Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:
- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.
Stalkin' Your Mom
Stanje u kojem se obično nalazi hrana u frižideru po povratku s odmora - čupava, zelena i samo što ne progovori.
Onaj koji poseduje manire kao da je odrastao na bečkom dvoru. Uvek ima vremena da proćaska sa nekim starijim iz komšiluka,babe i dede ga prosto obožavaju, a majke njegovih devojaka su na ivici samoubistva kada se veza okonča. On pridržava vrata,nosi cegere sa pijace,uvek je nasmejan i spreman da pomogne.
Žika i Sima idu niz Žikinu ulicu.
Žika: Brate, el si mi video za onu gandžu?
Sima: Nisam,batice.
Žika: Kako nisi, pička ti ćorava, pa el smo se dogov...(iznenadna transformacija, kez od uveta do uveta) Dobar dan, baka Stano, kako ste?
Baba Stana: Dobro sine, evo išla da pokupim neke rezultate.
Žika: Kako Vaša ledja, dajte da Vam ponesem tu torbu.
Baba Stana: Hvala, sine, baš si zlatan.
Žika: To je najmanje što mogu da uradim, pa Vi ste mi spremali krofne kad sam bio mali,evo,stigli smo, dovidjenja, prijatno, pozdravite deda Boru...nego gde sam stao...a da, pičko jedna, što si me ispalio?
Sima: Brate,aj zajebi više s tim babama, uvek me ubaciš u loš trip.
Drevna orijentalna plodilačka veština. U ofanzivnom stavu mungosa, suština je u anderkaver prikradanju mindži s ciljem njene devastacije. U defanzivnom stavu jegulje, ključ je kamuflaža u neprimetnu, naizgled nevinu i naivnu ribicu, spremnu da te zaskoči i proždere kada to najmanje očekuješ.
- Ćuti i zahvali se bogu što ti je keva tu da pomogne oko malog! Moju ne bi mogla da nateram da pipne pelenu da joj od toga zavisi penzija, kaže da je od mene dobila za čitav život sranj... iju... E...uh... zovem te kasnije. Ovaj moj mi opet zavukao kurčinu na kvarno. klik Srećo, kakav je to minđucu?
*
- Znaš malu Nadicu?
- Solfeđo Nadicu? Igram tenis, učim španski, pevam u horu Braća Baruh, skupljam priloge za decu u Zvečanskoj Nadicu?
- E nisu joj to sve vannastavne aktivnosti. Brate, mala je minđucu master. Sinoć me dovatila posle certa, objasnila mi koja mi je nova omiljena poza.
Seksualno opstenje sa promiskuitetnom zenskom osobom,koja je usled nemarnog koriscenja tvojih prethodnika postala "3 broja veca".
-Brate,cuo sam da si zveknuo onu sa prizemlja sinoc.Kako je bilo?
-Mislim,uzas,tebra,kao da sam bacao salamu po hodniku.
Osoba koja gradi svoj svet. Šetajući odsutno, opijena stvarnošću, ona stapa snove i želje, koje nikada nisu bile moguće, pa po njima kroji neki drugi život. Baš kao što je i Toma lutao kroz svoje pesme, tako su i oni osuđeni na nomadski život, koja ih vodi i goni, sve dok ima cesta. To su osobe koje ne pričaju mnogo, sklone se u stranu poput ranjenog pseta, spremne da pre umru same, nego svojom tugom da razbole druge.
A čudnog su soja. Njima se u očima još vidi zgasnuti žar mladosti, istina tek jedva da tinja, ali tako čisto, odsutno i izvan svega, da bi ga i najmanji dašak vetra, podsticaj, mogao pretvoriti u plamen. Ali nema vetra za njih. Kao da je sve njihovo davno ostalo negde, pa im je sada hladno po Suncem. A Sunce je stara fukara, nije ono isto za sve, sirotinji je hladno pod njim.
-Ja bih još da vidim ćerku. Ostala u ratu sa materom, ona se preudala, trovala malu protiv mene. Ja izbjegao ođe, ni kučeta ni mačeta, ko od Boga proklet. Spavao po šupama, prodavao obraz za koru kruva, ko da sam pašče, a ne ljudsko biće. Sad me stigla i bolest. Za ljekove nemam, a i koji će mi kurac, crknuću i onako kroz koji mjesec. Samo eto da mi vidjeti malu. Da joj ne kažem ništa, već prislonim na grudi, da popuni ovu prazninu. Pa da spokojan umrem.
Suptilna operacija.
Sve što je potrebno je jedan čovek. Smestimo ga u fotelju naspram kutije koja ispušta kič i šund u akustično-vizuelnom obliku, transformišimo esencijalne egzistencijalne probleme u imaginarne, dajmo mu hleba, igara i slike drugih ljudi koji grcaju u sopstvenoj nemaštini na mulju staleške lestvice.
Sad malo muzike, zurle i kobaje. Soft pornografiju u tri časa popodne. Scenu ljudi koji se greju paleći knjige.
Mobilni telefoni, plazma televizori, vile, Dedinje. Modni žiri koji javno ponižava sveže lobotomisanu devojku iz provincije. Parče raznetog uda američkog vojnika. Kosovo, jednoličnu hordu parlamentarnih zombija ogrezlih o novčanice, belog okovratnika.
Podignimo ga iz fotelje. Napolje da vidi. Da, neka vidi da mu se ne isplati biti drugačiji. Nepregledna ravnica istovetne, žigosane marve, koja klati svojim obešenim zvoncetom, obučena po najnovijoj modi, prikačena na infuziju isprepletenu hiljadama kablova.
Posao, neka radi. Za minimalac. Novac znači komfor.
Nazad u fotelju. Neka odmara od rada, pa opet nazad.
Jebeni slavuj se cvrkutavo posrao na prozor, lepršajući krilima i pevušeći Mocartov nedovršeni rekvijem, dok je iza njega sunce pomešalo svoju krvavu boju sa plavetnilom večernjeg neba prividno se komešajući sa krošnjama zanesenog drveća. Ugledao je čoveka koji se omamljeno drao u drvenu kutiju i uplašeno odleteo.
Uzvik pri pišanju po sirotinji tj. punjenju boranije. Nešto kao opaaaaa, samo što ovo ne može da se izgovori u bilo kojoj situaciji. Samo u momentima apsolutne i totalne dominacije, iživljavanja i poniženja. Može se polivati urinom ili spermom, u zavisnosti od slučaja.
gledanje NBA utakmice
- Šta rade ovi Lejkersi... Vidi ga Kobiška kol'ko se izdrkava! Ma ne daj nikom bre, ma šutni trojku iz okreta! MA DA, BRE! POLIVAJ ČOBANE IZ MAJAMIJA! POLIVAAAJ!
Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …
Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.
Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.
Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...
Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?
A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?
Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.
Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.
*
Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.
A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.
Savršeno mesto. Tamo niko nema nikakvih briga i sve je onako kako bi trebalo da bude. Sunce sija, ptičice pevaju, deca se igraju, stariji igraju domine, niko ne radi ništa korisno ali nikoga to ni ne zanima. Sve je laganica.
- Kako bilo na ispitu?
- Ma, lalalend, sve prepisao, dobijam 9 u najavi.
Bilo koji automobil sa osveživačem vazduha (bilo jelkicom ili nekim drugim) sa aromom vanile, kokosa ili nekog sličnog mirisa nespojivog sa unutrašnjošću normalnog vozila. Vrlo česta pojava kod skorojevića, ali ni prosečan srpski vozač nije imun na tu vrstu ambijentalnog prilagođavanja.
- Buraz, idemo večeras malo u štetu? Uzeo sam bembaru od ćaleta, ovaj vikend je u Srbiji...
- Ma nema šanse, idem gradskim. Prošli put mi košulja upila onu vanilu, sve se neke debele muvale oko mene i oblizivale se, usr`o sam se da me neka ne pojede...
Navođenje nekoga na samoubistvo verbalnom i činjeničnom dominacijom. Objašnjavanje nečega dok se protivnička strana dobro ne zamisli i odluči da je smrt mnogo bolji izbor nego biti predmet ciklonisanja. Ime nastalo po Cajklonu koji je u borbi protiv septičke jame na ovom satu mnoge iscajklonisao te oni nisu imali drugog izbora do da se odvale virtuelnom sačmarom u vugla, takozvano kobejnovanje.
- Haj Cajklonski, kaj radiš ovih dana?
- Evo raspravljam se sa idiotima, ne može to tako. Samo seru i pišu sranja a nikoga nema da im objasni da ne znaju i ne umeju i da nisu sposobni da žive uopšte.
- Kako te ne mrzi samo Cajklone da se smaraš toliko?
- Ne mrzi me, jer mora neko da objasni degenericima da ovo nije fejzbuk i da takođe, opet ponavaljam nemaju pojma. Sve sam nemač pojma.
- Ali Cajklone u redu za fejzbučariju ali kako se primaš na trolove?
- Molim, ja se primam na trolove? Nemaš ti pojma, sad ću da ti objasnim. Većina tih "trolova" nema veze sa trolovanjem, to su sve klinci koji po ceo dan drkaju na Dženu Džejmison i nemaju pametnija posla nego da se prave pametni na internetu. A i da me troluju ipak moram da svaki slučaj da ima objasnim da su idioti, mora da se zna ko je ko. Idiot ima pravo da zna da je idiot, razumeš?
- Razumem . . .
- Ne razumeš, sad moram da ti objasnim. Kada bi pustali da svi rade šta žele gde bi ovaj sajt bio? Sve sam retard do retarda, spemuju i smaraju a ne umeju defku da napišu. I posle će meni da pričaju da nisam kompetentan. Ne ide to tako sinak, ja sam pročitao sve što ima na ovom sajtu i ja ZNAM, a oni ne.
- Ali, ali Cajklone samo sam . . .
- Ne ti ne razumeš moraš da se boriš protiv idiotarije i žgadije inače ima da pregaze sajt i da od njega naprave internet Sodomu i Gomoru. Kurve i loše defke, mora se stati na put tome . . .
- :odjava, ištekavanje modema, bacanje kompa kroz prozor, sedanje u ugao sa rukama oko kolena i klaćenje napred nazad uz blagoteleći pogled:
