Sve veći fenomen modernog vremena. Poslednji bastion odbrane ortodoksnih pijandura, štipača mesnatih guzova sredovečnih konobarica, samotnjaka i boema. Mesto koje je u širokom luku izbegavano od strane hipster momčadije koja se češlja na urbano, tretira bradu preparatima za negu kose, pravi lajt-šou blicem mobilnog aparata dok klabinguje i daje Jovana Cvijića za pivo od 0,3. Ženska čeljad je pak zgrožena masnim stoljnjacima, zagovnjanim veceima, lascivnim komentarima na račun svog izgleda od strane zadriglih gostiju ali prevashodno činjenicom da su tagovanje i ostali oblici fejsbukovanja otežani usled nedostatka vajrlesa. A i okle vajrles u kafani u čiji je jedini komad tehnologije 21-og veka televizor u boji sa dodatkom teleteksta? Svakako i više nego dovoljno složićete se, razmažena klinčadija slobodno nek se pederiše po klabanama.
-Mali, deder jedan roze-špricer za mojega kumašina a men' zaječarca! I pojačaj taj tranzistor, čuješ li da ide: *Bio sam pijanac*?!?! -Odma' dođe... E'o izvolite, imate i ciganski lebac pride, još nešto? -Ništa, samo odma' daj račun, mi ćemo ovo na iskap i ćao. Koliko? -190 dinara. -Evo ti 200, počasti se, bio je i čika Zoća mlad, heh.
Nekako je priroda odredila da muško postane totalno flafi kad uđe u svete vode braka. I to nije nepoznato. Činjenica je, jebeš ga. Sav onaj testosteron koji si lučio pre bračnih voda, pretvara se u jedan potočić kojim dominira estrogen. Nekada si, posle naporene večeri u gradu i nekoliko hektolitara piva koji su ti obuzeli dušu i um, dolazio kući samo da prespavaš, zabodeš, zakuntaš, a danas... danas odlaziš da pajkiš, jeb'o li te ćaćin ćaća. Deda te gleda sa nebesa, đavole...
-Ćaoooo svima... Ema? Otkud tvoje drugarice večeras? -Pa, došla Ana da nam pokaže slike iz Paralije, vodio je Vlada na medeni mesec... da vidiš koji šouuuu... -Mhm... ljubavi, odr'o sam dupe danas na poslu, odo' da se prevrnem u krevet, ne vidim na oči... zamolio bih vas samo da budete tihe... -Dušice moje, izvinite me na sekundu... a, ti... dođi do kuhinje da te nešto pitam...
-Kaži? Ako 'oćeš jedan na brzaka, nema vajde u startu... stigla neka roba, otegla mi se muda do papaka... -Ne! Seljačino, kako možeš pred ovim guskama da mi kažeš da ideš da se "prevrneš"? Ja sam im rekla da si kulturan momak, a vidi tebe... kao iz prašume... -Moja kuća, bole me đoka... nemo' da uzmem pajser, pa da razjurim... -Nema kuvanog tri meseca... Patelina će ti biti i otac i majka... -Dobro... ucenjuj... -I nema dogija do sledećeg leta...
-E, devojke... ja se izvinjavam što vas prekidam, rado bih vam pravio društvance, al' moram da odmorim... šalje me moja kuca da pajkim... -Glavate kučke u glas: Jaaaaaooooo, pa kako ste vi slatki... laku noć! Lepo nam spavaj... -He, he... hvala...
-Deda, oprosti... i sam si vid'o odatle sa kakvim akrepima ja delim 'leba... sva sreća pa si umro na vreme da ne gledaš ovu bruku...
Šikulja. Guzulja. Putena viola. Mož' da rodi tele. Jednostavno žensko čeljade kako treba da bude, punokrvno i rasno, hranjeno samo prirodnom hranom. Ne glođe keretinu iz Meka već sabija sarmu i jagnjeće pečenje, zalivajući sve špricerom. Kap krvi sa obraza da joj kane koliko je rumena.
Prototip samotnog čiče, otuđenika od civilizacije, Hajdin deda, brdsko-planinski Šopenhauer.
Da li zato što su mu još '46. konfiskovali šumu na Rudniku, što baba odavno nije sa njim, ili što su mu se deca razišla po belom svetu, tek ovaj stari mizantrop već godinama gotovo da ne izbija sa planinske padine. Onde čuva koze, gaji pčele, druguje sa prirodom i ne haje za ljudsko društvo. Katkad samo starim neregistrovanim renoom 4 siđe do varošice po duvan i još poneku potrepštinu. Tada obično svrati u Monako i popije vlahov, onako s nogu, te procedi dve-tri rečenice.
Meštani podozrevaju od njegove pojave. Kako i ne bi. Iako u ozbiljnoj starosti, kršan je, snažnih pleća ispod debelog gunja i oštrog pogleda ispod gustih sedih obrva. Kažu da su mu jednom tako neki došljaci dobacili vulgarnu pošalicu, na šta je starac dvojici podsmešljivaca u tren oka obio fasadu držaljom za kramp.
Starom niko ne treba, on ima svoj mikrokosmos. Ponekad samo deliće sete ispusti kroz dvojnice, sedeći na pragu oronulog kućerka. Tada se zaseokom podno planine razlegne melodija nagomilanog vremena koje kao kroz kakav ventil ističe van, struji i prožima mutnjikavo veče.
- Čuješ, Stari zasvirao! - Poteci, poteraj ovce u obor, sigurno će nevreme, matori baksuz nikad ne omaši!
Igrače ovog tima lako možemo razvrstati po kategorijama.
Golman - Kaže se, imala majka dva sina, jedan je bio pametan, drugi golman. Veoma česta pojava u beton ligama su debeli golmani sa stomacima kao trudica, ali uprkos tome i dalje su tu, u svojim već uveliko četrdesetim. Ili golmani visine kao ćevap u skoku. Ili bilo koji drugi hendikep, kad ne možeš da budeš u polju, i da trčiš - budi golman.
Štoperi - Dva balvana, sekvoje, cepanice. Search, kill & destroy. Obično na tim mestima stoje oni koji su glavne "badže" u selu, kavgadžije, spremni u svakom trenutku da se pobiju. Tehnika nula. Vole da podmuklo udaraju, a često i otvoreno jer im sudija naravno ne sme ništa, u njihovom selu. Ne pokušavati sa vraćanjem udarca.
Bekovi - Bez želje za diskriminacijom, često ovde stoje pripadnici romske populacije. Valjda zbog svoje konstitucije, mršavi su, brzi a to se od beka i traži. Tehnika im svodi na pokoji centaršut i trčanje po liniji do iznemoglosti. Obično bekove igraju oni slabiji koji nisu uspeli da se probiju do mesta štopera. Ako nije ciga, onda je neki klinac, koji je tu stavljen da se kali.
Veznjaci - ovo je zaista sorta za divljenje. Stari, prekaljeni vukovi, glavni ispred svoje seoske prodavnice, koji istini za volju dele loptu kao Bekam. Ali njihov radius kretanja se svodi na krug na centru igrališta, tako da se od njih ne očekuje defanziva, već samo dobar pas, pokoji centaršut. Neretko su kapiteni. Godine naravno broje 45+.
Krila - Često, jedni od najboljih u timu iako su večito u senci Veznjaka ili Napača. Posao mu je kao i kod Beka, ali sa većom slobodom u igri. Naravno da tu već igraju stariji momci, koji su prošli Beka, i nazad se retko vraćaju, jer pobogu, tu su ovi klinci da trče za njega.
Napadač - možemo ih podeliti na dve vrste. Jedna je, smotani igrač koji bi bilo gde upropastio igru, sem u napadu, gol ne ume da pogodi ni na treningu, ali ipak ok je za atmosferu i svi ga vole u ekipi. U drugu vrstu obično spadaju mladi momci koji su u svojim dvadesetim, seoske devojčice se pale na njega, frizurica je uvek na mestu, ima dobar dribling, postigne i neki gol, čime se njegova "slava" pročuje i do susednog sela (čime automatski dobija naklonost tamošnjih devojčica). Ali neretko, dolazi na utakmicu polupijan jer je sinoć sa drugovima na kafani (šmekerima kao on, ali netalentovanima za fudbal) zaginuo do pet.
Trener - lokalna pijanica, koji je završio sa igranjem fudbala, legenda sela, ali svi ga poštuju.
Doktor - ko god se nađe slobodan u tom trenutku, dobija zvanje doktora. Jedini posao mu je trčanje sa flašom vode u ruci do povređenog igrača.
Ekonom - priglup, socijalan slučaj, dobroćudan čikica koga svi gotive. Nije mu mrsko da posle svakog treninga i utakmice skuplja pobacane dresove, štucne po svlačionici, pere i ponovo ih pakuje.
Podjebavačka fora koja služi za nerviranje onih kojima smeta što neki imaju posao na kom 'lade jaja/jajnike.
- Kuc, kuc! - Uđite! - Uh, sunce ti jebem... 'de si, Žućo, šta radiš ti tu??? Jebemti, kak'a kancelarija! - Ovo je ofis, glupanderu. Sedi, odmori noge. Će piješ nešto? - Može... - Sindi, donesi dva Džeka sa ledom, hvala! - Ček' bre, Žućo, pa kako? - Kako, kako? Šta kako koj' kurac??? Pa ovo mi je novo radno mesto! - Pa znam, brate, al' do juče si ovde bio portir. Sad na ulazu pitam gde si, ovaj me posla na zadnji sprat? Objasni. - Nema tu mnogo priče, slizao sam se malo sa dišom, završio mu jedan sporni tender, on se čovek oduševio, i eto. - I šta radiš sad? - Po ceo dan igram onlajn kladionicu, fircam na milfače, pijem skivi i kad on uđe imam tu neki predmet koji šatro analiziram. On i nema pojma šta radim, hehehe! - Pa sve ti teško, majke ti ga prevarantske! - Jebiga, bratac, takav je pos'o, ni ja ga ne volim, šta ću. - Izvolite, šefe! - O, hvala Sindi, lutko moja napaćena! - Hihihihi!
- Ko je ostavio onu panaiju u VC-šolji i nije povuk'o vodu?! - Ja, tata, i nemoj da pričaš tako, to iz VC-šolje je zdravije od svog tog tvog mesišta! - Pa ti onda, ćero, uzmi pa pojedi opet...
Najveća problematika u američkim filmovima/serijama. Naime, ovu rečenicu je gotovo nemoguće izgovoriti ako x lik tako zaista i ne oseća. Čovek je u stanju da sebi povisi pritisak na 260, dobije padavicu, prolivčinu i gonoreju;stiska se, ispadaju zubi, prostata zabrinjava...ali ne. On neće reći "Volim te" ako to zaista nije tako. Dobiće pedalu u dupe od najbolje pičke, prekinuće vezu sa švedskom groficom, razvešće se od žene (znajući da će mu na sudu ostaviti samo par gaća i siledžijku) ali neće uspeti da kaže TU rečenicu. Posle pedalisanja, on u sobi plače i urla u jastuk, sluša Green Day..ali on ne bi mogao da slaže. Interesantno, na trusnom Balkanu problematika ove rečenice nikada nije dovedena u pitanje niti je predstavljala veliku moralnu dilemu.
Orson Hodž: Bri, da li me voliš? Bri: (kreću suze) Orsone ja...ovaj...ja te...(podrhtava lice, rezultat svih plastičnih operacija kreće da se ljulja) ....ja....(vilica svira kastanjete)...ovaj...ti si mi drag, Orsone. Orson: Znači tako...(sledi harakiri)
Žika: (pokupio random kuravelu sa štajge, vodi je u mračni kutak na fircanje) Ajmo Monika, skidaj ćega, znaš da si mi ti posebno draga.. Monika: Žile, jel me voliš? Žika: Volim te, ti si mi sve na svetu, cvetu najslađi, livado moja rano okošena i slanom orošena...a sad napokon zini.
Šmekerizam koji se upućuje namrgođenoj ili malodušnoj radnici. Deluje trenutno bez kontraindikacija, ali i bez veće šanse da izgovarač “završi neki konkretni posao “ sa dotičnom u smislu da će nakon toga da je jebe. Cilj je vraćanje radnog elana, fokus na prodajne artikle, sagledavanje mušterija u nagomilavajućem redu i povećanje frekvencije tipkanja po fiskalnoj kasi. Jedan nesebičan altruistički gest prema mušterijama koje će već sledećeg trenutka biti ekspresno uslužene od strane nasmejanog lica lepe radnice dok se osoba koja je tražila osmeh udaljava od objekta kao Talični Tom u poslednjem kadru svake svoje epizode.
Jutros. Prilazim pekari Friteza. Red ispred barake (više liči na golubarnik napušten s početka prošlog veka nego na mesto gde ljudi jedu, al' zato burek prste da poližeš). Vreme tmurno, oklembesili se ljudi, savilo glavu i staro i mlado, računaju verovatno kako da se uklope sa skresanom platom i ubogaljenom penzijom. Mlado devojče ispred mene odustaje i oslobađa mesto. Ostadosmo samo nas desetak muških da pouzimamo hranu i begamo. Al' ne biva. Unutra kao da tri radnice porađaju četvrtu ili se dešava neka grđa muka. Ote se prdež gladnog stomaka jednom deki, pronese se karaburmom, a ja konačno uđoh unutra po svoje nutrijente. Zastoj. Četiri žene bezizraznih bledih lica nesvesno glume loptice za fliper, zuje iza pulta, odbijaju se o zidove, vraćaju se, lutaju, odlaze po nešto, donose ništa, niko ne dobija uslugu. Mislim se u sebi: “hoćete da vodite državu, a ne mož' da se organizujete da nam podelite po burek i jogurat, ne tražimo mnogo!“ Nekako dođe na red debeljko kome spakovaše u džakove četvrt pekare, odvuče svoju guzičetinu i gladne oči i oslobodi mesto njemu-kralju doskočica i motivišućih fraza. Iz okovratnika maslinasto zelene jakne (najverovatnije iz seknd henda vojnog otpada) promoli se špicast, tanak nos, i čovek progovori: - Jednu lepezu sa sirom, kiflu sa džemom, jedan osmeh, i jedan jogurt! Kad čuše ovo za osmeh sve radnice se nasmejaše (čudo jedno), jedna pokri prazninu gde bi trebalo da bude zub (ili dva, tri) i prasnu u smej: -ći ći ći ći Radnica sa tetovažom na vratu (mlado pičence, onako nije loša, samo ko zna koliko je ta istetovirana ako je i šiju popunjavala, na nadguzju je verovatno scena usekovanja Jovana krstitelja u hd koloru) isto pršte u smeh pa prionu na kasu. Dok si reko sirnica svi bismo usluženi i sretni. Izađoh sa svezanom kesom napolje, a ono sunce granulo.
Nekom je život majka, a nekom ofucana kamiondžijska skula koju je otac morao oženiti pod starost jer ne ume ni zube da opere, a kamoli šaren veš. Nismo svi živeli i prošli kroz isto. Ne vidimo stvari istim očima. Ne vrednujemo stvari isto. Plave noći u satenu i mleko od kokosa sa jedne strane, a sa druge memljivi iznajmljeni stan, mušema na stolu i u crno ofarban bojler na krovu sa vodom za tuširanje (SOLARNO GREJANJE, BATO, PRC!). Ko će pre da prežali 500 kinti na Inter iz iksa?
- E, ajd izorganizujemo vikend u Budimpešti! Četr'es' jura tri dana! Smešno jebote, a? - Tebra, to su mi pljuge za mesec dana... - Asi seljak jebote, šta je 40 jura! - Nismo mi na istoj kiši kisli tebra, ja za te pare radim čet'ri dana a tebi ćale dao da prećutiš kevi da je uhvatio svastiku za dupe. ................................ - Jebote, jesi video kako odgajanje tebra utiče na decu. Gledam ove rođake, Milana i Dejana. Blizanci brate a ko nebo i zemlja. Roditelji se razveli, jedan sa ćaletom ostao, a drugi otišao sa kevom kod njenih. Dejan, što je sa matorim ostao, sirovina najgora. Kao plod vepra i tarabe. A Milan sav paperjast. Ko curica neka, feget plave košuljice i rolke, neke marame, da l' misli da je slikar il' neki kurac...nemam pojma. - Život je brate kurva brate. Jebeno je to. Nisu na istoj kiši kisli! - Pa i to što kažeš. Ovaj s ocem radio u špediciji i jebo pokrajputače u Maleziji po kiši, a ovaj kisnuo na terasi dok je tetka Slobu servisirao Mile Okasti, onaj automehaničar.
Očajnički pokušaj da dočaraš zatvorske muke uz bol jednak porođajnom.
Sad, stručnjaci bi možda objasnili da tvrda stolica mehaničkim delovanjem napravi naprslinu na sluzokoži debelog creva usled čega se analni mišić dodatno zgrči, i eto ti problema. Sve u svemu, ovo stanje i prati sve porođajne faze: nervozno šetanje tamo-vamo, zverski pogled sa destruktivnim idejama, beznađe, mnogo znoja i dranja i olakšanje uz salvu emocija na kraju.
:sat vremena na šolji: -Zovi popa! Umreh! Ovo nece da izađe, jebo sam mu sve! -Pa oćeš Hitnu da zovem?? -Sti normalna žena! Meni da brkaju po guzici neće dok sam živ! Ne! :pola sata kasnije: -Aaaaaaaaaa! Ime ću mu dati, svega mi, samo nek izađe! :još pola sata kasnije: -Jaoj, nemam snage više, gotov sam. Hvala svima koji su me poznavali... -Ajde ne drami. Evo čitam na guglu. Napuni kadu vrućom vodom i sedi. :još pola sata kasnije: -Aaahhhhhh gotovo!! Dušo, volim te, pametnice moja. Znaš, razmišljam nešto... a da usvojimo mi ipak? Luda si ako ćeš ove bolove da trpiš...
