Najbolji nacin za prizivanje kise ikad! Radi 100%!Kako nasi meteorolozi gledaju u pasulj umesto kroz prozor da vide kakvo ce biti vreme, ovo nije neubicajena pojava. Nedelju dana nosite kisobran sa sobom, a onda ga jedan dan ostavite kod kuce, jer vec nedelju dana najavljuju kisu,a do nje nikako da dodje, te vam je dojadilo da ga vucarate sa sobom. Nepogresivo resenje za svaku susu. Tog dana kad ne ponesete kisobran sa sobom ima da udari takav pljusak iz vedra neba da bi mogao da otpocne potop...a ukoliko ste i nesto gadno zgresili u proslom zivotu, pocece da pada grad velicine oraha bas dok ste vi nasred ulice bez nacina da se sklonite.
1-jel si ponela kisobran, kazu da ce danas padati kisa? 2-naravno da nisam, vidi kako je lepo vreme, odakle kisa? 15min kasnije 2(mokra do gole koze) - jbm li ti sve po spisku i prognozi i kisi i... (ostatak se ne cuje zbog gromova i udaraca grada po lobanji doticne osobe)
Vrhunac bezosećajnosti. Duša mu je hladna kao led, a srca nema. Pogled mu zrači hladnokrvnošću. Zadnji put je plakao, pa, nikada.
Svi znamo kakva je reakcija bila na poznato saopštenje: "Umro je drug Tito." Plakalo se od Vardara do Triglava. U 15:05 je zavladala grobna tišina, a zatim i hor jecaja. Tužna slika. Osoba koja je i tada ostala ravnodušna, koja ne plače ni kada seče luk, jer, bože moj, muškarci ne plaču.
1 - E nemoj da mi cmizdriš ovde kad počne "A sad adio", videćemo se možda nekad. Nemoj molim te, rasplakaću se. 2 - Sti normalna? Pa ja nisam plakao ni kad je Tito umro, a sad ću zbog vas. More terajte se kolektivno u tri lepe, dosta su bile i ove četiri godine što sam vas gledao, ako me razumeš.
Nova muzička senzacija među domaćim hipsterima - taman dovoljno francuska da zvuči egzotično i originalno njihovim anglofono-uslovljenim ušima, taman dovoljno muzički bezmuda i poetski predvidljivo "šalalatralala, individua sam ja" da se proširi ovdašnjom sparušenom duhovnom pustoši kao požar kroz avgustovski malinjak.
Tekst: ZAZ - Je veux
"Šanelov nakit, ne želim ga! "
Znači Šanel može za dž da iskoristi tvoju pesmu koja kao prvu reč ima njihov jebeni brend u svojoj novoj reklamnoj kampanji u kojoj se Zuji Dešanel i Monika Beluči probijaju na aligatorima kroz močvare Floride u potrazi za izgubljenim blagom Vojvode od Orleana? Biće to tako post-moderno auto-ironijski za sve umešane!
"Ako mi date limuzinu, šta da radim sa njom?"
Ništa, jer verovatno ne umeš ni da voziš, vožnja je buržujski recidiv i ne-eko svesna, ti svuda ideš peške ili eventualno na biciklu za dvoje, ti anti-avataru Ronalda Mekdonalda, ti procvali runolistu sred betonske džungle.
"Ako mi ponudite osoblje, šta da radim sa njima?"
Pa otpusti ih, da slobodno lutaju ulicama - verovatno u potrazi za poslom kao sudopera kod "Pti Bertrana" na ćošku, jer ne umeju ništa da rade nego da nekom budu osoblje.
"Ako mi ponudite Ajfelovu kulu, šta da radim sa njom?"
Znaš šta možeš da radiš s njom? Pokloni je narodu. Nek je nosi kućama.
"Ja želim ljubav, radost, dobru volju!"
Ali, ako hoćeš da ti ih mi damo, Zaz, moraš da nam kažeš i šta ćeš s njima da radiš! Hoćeš li da ih koristiš odgovorno, za dobro svih ili planiraš da ih upijaš kao energiju za okultni ritual kojim ćeš da se vozneseš u nadmajku svih majki, u jebanje keve otelotvoreno po sebi, u superiorno biće koje je konačno prevazišlo frazetine?
"Vaš novac me neće učiniti srećnom"
-ding- upad 2 evra u otvorenu olinjalu kutiju za gitaru - "Haha, pati, Zaz, PATI!"
"Želim da umrem sa rukom na srcu"
To kao znači "znam da sam ceo život bila iskrena prema sebi", što u stvari znači "ceo život me toliko boleo kurac da sam radila šta sam htela". Ovo nije loše samo po sebi.
Za finale, nepatvoreni vapaj duše, iskonski vrisak pomirenja, borbeni poklič slavuja, suptilnost u ravni propagandnih postera iz pedesetih, mislim, metafora je tako prevaziđena od kada su svi pesnici počeli da je koriste, vreme je za direktnu poruku, ono u glavu, kapiraš, da paralizujemo sistem i da nas boli kurac!
"Dobrodošli u moju stvarnost."
Izvinite, pogrešio sam vrata. U stvari, mislim da sam promašio celu jebenu stvarnost.
Najveći neprijatelj kućnih mačaka. Preziru ih iz dna duše, osim ukoliko nemaju ona fensi vratanca za kera. Onda ih samo mrze.
Kada su u sobi, grebu da izađu napolje. Kad su izvan sobe, grebu da uđu unutra. A kad im držiš otvorena vrata pred nosem, gledaju te ko da si pao s marsa. I otkud ti ideja da su htele da uđu/izađu.
Ako pogledamo kakvi su danas tekstovi narodnjaka, ne smemo ni pomisliti kako će izgledati tekstovi za desetak godina. Verovatno više neće biti cenzure pa ćemo slušati svakakve prostote.
"Jebi me analno u šupak, liži me oralno ustima, udari me kurcom nežno po glavi".
Tada će se svi žaliti na izražavanje u pesmama. "Kako mogu to puštati? To deca slušaju. Sutra će mi dete u pismenoj napisati kurcom umesto kurcem, dobit će jedinicu!"
Uvek te oda kad treba da sprečiš ubistvo u filmu. U stvarnosti obično probudi roditelje kad se vraćaš pijan iz provoda.
Film: Približavaš se slabo osvetljenim hodnikom sobi iz koje dopiru nekakvi čudni zvuci. Otvoriš ormar kad ono odelo ti izašlo iz mode. Ne, stani, to je samo loš san, ili glup vic. Uostalom, nije ni važno. Elem, približavaš se sobi laganim korakom, malo ti fali da iza ugla nazreš lice čoveka sa crnim šeširom u tamnom odelu dok ti je sagovornikovo lice potpuno vidljivo, to je, naravno, tvoja povremena kres - kombinacija kojoj si u vrtlogu strasti poverio neku dugo skrivanu porodičnu tajnu. Bum, i žena je mrtva. Spremaš se da asasinu s leđa zadaš fatal blow, krećeš, škrrr (dobro poznati zvuk), bum, osećaš hladno olovo sačme i gušiš se u sopstvenoj krvi. Ne, ne i ne, ipak ne možeš da ubiješ glavnog lika. Umesto toga bacaš se u stranu u stilu Maks Pejna, vešto izbegavajući raspršene šrapnele sačme, sakriješ se iza zida, vadiš oružje, kad ono imaš šta da vidiš, ostao si bez municije, polako proviruješ, a od ubice ni traga ni glasa. Nema veze, tvoj je na kraju filma.
Stvarnost: Vraćaš se kući u sitne sate, nekako potrefiš kvaku. Ulaziš tiho, polako skidaš patike, i spremaš se za izazov večeri, kako preći dugačak hodnik od starih dasaka, a pri tom ne probuditi roditelje? Hm, eureka! Pada ti na pamet scena iz Čarlstona, u vinogradu. Odigraćeš. Jeste da ti fali riba, al' šta da se radi, moraćeš da improvizuješ. Hvataš predmet svojih mokrih snova za ruke i uz zvuke tanga krećeš, zadivljen si svojim umećem čak toliko da nadmašuješ i Asku, i sve ide kao podmazano, već nazireš vrata svoje sobe, pobednički osećaj te obuzima, škrrr (not again), toliko je zaškripelo da si zamalo odvalio dasku, skrhan porazom saplićeš se i padaš. Nema veze, bar si pokušao.
Student koji ide na predavanja da bi slušao muziku i gledao okolo, ali sama pomisao na to da je na predavanjima ima placebo efekat da ustvari više zna.
Svaki student u Srbiji ima bar po jednog kolegu bosanca. Nenormalno iskren covek, prosto nas spusti na zemlju kada kaze "ne seri matere ti", sto je svakom ponekad potrebno.
Ceni prave vrednosti: jagnjetina, ribe, domaca rakija i vunene carape.
Ne ide mu matematika, al sto prepisuje lik! (tj. nema neke skole al je "nacitan")
Ponekad zvuci malo sirovo, ali uvek pogadja direktno u centar:
Ja: Brate, vidi ovu ribu, izaso sam s njom vec par puta...:))
Kolega Bosanac: ...jesi jebo ti to?
Ja: Ma, polako...riba mi je bas gotivna! Necu odma da je napadam, fina je to devojka!
Definitivno najnormalniji štrumf. Pored toga što mora da živi sa Kefalom i Divljom, svaki dan sluša ćaleta kako mu nešto kenja, dobija samo poklone koji eksplodiraju, tamo neki Gargamel i Čempa stalno gledaju kako da ga pojedu, a jedina riba koja živi u njegovom selu se ne loži na njega. Kako čovek da ne bude nadrndan!?
