Epohalno prljav lik sa visokokultivisanim naslagama prljavštine. Kad uđe pod tuš voda postaje čarobno crna i prošarana i drugim, najčešće crvenkastim ili braonskim bojama, od zemlje. Nadam se.
-Milunka, pa gde ću sa njim, vidi ga kakav je, ne smeš ga prati sa belim vešom, pustiće boju, rublje će mi upropastiti, čak i na ladno da ga u mašinu stavim. Imam i ja vala neke standarde! -Ma, daće ti petsto evra, iz njega izlazi pravo crno zlato. -Ja bi' to prvo bar malo zaprala... ________________________________________________________________________
-Jao, crrrrrrno dete, kakav si, pa pesak ti izlazi iz kose, puštaš boju od prljavštine, majka će nas obojicu izlemati, šta ste to radili? -Igrali se Miša i ja sa lutalicama ispred zgrade. Je l' možemo da uzmemo jednog, moooolim te? -Ma, vidi ga malog... Šta me tako gledaš?! Nećeš ti mene...Al' ti da ga čuvaš i šetaš! -Važi! -Ma, đavola važi, ja ću to na kraju čuvati. Aj', uzimaj dok sam još raspoložen. -Hvala, tata!
Već satima je kod vas. Sedite i ćutite. Blenete u neku emisiju na televiziji ili u kompjuter. Ništa se ne događa. Osećate kako vreme polako teče, nestaje, odlazi u nepovrat. Treba milion stvari da uradite, ali ne, ne možete, on/a je tu! Kad vas nešto pita, odgovarate kratko u nadi da će ukapirati! :Hajde, ukapiraj više da treba da ideš! Ja sam prijatan/na i ne želim da te isteram, ali...zar i tebi nije dosadno?! Zar i ti ne treba nešto da radiš?! Zar ti je zanimljivije ovako da sediš i NIŠTA?!: Počinješ da se nerviraš. Zamišljaš njegov odlazak. Pokušavaš nekom čudnom, samo tebi znanom hipnozom da ga oteraš. Ne, ne ide. Sedite tako i ništa. Opet ništa. I samo ništa. Ali, dolazi taj tren. On/a izgovara čuvenu rečenicu:"Trebalo bi da idem". Osmeh na tvom licu se rađa. Oči sjaje. Pokušavaš da se suzdržiš i ne obraduješ previše pred njim, nije kulturno, jelte. Ali...ALI...nekim čudom vaše usne, van vaše kontrole izgovaraju: "Sedi još malo". U trenutku shvatate šta ste uradili. U trenutku vam prolazi milion ideja kako da se samoubijete, ali već ste to uradili ovom rečenicom. Spora smrt. On/a se smeši: "Pa 'ajd, ostaću još malo"...
Ultra dosadan lik. Toliko dosadan, da mu i izgled smara i predstavlja pravu uspavanku za oči. Nije čuo ni za jednu drugu boju sem sive, crne i braon, a ostale boje koje bar malo odišu životom mu podstiču kiselinu i još sijaset bolesti od kojih umišlja da pati. Glas mu je toliko monoton, da vas prosto uljujkuje u težak dremež, a kada vas mozak zamoli za milost i već pokrene signal za beg, smarač vas uhvati po ramenu i ponovo posadi na mesto, da zapita za vaše mišljenje o drugoj, mnogo dužoj i daleko smornijoj temi.
-Dete, kako to nosiš tu torbu za pijacu... U moje vreme sve torbe su bile od platna... Bila su to lepa vremena, kad je malo ko koristio najlon.... Dobro, imali smo i torbe od jute... Kad razmislim, imao sam ja jednu sa zakrpom na kojoj je pisalo ''Li Kuper'', doduše to je ona druga zakrpa kad sam već bio malo stariji, ona prva je bila od dedinog sakoa... Kako je to dobar sako bio... Pipice (kako su mi kasnije preveli-ženske) se same lepile na njega... Ali nije dugo trajao zbog kera Sime... Kakav je to ker bio...
Bljesak, ideja, breinstorm nakon dugog perioda mraka. Trenutak mentalnog približavanja ostalima i hvatanja priključka sa njihovim idejama.
- Ajd' dođi da mi pomogneš nešto, sama sam a treba mi muška ruka. - Važi, dolazim. Šta da ponesem od alata? - Ponesi pajser, pajseru. - Šta će ti pajser? Aaaaa, kapiram, evo me odmah. - Kukuriku, Kolumbo... Požuri.
Standardna ekipica okupljena na svima dobro poznatom mestu, obično na stanu kod lika koji sam živi. To što sam živi ne znači da je uvek sam nego da ni sa kim ne deli kiriju i troškove, a usputnih cimera ima podosta i svima je dao da kopiraju ključ u slučaju da neko ima pauzu između predavanja i vežbi ili je nekom hitno potreban jebodrom.
Svakodnevno se okupljaju da cirkaju vopsa, purnjaju vutru od lokalnog lerdija, puštaju Žareta i Gocija i igraju PES. Komšije ih mrze, policija im ponaosob svakom napamet zna registarski broj lične karte i ime oca. Ali to njih ne dotiče jer su previše pijani i naduvani da bi bilo čudno da ih boli kita za nešto. Osim kad nestane Meraka, skanka i koju formaciju da stave kod Olimpika iz Marseja i da li Mandanda treba da bude u prvoj postavi.
- Komšija, opet ovi džunglaši divljaju? - Ma da, evo pustili Barabu od Žareta i Gocija. Moram priznati da sam se navukao na rstva, slušao sam je ceo dan na Jutjubu. - A da mi ipak zovemo policiju? - Ma jok, prošli put kad su došli, ovi ih uvukli unutra pa ih ponapijali i napušili. Video sam da je jedan od njih i do dragstora išao po još piva. - Iju, pa kako mogu tako?! - Ne znam stvarno, odoh i ja, zvali su me večeras na druženje, biće tatabanja!
Ne seri. Nemoj da se praviš debil možeš takav i da ostaneš. Budi direktan. Biraj. Uzmi ili ostavi.
Zoran: Ćao dušo, šta radiš večeras? Marija: Vršim naučno istraživanje iz oblasti animalne proizvodnje, što? Zoran: Pa mislio sam, ovaj, ako si za neku šetnju... Marija: Nisam. Zoran: ...Ili da idemo u bioskop? Marija: Nisam. Zoran: Pa ovaj, šta misliš da... Marija: Ne mislim. Dosad si mogao 300 puta da me pozoveš kod sebe, umesto što toliko okolišaš. Ili jebi ili odjebi. Vrlo jednostavno.
