Akt skidanja košulje, pantalona, suknje, haljine, sakoa, čarapa i drugih odevnih predmeta koji na bilo koji način guše, stežu krvne sudove, izazivaju svrab, pritiskaju polne i druge organe ili se na njih mora paziti zbog gužvanja, prljanja, cepanja i istezanja, te izazivaju mentalni umor. Ovim aktom, ozbiljan, delatan, svrsishodan i planiran deo dana odlazi u istoriju, a počinje deo dana koji nikad neće postati deo bilo kakve istorije.
Razgaćivanje je gotovo uvek praćeno luftiranjem međunožja, podpazušja, nožnih prstiju i raznih dlakom-obraslih delova tela, najčešće brzom šetnjom po kući radi stvaranja optimalnog vazdušnog strujanja. U zavisnosti od godišnjeg doba, ritual se završava zavaljivanjem u komad udobnog nameštaja - u toplim mesecima, ili oblačenje apa drapa u hladnijim mesecima.
Баршунасти
Najduže kolo. Kolo koje traje cca četrespet minuta, i sastoji se iz nekoliko kola. Zbog čega je znano i kao Frankenštajn kolo.
Svira se na sredini svadbe, negde kad se iznese pečenje. Svrha mu je da se razbuktale strasti smire, već pijani malo otrezne, i da se ostali dovoljno izduvaju do vrhunca - do trenutka kada se pogase svetla i u sobu uđe torta na tri sprata ukrašena kineskim prskalicama, dok orkestar svira "Moji su drugovi".
Kamikaza kolo služi i da potencijalne udavače pred kibicerima pokažu svoje tresuće obline, kao i izdržljivost, a tetkama da pokažu da još nisu za bacanje i razbuktaju davno zagašenu vatru kod svojih muževa.
Na kraju je obavezan aplauz retkim preživelima, koji su ponosno ostali na bojištu, crveni kao bulke, znojavi ko trkački konji, neki u predinfarktnom stanju, ali ponosni poput pauna.
početak - 5. minut - Počinje laganim Moravcem, svi igraju, fino se zabavljaju.
5. - 15. minut - Ubrzava se Moravac, prve eliminacije. Otpada pijani teča koji ne može da se seti na koju stranu da ide kad se ritam malo ubrza, debeli koji shvati da ovo nije za njega, i omladina koja bi radije da kida špricere nego noge.
15. - 25. minut - Komplikuje se. Prebacuje se na Užičko kolo. Em je brže od Moravca, em ga ne zna ni pola igrača. Pijani Rade pokušava i dalje da igra Moravac jer ne zna Užičko a ostao bi u kolu, maltretira ove oko sebe. Kolo se prekida na dva dela. Ovaj deo je i prvi pravi eliminacioni deo. Na kraju 25. minuta ostaje manje od trećine prvobitnih igrača. Pijani Rade, pomalo otrežnjen od tolikog fizičkog napora, već na dvadesetom minutu shvata da ovo ipak nije za njega i napušta kolo. Seda za svoje mesto glumeći nonšalantnost.
25. - 35. minut - Ritam se usporava, ali to je samo varka za neiskusne. Ovde se ubacuju maksimalno komplikovana kola, samo za prave igrače. Eliminišu se amateri. Ostaju devojke koje su igrale u KUD Abrašević i tetke koje ceo život igraju po svadbama. Muškaraca više skoro da i nema, svi uglavnom već odavno sede, komadaju lešine po tanjiru i snimaju mlade iz KUD Abrašević. Muzika iz samo njima znanih razloga počinje da peva neke inkluzivne pesme koje onako nepovezane zvuče kao da ih drma epilepsija.
35. - 45. minut - Ritam dolazi do maksimalnog ubrzanja, uz Vlaško kolo. Tetke otpadaju, a ove tri što su ostale, tu su iz inata ovim mlađima, da sačuvaju obraz stare garde, i da pokažu muževima da su još u snazi. Na kraju, kada se Kamikaza kolo konačno završi, ostaje jedva desetak kandidata, svi ostali su eliminisani. Devojke koje su do kraja ostale u kolu zadovoljno upijaju pohotne poglede muške populacije. Sledeće godine možda igraju na svojoj svadbi. Tetke će večeras možda i da se omrse.
48. minut - Gosti su se povratili uz pečenje i slavlje može da se nastavi. Samo od kuma za mladence i sve goste Gde si bila kad sam bio niko
Kloaka sive moždane mase domaće malograđanštine, krajnji domet intelekta i životnog dela brata od tetke sa sela Divi Gavaja koji se vratio sa šljake u Vijeni. Dosadilo čoveku uvođenje podnog grejanja i lepljenje laminata, pa rešio da se k'o i svako naš turi u neki privatan bizmis, ali da integriše životno iskustvo sa Zapada, otamo gde je sve bolje.
Kroz naziv altruistički ponuđen dašak veličine i lepote tamo neke strane zemlje, gde su svi kul, ne prde, ne češu bobuljice na dupetu, ne nose debele čarape zimi kad smrzne Jugić na minus deset, gde ljudi žive brzo, a hrane se lako, ne čuče kraj kapije puškom čekajući električare, i za brenč u salad baru jedu ovsene pahuljice, nekad ponekad kroasan sa zelenim čajem, doduše ređe. Dašak nade, zrak sunca ponuđen domaćoj sirotinji, što umnoj, što materijalnoj, što najčešće oboma u paketu.
Jer jebiga, naziv butika "Yves Saint Laurent" u prigradskom naselju tako bombastično zvuči, da zaslepuljuje fleškama gladne, sive oči raje tako da se i ne obradi pažnja da se radi o daščari 3 sa 5, gde uz saundtrak najnovijeg Bađijevog hita, tetka od tr'espetaka godina obučena u tigrastu majicu i platforme u plute, nudi samo tebi ekskluzivan, zadnji primerak or'ginal Nikke patika. Eto, kao za tebe, jer vidi da si dobar i lep dečko, dvadeset evra daj i nosi bez brige budi, jer njen sin ima iste, ali vrati ti nazad dva evra da devojku na kafu odvedeš. Samo od nje, ekskluzivno za tebe. Dašak Pariza, patike za osamn'est evra, bezobrazni, dvosmislen namig i kompliment od iskusnije žene, pa nisi valjda neki hladni bezdušnik, ili nedobog neki proračunat smarač pa da odbiješ. No-no.
A tek ne klanica "Braća Vuletić - domaći odgoj krmaka", to je totalno seljački i tu se životinje sigurno nehumano ubijaju satarom u dlakavoj ručerdi nekog radikala Milete rodom iz Rogatice, nego butik mesa "Everton". U butiku mesa životinje same uginu, i to samo životinje koje su bile u velnes štalama, nisu srale, niti ležale na slami. Nego, praznoća apsurdnog života im dodijala, jebiga farmer im čitao pred spavanje Bodlera više nego Murakamija, sabskrajbovale se na suicidalne blogove na Tumblr-u, a bile i po prirodi pomalo bipolarne ličnosti, rešile da uginu. Od tuge. Ne, pardon - od veltšmerca. A tek osmeh i nebesko plave oči Stefana Nikole, butik-menadžera za prodaju mesa ...Eh, avaj!
Definicija je napisana za Mizantrophy.
Moldavka u svetu krpa. Rumunsko - somalijski etalon jeftinoće. Koristiš i otreseš. Ako je premasna baciš.
Redovan je stanovnik buđavih sudopera, komšija čađavih roštilja, prijatelj WC šolje.
Neki tamo seljak koji ju je izmislio slučajno kad mu je pala masa za pravljenje vaginalnih dijafragmi na đon od aBidas patika sa buvljaka nije ni sanjao kakvu će mega popularanost steći ovaj artikal.
Relano, nisi lud da uzmeš lepu, normalnu, crvenim vezom prošaranu belu krpu i trljaš mašćobu sa dna lonca u kome se pasulj zadržao devet dana, a po ivicama buđ počela da se vata - zato valjda služi truleks. Samo ime govori. Nešto je trulo, u zemlji Danskoj.
Najčešće ih proizvode u bojama koje podsećaju na litavac, žuta i oker, i koverte iz policije, plava. Takve ih tačno poželiš smešati zajedno sa ispoljenim sadržajem debelog creva i povući vodu. Nije neka šteta.
- Mama, čime da obrišem ovu konjsku balegu sa patika?
- Uzmi truleks, posle mo'š da ga baciš.
-----------------------------------------------------------------------------------------
- Imaš sitno?
- Nemam ni ja u kasi. Može truleks jedan?
- Bolje daj žvake.
PK
Vrlo šokantan aparat u nas Srba. Misli se na električni "bokal" u kom se kuva kafa pri nedostatku šporeta. Šokantan jer se dosta ljudi prevari i promeša kafu metalnom kašikom, a pošto metal provodi struju čovek ostaje u najboljem slučaju malo protresen. Mada, to nije jedina opasnost.
Mića: Čekaj, stani, gde si pošao, kud ćeš tom metalnom kašikom u kuvalo, oćeš da pogineš sunce ti jebem.
Ćomi: Pa da promešam, koj ti kurac, što da poginem?
Mića: Vidi se da si bežao sa Gugijevih časova fizike, pričao o tome kako je na moru crklo kuvalo kada mu dolazila neka riba na kafu, ali to nije ni bitno, učili smo na fizici i da metal provodi struju, stoga udariće te struja ako umočiš metal..
Ćomi: Mićo ge ni je, Mićo ge ni je, poginuo bih bez tebe.
Mića: Da da, aj ne seri, nego ček da vidim da li se ugrejala voda.
Mića umače prst i svetlo u zgradi se gubi, posle nekog vremena on se budi u bolnici.
Ćomi: Vidim, i ti si išao na časove.
Mitska predstavnica visoke građanske klase. Savremena i sofisticiranija verzija nekadašnjih rimskih Matrona. Po nacionalnom opredeljenju stara Beograđanka, po seksualnom - udovica. Jedna od onih endemskih vrsta koje povremeno viđamo na centralnim ulicama našeg glavnog grada; tihe, ponosne i obavezno sa šeširom na glavi. Ukoliko to dozvoljava akademska penzija pokojnog gospodina Hadžizdravkovića, šešir je obligatorno šireg oboda i pravi hlad patuljastoj francuskoj pudli ili bišonu ( boja nije od preteranog značaja ) koji se - sa posebnom razdraganošću, razume se - polako ali sigurno DAVE na kratkom svilenom povodcu svoje gospodarice. Kupivši dve krempite u čuvenoj poslastičarnici ''Petković'' - kojoj se ovom prilikom zahvaljujemo na dugogodišnjoj saradnji - naša matora babuskara...pardon - GOSPODIČNA se upućuje u svoj prostrani stan sa visokom tavanicom - lociran u Hadžimilentijevoj ulici - gde će za aproksimativno jedan sat popiti šoljicu čaja ili cikorije sa poštovanom i isto tako podgrejanom ( autor misli na leš; prim.prev.) gospođom Hadžipešić. Mobilni i ostali telefoni ih neće uznemiravati u toj popodnevnoj imitaciji od života. Naime, iz više komplikovanih i jednog prostog razloga, rođena deca nikada nisu bila opcija. Voljene azaleje su jednostavno bile isuviše voljene...
A: Dobar dan želim, gospođo Hadžizdravković!
H: 'Bardan, profesore Isakoviću...
B: Dobar dan, komšinice...
H: 'Bardan, gospođo Vujović...
C: Moje poštovanje, gospođo Hadž...
H: 'Bardan, gospodine Mili...
D: Teto, teto...daj neku paru, živ ti ja!
H: 'Bardan, deco...
E: Baba, saću silujem i tebe i kera ako ne skineš tu ogrlicu...!
H: 'Bardan, mladiću...
Mala zadimljena birtija, ne više od pet stolova. Obično van grada, sklonjena od pogleda pa i da prođeš pored nje teško da ćeš je primetiti. Već sa vrata se oseti domaća atmosfera kao da si u svom dnevnom boravku a ne u birtiji punoj neznanaca.
Tvoje je samo da založiš neku smešno jeftinu brlju a duša se sama otvori i onda istovariš na konobara sva govna što te guše a on mučenik ti samo doliva i sluša. Jbg, od takvih kao ti je decu odgajio i odškolovao pa ćuti, trpi i klima glavom. A ako nemaš šta da mu kažeš ili ne želiš da se ispovedaš nekom tamo strancu uvek možeš poslušati priče sa okolnih stolova. Nasmejaće te, skenjati, baciti u razmišljanje.
Posle radnog vremena konobar (Ujedno i gazda kafane jer nije lud da plaća nekog da sedi u kafani) dolazi kući.
- E ćale, znaš šta je danas bilo!?
- Ne i ne zanima me. SAMO SI MI TI FALIO! Priznade mi čovek danas nanošenje teških telesnih povreda, pokušaj ubistva i prostituisanje ko da je u ispovedaonici i sad sam ja željan da slušam tvoja sranja... Polazi u sobu, nema džeparca dve nedelje i dobro razmisli o tome što si uradio!
- Ma nisam ništa zajebo ćale nego ona mala što...
- Ma marš bre u sobu!
Sposobnost vladanja situacijom u najrazličitijim okolnostima. Vlasnici ove osobine i sledbenici naslovne izreke lako uspevaju u životu.
Ovaj skil traži obrazovanje šire nego što Filološki može da pruži, a iskustvo ulice samog Kristijana Golubovića. Drskost, samouverenost i licemerje da budu urođeni.
E, to je za mene poliglota...
- Gospodine Dinkiću, hvala na dosadašnjoj saradnji. Izvolite, vrata su Vam tamo i otvaraju se prema napolje...
- Dobro, dobro, picousti, jebo sam te za ovo kad napravim novu koaliciju!
- Marš bre napolje, govedo lopovsko, dok te nisam još strp'o u bajbok za one privatizacije. Štrafta!
---------------------------------------------------------------------------------------------------
- A bre, Konane, as mi pele, si to šaniro neko odelce iz Italiju, aliii Devla, dik ovaj, fatamorgana.
- Gospodine Iliću, moje ime je Lazar Krstić, novi Ministar finansija, a Vi ste otpušteni. Džatara ćere!
- Izvini, Lazo, ima jedan bangljavi što prosi ispred kafane, isti ti...
Tužna konstatacija žene ili devojke kada joj dođe iz dupeta u glavu, i kad prepozna da pređašnji dobrodušni otirač za noge, kakvim vas je smatrala, jeste u suštini muškarac, koji ima svoje ja, i petlju da se bori kroz život. Tu padnu reči tipa "Bila sam mlada, bila sam luda".. uz kobajagi nevino trepkanje očima uz bambijevski pogled širokih zenica, dok se suzica u kraj oka nazire, prebacujući muškarcu krivnju, igrajući veoma podlo na kartu slabijeg pola. Čisto da ne poverujete sebi da je to neko ko vam je ostavio ranu na srcu veličine budžetskog deficita Portugala. Al' zajebi!
Sad si bambi, a? A kad sam odvajao od studentskih usta da ti kupim cveće, a ti se smejala što imam samo jedne patike... Al' zajebi, nisam ja toliki pičkopaćenik... bolje mi je otići kod kurve, ona bar novce šalje porodici u Moldaviju, možda i neko izmalteriše štalu od toga... a i fino mi dostavi račun. Čist račun, duga ljubav! Ona za razliku od tebe, priznaje kojim se zanimanjem bavi. Ona prodaje telo za evre, a ti dušu, draga moja...
Najesti se ko car. Besplatno, obimno, kvalitetno i na kraju još primiti platu za to.
Autor i voditelj nekad interesantne emisije, koji je od jebavanja po sibirskim vukojebinama i skandinavskim pripizdinama, svoju emisiju sveo na opšti krkanluk po obližnjim selima. Od čuvene Čukotke, koju je RTS reprizirao više od reklama, Memedović nije snimio emisiju dalje od Beograda 100 km u poluprečniku.
Ionako gostoljubivi domaćini, svoju gostoljubivost podižu na viši nivo, jer Bože moj, ću izađem na televizor a Memedović sa ekipom to sve vešto koristi i jede ko izgladneli solunac, pa makar povod za emisiju bio totalno banalan.
- Jovane, ajde dok desertiramo da se dogovorimo gde snimamo sledeće nedelje..
~ Mogli bi ponovo u Bački Petrovac. Nešto mi se prijeo slovački kulen a biće sigurno i štrudli sa makom. Snimimo neki prilog o lipicanerima gospodina Hološka i nažderemo se ko onomad u Selenči kad su ovi slavili ulazak fudbalskog kluba u beton ligu.
Čovek koga zaista nije briga šta će selo da misli ako na papuče obuče crne čarape skoro do kolena, raskopčanu šulju u svim bojama, stavi kačket i objektiv najnovijeg modela "Canon" fotoaparata usmeri ka prirodnim lepotama zemlje.
- Milutine, povuci gaće, vidi ti se dupe, slika čo'ek!
Amin! Nema dalje. Nebitno da li se nalazi u domu zdravlja, urgentnom centru, pošti, sudu, stanici MUP-a, kod advokata, u socijalnom, banci, crkvi ili kod automehaničara prosečan Srbin ili Srpkinja se na zakazan termin pozivaju i uzdaju više nego Amerikanci na peti amandman.
Sveti argument u raspravama po karakterističnim zmijolikim redovima i nenadjebivo-neopozivi argument u svađi sa šalterušom. Naoružan nediskutabilnim argumentom ulaziš kaubojski u čekaonicu, skeniraš pogledom prisutne obične smrtnike kojima po pogledu vidiš da te se plaše i gangsterskim hodom prilaziš šalteru gde izgovaraš gromkim, blago promuklim glasom: imam zakazano. Ljudi padaju u nesvest, šalteruša stavlja kafu i nudi ratluk, čistačice čiste pod oko tebe kao parket oko Majkla Džordana onomad.
Nema tu hitan slučaj tamo-vamo i cile-mile, nema padanja sistema, ja bre rođače imam zakazano tad-i-tad i hoću bre da budem primljen.
Bulevar Mihaila Pupina br 42, sprat 2, stan broj 24
dum dum dum(onomatopeja lupanja na vrata)
**Krsman:** Žaklina otvaraj!
dum dum dum dum dum(opet)
**Krsman:** Otvaraj jebem li ti sunce kalajisano!
dum dum dum
**Krsman:** Otvaraj ili razvaljujem pa ću te tući što sam razvaljivao!
Žaklina otvara vrata i mladić u pubertetu posramljenog pogleda koristi priliku da izađe
**Žaklina:** Šta je manijače, šta lupaš, hoćeš cela zgrada da navrne ovamo?
**Krsman:** Koliko je sati lepojko?! 5 i 15! A ja sam imao zakazano u 5!
**Žaklina:** Dobro bre, pa vidiš da je dečko u nezgodnim godinama, red je da mu izađem u susret, nije dva puta umočio...a ne ko ti, matora konjina dođeš ovde da se po dva sata iživljavaš...
**Krsman:** Alo, imam zakazano šta ti nije jasno!?
