Za svako sranje koje postoji bar smo jednom okrivili ovu sasvim običnu prirodnu pojavu. A on jadan ćuti.
Kriv što je poskupila struja, voda, Bimal i Plazma keks. Kriv je i što je nestalo te iste vode, struje, Bimal ulja i Plazma keksa. Kriv je što ulicama hodaju žene sa srnećim repovima i muškarci sa zečijim ušima i što se svi transformišu u dikobraze pa se penju po banderama. Kriv je, jebiga. Kriv je i što te pička iznevjerila pa otišla sa drugim da se kara u njegovom crnom BENVE-u, crne mu vrane na sahrani pjevale. Kriv je. Nije da nije. Kriv je i što ti je plata mala. Kriv je i što ti je kita mala. Kriv je i što se šef jutros izgalamio na tvoju ličnost pred cijelim kolektivom i kaznio te sa 60 procenata ionako jadne plate koju nisi primio od Usjekovanja Svetog Jovana Krstitelja 2003. godine. Kriv je mjesec i što piješ svako veče sam, bez prebijene pare. Kriv je i što bivaš prebijen svako veče u kafani. Kriv je, svjetlost mu srebrnu. Kriv je. Glavni krivac. I nikada neće odgovarati za svoje postupke. Nikada. Jebe se njemu. Jebe se i tebi al' nemaš šta. Jebe ti se za život. Kriv je taj jebeni pun mjesec. I ono veče kada si prislonio hladnu cijev na čelo i rekao 'ZBOGOM ŽOHARI, JEBO VAM JA PAS MATER' je bio pun mjesec. A i noćas je k'o lubenica pun mjesec iznad Bosne. Jebo vas Brega. Pun je mjesec. Bjež'te u podrume. Jebo ovo.
Osnivač Pink Floyda, i čovek koji je izmislio psihodelični rok, i uputio grupu na put koji je prošla do danas (a dobro znamo kakav je uticaj na muziku Pink Floyd ostavio). Bio je gitarista, tekstopisac i slikar, sa Floydom je objavio dva albuma, kada je izbačen iz grupe zbog lošeg uticaja na nju - naime, tvrdi se da je Sid zastranio od prekomerne upotrebe psihodeličnih droga. Kasnije, ostali članovi benda su govorili da je počeo da piše zadivljujuće dobru muziku, ali ju je bilo nemoguće odsvirati. Posle toga objavljuje dva solo albuma i u 25. godini nestaje. Ni javnost, ni članovi benda ni prijatelji nisu znali gde je, ostala su samo nagadjanja i glasine. Na snimanju filma The wall, godinama nakon svega, pojavio se debeli, ćelavi čudak obrijanih obrva i pomalo neobičnog odela..Prepoznao ga je jedino Roger Watters, gitarista, koji je zaplakao kao malo dete kada ga je video. Sidu Beretu je Pink Floyd posvetio dve pesme, Shine on you crazy diamond, i wish you were here, kao i scenu u filmu The wall kada glavni glumac (Bob Geldof) sebi brije glavu, obrve i žiletom odseca bradavice. Beret se pojavio u javnosti još jednom, na amaterskom snimku, na kojem se nalazio skoro šezdesetogodišnji starac, koji je bio samo bleda senka genija jednog prošlog vremena.
Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:
- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo? - Ne. Nemam sa kim da ga podelim.
Ne može svako ćutanje da bude ć u t a nj e. Samo posebna ćutanja mogu da zasluže naziv i status ć u t a nj a.
Nije to ono kad ti ćutiš jer nemaš šta da kažeš, ili te je neko naljutio pa ti sad ćutiš ljutito na njega. Ni ono kad ćutiš jer ti je tako došlo, štoseonokaže - spokojan si valjda zbog nečega (piše u tamo nekim časopisima da tako ćute bliski ljudi, osobe koje nemaju potrebu da stalno zatrpavaju jedno drugo teorijama i stavovima, zanimljivostima i ekscerpcijama iz vlastitih priključenija), i onda ti bezbrižno ćutiš, a u sebi ćarlijaš (a ovako piše u nekim zbirkama poezije, valjda je i to neko pametan smislio i međ narodom raširio).
Dakle, to ne. Ovo ćutanje - ć u t a nj e - razvija se polako i naravno ćutke.
Počne da klija u onim trenucima kad ti nešto padne na um, a što na um - to i na drum, pa hoćeš i drugome to da kažeš, da mu pokažeš i pokloniš komad, bar krišku, sebe, pa da zajedno nastavite kroz misli i rečenice, obogaćeni i zbliženi transferom poklonjenih komada sopstvenosti. I, šta se desi? Naletiš na zid. Na bedem. Ili na šanac. Na jarak. Na jaz neshvatanja i neprihvatanja ponuđenog, čak prezrivog odbacivanja. Ništa. Ti prećutiš.
Drugi neki put poželiš da drugome, tebi naizgled bliskome, saučesniku u rasi, sredini i momentu, opet pružiš čest svojih moždanih trudova, možda i da mu razbistriš pogled na vaskoliki ovaj božji pašnjak, da mu slovom zlonemislećim ukažeš da nije sve tako kao što on duma, da je bolje da prestane sa neplodnošću i trulošću svojih dana. Opet zidina, opet provalija. Ispadneš čudak. I prećutiš.
Neki tamo put, padne ti opet nešto na tu tvoju pamet (koja je areal, očito, veoma sklon padavinama i oborinama - kažu tako na prognozi nakon dnevnika, i navedu koliko je palo milimetara tu, a koliko tamo), i ti zaustiš, da se u glas pretvoriš. E onda ti napokon ispadneš pametan, pa zatvoriš usta. Škljocnu zubi, i ti prećutiš.
I bi dobro. I kako ti se zatvoriše usta, otvoriše ti se oči. I ti shvati da je ćutanje tvoja membrana, tvoja kelija manastirska i tvoj karantin (ovako se kaže i u nekoj poznatoj numeri, kad ovaj jedan hoće da zaboravi neku svoju ljubav, šta li je). Da je bolje da ćutiš i prećutiš. I tako se u tebi to ćutanje stvrdne, ili okošta, svejedno.
I to ne bi bio problem da si ti srećan što ćutiš. Ali, ti hoćeš da kažeš. Nećeš da ćutiš. A ćutiš. Jer je tako dobro. Jer nema ko da te zaista čuje.
Ćutanje se piše ćirilicom, jer je oštro i ćoškasto, i u svoje zidove zarobljeno. Drugačije ne ide.
