusom ustima, u mračnom i kravavom moru nastavljaš svoju potragu za školjkom.
Jebaćeš, ne zvao se ti Ratko.
Pipaš rukama i nogama po dnu, ali umesto školjke nalaziš morskog ježa. Opet krik, i opet more u ustima. Pipaš dalje, pipaš... dok nagon za opštenjem počinje polako da slabi zajedno sa nestajanjem kiseonika, opet nadjačan nagonom za preživljavanje, te odlučuješ da izroniš. Uzimaš rukom sa dna neki nepoznat objekat, možda bude školjka.
Shvataš da ustvari nogama dodiruješ dno, i sa objektom u ruci, krvavom glavom i rukom, pobednički izranjaš ka punom mesecu. Na površini otvaraš usta u potrazi za kiseonikom, ali umesto kiseonika, u usta ulazi mekani objekat sa početka priče, morski plod Sutomora, i sada si siguran da ne može biti gore, osim ako ono u ruci nije školjka.
Izlaziš napolje iz mora, teturaš se ka devojci koja čeka školjku. Iz arkade lije krv i sliva se po telu. Masu iz usta si uspeo da ispljuneš, ostalo je samo malo braonskog oko usta, i pola morskog ježa u desnom tabanu.
- Jao... jesi li dobro?! - Bojim se da nisam našao školjku... - Uh, krvariš! - Ma ništa, malo sam zakačio neki kamenčić... - Jaoooo, pa ti si i govno neko pronašao... - Pronašao sam i ovo... - Morski krastavac, vidim. - Ličilo je na školjku. - Joj... evo ti maramicu, sredi se, a mi se vidimo sutra, ja moram rano ustati...
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
Sekundarna rupa, analac, rč. Tu gde jebe srećniji pornićar, jer je ovaj drugi crnac zauzeo prvi slot, odnosno čkupi. Takođe, nešto o čemu ti ovde možeš samo da sanjaš, jer ti je riba domaća, konzervativna kurvetina, koja ti daje da je klesaš samo u cupi, te se izvrne ko krava i odapinje neke bagovite zvuke, ko help opcija na vindovs pasijansu kad ujebeš kolonu. Onda ti lepo spas pronađeš u zemlji kidnapera, orgija i sambe, jer se mlade, preplanule katolkinje vole sevati u dvojku ne bi li očuvale pičiju membranu.
Džondžo brate, dobra ti ova kuma, frknuo bih joj ga u dvojku.
E vidiš to ne znam. Zatrpavam nas rečima, dugim šetnjama i kradem ti vreme. Ali nikako i delić srca da ti ugrabim, pa kako onda da ti kažem? Ne znam, teško je to meni prevaliti, sve prebrodim, ali nikako i reči te. Valjda je teško reći, volim te. I eto, smijaću se, plakati, pa se opet smijati i onda sa smehom neću ni prestajati. Ne znam, al teška je to rabota, kad voliš nekog iz druge priče. Pa kako onda da ti kažem to? Hajde reci ti meni. Kako?
-I ja ću sad kući, mislim, živim iza ćoška tu. -Pa ovaj, da, znam. -Iiiii, šta da ti kažem, ono, vidimo se. -Pa da, vidimo se. -Pa onda, ono. -Aha -Laku noć i... -Da lepo spavaj. -Ovaj javi se kad stigneš. -Da naravno.
Definitivno najinteresantniji i najmisteriozniji lik iz kultne crtane serije “Mumijevi”. On jebe i leti. Radi se o vrlo kompleksnom liku kojeg ne može svako da voli. Klinci kojima je on bio omiljeni lik obično su bili zreliji od svog društva baš kao i ovaj misteriozni ploditelj u odnosu na Mumija i ostatak kompanije, jer da bi se uvažio njegov lik i djelo potrebno je imati nešto viši koeficijent inteligencije od tetkinog Miška kojem je glavna zanimacija ultimejt fajt sa svojom mlađom sestrom. Od njegovog prvog pojavljivanja u seriji, po njegovoj pojavi se vidi da je za svoje godine mnogo toga prošao. Uvijek je u istoj pocjepanoj odjeći dugih rukava kojom možda pokušava prikriti tragove uboda igle nastale dugotrajnim intravenoznim drogiranjem. Ovu teoriju dodatno potkrijepljuje i činjenica da Svire ima jako proširene zjenice. Romantičari pak tvrde Svire nije ćoman, već da želi prikriti tragove sječenja vena za nekom nepoznatom ženom koju je sreo na svojim putešestvijama. U svakom slučaju odjeća ga dodatno izdvaja od ostatka Doline Mumijevih jer uprkos tome što se nikada ne presvlači, makar ne ide go okolo. Svire je mršav, i često djeluje izmoreno. Izmorenost se osjeti u njegovom glasu i pogledu ali nije ona nastala svakodnevnim istovaranjem Tamića sa tatom Mumijem, već od burnog I teškog života. Ponekad se učini da je Svire razočaran u svoju sudbinu i da se povukao u izolaciju koju mu pruža Dolina Mumijevih kako bi se odmorio od svega. Sviretov glas nije pretjerano muževan ali je ipak dovoljno dubok i misteriozan da stimuliše lučenje izvjesnih tjelesnih tečnosti kod pripadnica ljepšeg pola. Svojim boemskim glasom govori polako i rijetko ali mu je svaka ka’ Njegoševa. Uočljiva je i sličnost između njega i Male Mu. Neki smatraju da je sestra Male Mu dovoljno stara da ima dijete njenih godina i da je Svire rano ušao u pubertet pa bi odatle bilo moguće da je džangrizava stanovnica Doline Mumijevih začeta u jednoj od Sviretovih veselih noći. Obzirom na sve opasnosti koje vrebaju u divljini koju on često posjećuje (naročito zimi) a koje on uvijek izbjegne ili pređe na neki dovitljiv način opravdano je smatrati da je Svire već odslužio vojsku. Neki idu tako daleko da smatraju da je dotični kao rezervista išao na ekskurziju Hrvatska-Bih ’91-’95 pa da je vrlo moguće da je razvio post-traumatski sindrom koji ga je i natjerao da se povuče u vukojebinu u kojoj sad boravi. Svire je i značajan klimatski faktor u Dolini Mumijevih. Krajem jeseni, on odlazi na jug gdje ostaje do pred sami kraj zime, kada kreće da se vraća nazad kako bi svojom usnom harmonikom označio dolazak proljeća. Kako se Mumijevi u tom periodu bude iz zimskog sna i time ponovo postaju aktivni članovi društva Doline Mumijevih, može se reći da je Svire na taj način i značajan socijalni faktor u istoj.
Sin: Tata, tata, prebaci na trojku. Otac: Ne može sine, vi'š da pratim tiket. Sin: Ali tata, proć'e mi Mumijevi. sprema se da zaplače Otac: Ko ti je omiljeni lik iz Mumijevih? Sin: Svire! Otac: prebacuje kanal Gledaj sine! Bićeš ti jednog dana tatin nasljednik, najveći jebač u selu!
Sredstvo koje će ministar prosvete upotrebiti kroz udžbenike u motivaciji osnovaca za sticanje esencijalnih znanja iz engleskog jezika.
Učiteljica: Dobar dan deco, danas ćemo naučiti kako se izgovaraju nazivi četiri godišnja doba na engleskom jeziku. Okrenite stranicu 49 i pogedajte slike. Tete koje se ovde nalaze nose imena godišnjih doba pa ćete ih lako zapamtiti. Proleće, leto, jesen i zima.
