Veoma učestala i iritantna pojava u indijskim serijama. Naime, da bi se pokazala dramatičnost situacije, koja je pritom sve samo ne to a u kojoj se dva ili više šokiranih aktera nalaze, kamera zumira lica jednog po jednog iz više navrata u trajanju između 30 sekundi i 2 minuta. U toku cijelog ovog čina, piči dramatična indijska muzika
Anandi: (šokirana) Baba: (vata se za glavu) Jagdiš: (zinuo ka' tele) Anandi: (počinje da plače i klima glavom lijevo desno) Baba: (zinula i podiže pogled naviše) Jagdiš: (zinuo još više) Anandi: (vata se za glavu i počinje da vrišti) Baba: (spušta glavu i kreće da plače) Jagdiš: (sada već zinuo ka' pička i naziru mu se prve suze) Šiv: Da, dobro ste vidjeli... Prosuo sam punjene paprike u kantu za smeće.
Uvod: Plačem, plačeš, sama sam u hodniku, glumim Toni Brexton (ona je bila riba dok je to radila), masnica mi na oku, gledam kroz zamagljen prozor, plačem i dalje sa masnicom na drugom oku, podižem haljinu - masnica mi i na nozi, na sisi mi tetovaža sa tvojim imenom (imam dobre sise), ti si Vuk Kostić, želim te, svarovski luster, ikona plače, rotvajler trči, valjam se po podu.
Zaplet: U pozorištu - ti sa njom, ljuta sam što su za spot izabrali statistkinju lepšu od mene, razbijam masku o zid, staje muzika, trenutak napetosti, slow motion maska se raspada, ja padam sa balkona, čuju se otkucaji srca.
Kulminacija: Nisam pala, premam omču od platine, dolaziš da me tražiš, bežim od tebe kroz šljivike i livade. Teleportovala sam se, opet sam u kući, držim omču, milujem masnicu na nozi i na sisi tetovažu sa imenom tvojim, pevam nešto nepovezano, riba sam. Šalju te u zatvor jer si Vuk Kostić.
Rasplet: Zajebala sam i Sindi Šeldona sad, opet stade muzika, otkucaji srca, sprema se sahrana - a meni srce kuca, došao si na moju sahranu, moram ja da umirem u spotu jer jebiga ti si Vuk Kostić. Držiš je za ruku a ja u sanduku. Opet teleport, ja te držim za ruku ona je u sanduku, nemam masnicu, ona ima tetovažu na sisi. Kraj spota. Otvara oči.
Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.
Oh, sapletoh se. Šta to uradiste ? Igrah igrice, blejah na internetu. Da li sve naučiste kolege moje omiljene ? Desetku dobih dragi roditelji. Dobru ribu opalih prijatelji moji. Upropastih se od vinjaka policijo moja lepa.
Nekada polu-šaljivi uvod u tvrdnju koja se može smatrati proverenom, a danas, zahvaljujući domaćoj kinematografiji, sintagma koja je prevazišla flafičasti stadijum, zatim se spotakla i upala u septičku jamu u kojoj se udavila. Ne može se više nazvati ni über-gej, jer se ovoga čak i homoseksualci gnušaju. Danas je valja koristiti samo kao eventualnu sprdnju.
- Milane, želim nešto da znaš. - Kaži, Slavko. - Kako Tanjug javlja, ja te... - Ma bežibreupičkumaterinu sa tim pederizmima. Da sam hteo da budem sa ženom, ne bih bio gej! -------------------------------------------------- - Gospodine? Gospodine, ne možete sada ustati. - Samo bih želeo nešto da poručim putnicima. - Ali avion upravo poleće, nije trenutak. - Ma kratko ću samo... Dragi putnici, kako Al Kaida javlja, JAHILIYYAHHHH! -------------------------------------------------- - Vašu dozvolu, molim. - Izvolite. Mogu li pitati zbog čega ste me zaustavili? - Prekoračili ste brzinu. Vozili ste šezdeset u gradu, a dozvoljeno je pedeset. - Druže pozorniče, moram vam reći nešto. - Da? - Kako Tanjug javlja, jedeš govna.
Izuzetno pažljivo, po za sada nepoznatim standardima, birana grupa tinejdžera koja bi trebalo da predstavi kako izgleda život jednog prosečnog srpskog klinca, kao i njegovu radost kada se sretne sa dotičnim proizvodom. Međutim.
Ni traga od toga. Reklame su kopirane direkt iz Amerike, ne same lokacije, jer nisu snimane na Menhetnu ili u srcu Londona, nego su stvarno snimane kod nas, ali tu sve što je realno prestaje, a pojavljuju se čudno čupavi klinci obučeni u neke dukseve na kružiće i razne gluposti, gomila skejtera iako klinca na skejtu nisam vid’o cirka deset godina, Džastinbiberoliki klinci sa istom onom devojačkom frizurom i plačipičkastom facom, kakvi ne bi opstali ni trideset sekundi u prosečnom odeljenju sedmog razreda u našoj zemlji i na kraju je sve to začinjenom nekim malim crnčićem, koji ne vozi skejt, ali ga uvek zagrli neka klinkica koje sve, uzgred budi rečeno, izgledaju potpuno normalno, osim što ih nalaze sa nekim najnevinijim seks-ću-imati-samo-sa-drugaricom-i-to-u-četrdesetoj facama.
Naravno, ovaj tip reklama ne bi bio potpun bez nekog tehničkog dostignuća koje je trenutno u trendu i njime se slikaju, uvek perfektno, ludo, flafičasto namešteni kada onaj koji slika i deluje totalno gej, škljocne.
Smoki je smoki i ješću ga kakva god da je reklama, jer zakiva kol’ko je dobar, a vi što pravite čokoladice potrudite se da te čokoladice budu malo ukusnije i uložite kintu na tu stranu, a ne na ove baršunaste reklame o nekoj nepostojećoj generaciji Emo-gej klinaca u Srbiji jer kao i kod piva, ako vam je proizvod sranje džaba vam reklama.
Blago našminkana, odmorna klinka se kao budi u krevetu. Na zidu je par postera, Džastin Biber naravno, tu je neki maneken koji je dig’o jednu ruku, stavio je onako iza glave na teme i flešuje nadrkano svojim obrijanim pazuhom. Tu je i Nole na zidu. Urla. Opet je jeb’o Nadala.
Na stolu je lap top, fejzbuk upaljen naravno. Počinje pesma „Mladiću moj“, ali neka malo izmenjena verzija. Ona ustaje, pogleda u ekran i vidi da ima poruku od Džastinbiberolikog klinca sa slikom na kojoj namiguje. „Leti, leti leti SMOKI“. Fora slogana je kao u tome što je leto, pa kao leti i to. Pravi začuđenu facu i u tom trenutku soba se malo zamrači. Dotrčava do prozora i vidi nešto ogromno kako leti. Hvata neki tač-skrin telefon i izleće napolje gde je onaj klinac sa fejza već čeka, znajući da će da izađe i kreću da trče za neidentifikovanim letećim objektom. Pored njih proleću dva mnogo kul klinca na skejtovima, duge kose, uredno sređene kod Mikija Panjkovića i rade neke forice koje u Americi rade već u predškolskom. Trče dalje, kada se pojavljuje mali crnja, al’ ne neki onaj normalni niger crnja, već neka kokos verzija, skoro beo, vilenjačkog izgleda, obučen šljampavo. Pozdravljaju se sa njim, onako crnački sa nekim kao pokretima glupim i tu dotrčava još jedna drugarica ista kao i ova s početka, al’ ima kosu druge boje. Kreću svi zajedno da trče.
Sada tu trči pedeset nekih takvih klinaca. Prate senku i gledaju gore. Neki klnci voze rolere, jedan je na trotinetu, a tu je i onaj emo-gej klinac, slika ih sa tabletom, proleće neki klinac na skuteru, ima šal koji se viori i vozi neku klinku istu k’o one dve samo ima majicu druge neke boje. Proleću pored babe i dede koji sede na klupi i rasteruju im golubove koje su ’ranili i onda ih oni gledaju nekim prvo blago prekornim pogledom, pa se ipak nasmeju. Na mlađima svet ostaje.
Odjednom leteći objekat staje. Kamera se lagano podiže i tu shvatamo da to leti ogromna kesa smokija. Čuje se karakteristični zvuk otvaranja kesice, smoki počinje da leti na sve strane. Niotkuda se pojavljuje neki DJ koji je izgleda na leđima vukao svu tu opremu, svi počinju da igraju uz neki dens-haus u pokušaju izmešan sa „Mladiću moj“ (nije pesma o Ratku Mladiću prim.aut.), glavni akteri đuskaju do jaja, posebno crnja. Čak i baba i deda kojima su rasterali golubove igraju u stilu šezdesetih. Čuje se hrskanje smokija.
Uređaj sdelan v SSSR-a koji ima dve namene. Mirnodopsku i ratnu.
Sin : - Ćale, ajd u garažu ako možeš ? Otac : - Šta je bilo ? Sin : - Onaj top za kobasice što si doneo iz Rusije... Otac : - Šta sa njim ? Šta si radio, sunce ti balavo poljubim?! Sin : - Ništa, samo sam stisnuo ono crveno dugme, a on počeo da ispaljuje signalne rakete. Jedna pala na čika Perinu kuću. Otac : - Pa, ne crveno dugme. Jebo mater ako si ti normalan. Lepo piše ovolikim slovima, ćirilicom, NE DIRAJ! Sin : - Učio sam engleski u školi. Otac : - Zato i jesmo u kurcu, što učite engleski... Sin : - A da odem do čika Pere da pomognem da ugase požar ? Otac : - Idi, jebo ti čika Pera mater! Gde ja da sada nađem te rakete ? Sutra da zapuca, ja goloruk.
Verovatno najstroži vid ukora/kazne koji su kadri da smisle prosečni američki roditelji. Tako je barem u njihovim serijama i filmovima a nemamo baš nekih većih razloga da sumnjamo da je i u pravom životu drugačije. Elem, slanje grešnog deteta u sobu, nezavisno od onoga šta je ono tačno, kako i gde uradilo ( obično je u pitanju pocepano zadnje sedište neke stare korvete ), spada u, kako se čini, najozbiljniji i najteži deo vaspitavanja malih amerikanaca tj. konačnog bolnog roditeljskog prihvatanja da im čeda, podgojena i sirota, nisu savršena. To saznanje obavezno sa sobom povlači brojna grupna savetovanja sa porodičnim psihijatrom kao i česte zajedničke izlete ( na primer, u tržni centar ) kako bi se, navodno, što lakše prebrodila trenutna kriza u odrastanju budućih naslednika. Školovani američki psihijatar će, naravno, uvek reći da se te stvari rešavaju same od sebe i da deci treba dati potpunu i ničim ugroženu slobodu. O eventualnom fizičkom kontaktu, jasno, nema ni govora – naime, očevi IPAK sačekaju da im ćerke napune 18 godina za to. Iz svega ovoga proizilazi da kada odrastu, mali Amerikanci postanu tako veliki zlikovci da im na celom svetu nema ravnih. Međutim, najvažnije je da su odrastali u zdravim i normalnim porodičnim uslovima...kopilad.
Nju Hejven, država Konektikat
- Mama, tata...Ja imam nešto da vam kažem... - Reci Džesika, dušo. Slušamo te... - Pa, ovaj...znate...Ja sam danas slupala korvetu koju ste mi poklonili za 15-ti rođendan pa sam izgubila svoju MasterCard karticu sa neograničenim limitom; pa nisam išla u školu već sam bila kod drugarice Džoudi pa mi je njen tata dao da pijem pivo i milovao me između butina; pa se meni to dopalo pa sam spavala sa njim; pa sam u povratku kući na putu naišla na nekog krupnog crnca koji me je zamolio da ga povezem pa sam ga povezla; pa sam stavila njegov penis u usta i veći je nego onaj od Džoudinog oca. - Go to your room, Džesika i razmisli dobro o onome što si učinila...! - Ok. Kad će večera – I 'm kind of hungry...? - Zvaćemo te da siđeš, Dži...
Beograd, država Srbija ( sa Kosovom, naravno )
- E, ćale, slušaj... - Šta je, bre, džukelo...?! - Ćale, ovaj...ne znam kako da ti ovo kažem...mmmmhm... - 'Ajde, bre, šta se izmotavaš?! Je s' don'o ono pivo što sam te posl'o...?! - Pa, ovaj...jesam...al' , jebiga. Slučajno sam razbio jednu flašu, ćale...Mis'im, izvini, stvarno nisam namerno, keve mi...! - Ženoooo!!! Donesi mi brzo ONAJ kaiš, sa ONOM kopčom!!! Ovaj mali nam je opet napravio štetu!!! Saću ti jebem milosnu mamicu ja...!
On ima svoju kategoriju, on je iznad svih kategorija, za njega su stvari poput izgleda, para, visine, kose, nebitnosti rezervisane za alfa mužjake, pedere, i ostale sisice. On priča tiho, jer nema potrebe da povisi ton, svi ga slučaju i kada šapuće. On samo pokaže prstom i njegovo je. Kada ćuti, najviše ga se plaše, jer misle da smišlja kako da im radi o glavi.
- Brate, si čuo šta je Sveta uradio? Ušo ladno kod Mitketa u radnju i naterao ga da kupi praznu paklicu za 200 evra ! - Kakav je on Putin! ...................................... - Srce, evo ti dve hiljade evra da kupiš sebi neku garderobicu. Ali da uzmeš račune od svega, da ugradim to u cenu ovog novog mosta! - Putine moj! Kad se vratim, hoću tvoju decu! ..................................... - Gospodine Putin, šta mislite o trenutnoj svetskoj krizi i o monetarnom sistemu Amerike? - Amerika je svetski parazit koji se hrani blagom celog sveta i treba nam rezervna valuta kao zamena za dolar! - Kakav ste Vi Putin, gospodine Putin!
Televizija o kojoj se mnogo polemiše. Dok jedni misle da je to najdemokratskija televizija, drugi bi najradije ušli u njihove prostorije i vežbali "srednji vek" na guzicama urednika i zaposlenih. Relativno nova televizija, iako stičemo utisak da su oduvek sa nama
14. februara 1804 godine
Dobro veče, gledate vanredne vesti televizije B92, ja sam Goran Dimitrijević, dobro veče, ja sam Ivana Konstantinović.
Kako televizija B92 nezvanično saznaje danas 14. februara 1804 godine, grupa huligana na čelu sa nacionalistom Đorđem Petrovićem, zvani Karađorđe, krenuli su u terorističku akciju razbijanja Osmanlijskog Carstva podstaknuti pogubljenjem njihovih nacionalističkih istomišljenika koji su pogubljeni pre izvesnog vremena pravosnažnom presudom odsecanjem glava, takozvanom: „sečom knezova”.
Đorđe Petrović – zvani KARAĐORĐE, ekstremni srpski nacionalista, vođa huligana, imenovan je za nacionalističkog komadanta, i huligani su ove 1804 godine uspostavili „Praviteljstvujući sovjet” (ustanovu koja je u direktnoj vezi sa ruskim nacionalističkim liderima„), dok je ustavni akt čija je svečana dekleracija pod naslovom ”Srpska sloboda„ koja predstavlja neprijateljski akt prema mirnom Osmanlijskom Carstvu.
