Da nije možda kurčina ? Ona izlapela, mlitava i matora. Euforija povodom Srpske Nove Godine je negde u rangu sa euforijom prilikom čišćenja tavana ili cepanja drva. Daj da to skinem s'kurca i da se završi januar. Da izvine svevišnji, srbin sa većim entuzijazmom proslavlja katolički Božić nego SNG. Zašto ? Pa upali TV, gleda "Sam u kući" ili tako neko dečije sranje koje ga podseti na mladost, svuda se priča o tome. Nestrpljivo se čeka kad će onaj pravi Božić da se pokaže šokcima kako se slavi rodjenje Hristovo.
I onda kreće ŠOU. Nova Godina (medjunarodna), repriza, repriza reprize, klanje prasadi, Badnji Dan, Božić, drugi dan, Sveti Stefan. Holesterol i pritisak plešu valcer po telu. I taman čovek sebi kaže "Odmaram do Jovanjdana, taman ću da regenerišem jetru, izbacim toksine i ko čovek se odmorim" kad dolazi ona, uber smaračica.
- Dje ćemo za Srpsku jarane, jesmo Srbi ili nismo ? - Idi u pičku materinu, nemam leba da jedem, dva dana glodjem glavušu još i to sranje da slavim. --------------------------------------------------------------------------------------------------- 00:00 - Brate srećna ti nova godina, odi vam da se izljubimo. - Nek je :cmok: sa :cmok: srećom :cmok:. - Ajde oćemo sad reprezentacije. Smorili klubovi. - Aj na kocku ZVIZZZ - Opa Bosna - Hrvatska JEBI DŽEKO GLUPE USTAŠEE USTAŠEE - AHaha ne blamiraj se. Sad će Lukica i Raketa da vas promešaju ko kom za rakiju.
Kruna karijere svakog akademskog radnika, njegova lična Biblija, vrhunac njegovog znanja koji oslikava višegodišnji rad i trud. Istovremeno predstavlja njegov lični doprinos tome da ga sve kolege i hiljade studenata zamrze za sva vremena.
Suština je u tome da redovni profesor, koji je prošao sva moguća i nemoguća usavršavanja, trenigne i stručne seminare u jednom trenutku donosi odluku da napiše sopstveni udžbenik, umesto da prevede strani ili nastavi da koristi udžbenik odavno preminulog kolege.
Tim udžbenikom planira da ućutka sve zavidne kolege koje pričaju da je sredio doktorat preko stranke, da natera raspuštenu studentariju da izgovara njegovo cenjeno ime sa dužnim strahopoštovanjem, da navede bivšu ženu da iseče vene jer ga je ostavila i optužila da je sposoban jedino da palamudi o toj staroj knjizi koju zna napamet.
O njegovom udžbeniku ima godinama da se raspreda u svim akademskim krugovima. Ne može on da napiše običnu knjižicu od 200-300 strana, kao što je to uradio njegov kolega koji predaje na fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Ipak je on veliki drmr, ekspert u svojoj oblasti, gostujući profesor na više stranih univerziteta - sve to mora da bude kristalno jasno kada se otvore korice.
Udžbenik mora biti toliko dobar da se zbog njega posvađa na krv i na nož sa zavidnom koleginicom sa predmeta koja pak tvrdi da je njeno štivo kvalitetnije i lakše za interpretaciju. Zbog tog udžbenika će joj udariti šamar na sred kolegijuma, pred svima obrisati dupe slikovnicom koju ona naziva svojim delom i odlučno odbiti da je pojebe kada mu to sledeći put zatraži. Netrpeljivost će preneti i na decu kojima će zabraniti da ikada progovore reč sa njenom decom. Njegovo delo je toga vredno!
Budući da nema uslove da izmisli rupu na saksiji i otkrije nešto novo, preostaje mu jedino uvođenje terminologije koju još niko nije upotrebio i neverovatnih metafora koje mu padaju na um u trenucima najveće inspiracije.
Teško jeste ali udžbenik mora imati istu osobinu koju autor pronalazi u sebi - vrhunsku nenadjebivost.
Strategija je najmarkantniji deo personalnosti preduzeća. Za preduzeće strategija je isto što i za moreplovca zvezde na nebeskom svodu. Ovo se naročito može objasniti kada se pogleda kjustomizacija, kostjumizacija i kjustomerizacija proizvoda datog preduzeća.
Popularni naziv za autobusku liniju 601 koja saobraća od Surčina do Glavne železničke stanice i kojom se, kao što samo ime kaže, uglavnom vozi nekakav polusvet. U Surčinu, na prvih nekoliko stanica, ukrcavaju se uglavnom zemljoradnici u ritama koji sa sobom često nose gajbe i džakove pune voća i povrća a desi se da uđe i poneko sa lopatom ili grabuljama. Potom na Ledinama ulaze pripadnici romske populacije (čitaj: Cigani) i to uglavnom cele porodice sa sitnom decom, od Bice i Đeljane pa do Avatara i Jamezdina. Deca neretko pevaju, sviraju, vrte se oko šipke i izvode raznorazne mučne performanse koje prekidaju tek kada dobiju novac. Na Novom Beogradu se, u već preput autobus, uglavljuju Crnogorci iz Studenjaka i nešto malo pristojnog sveta koji ide do Sava centra a potom preseda na neku normalniju liniju.
Kad se ide u drugom smeru, od Glavne železničke ka Surčinu, putnici su mahom kurve iz Picinog parka, pijani klošari i pederi koji ordiniraju po železničkoj stanici. Zanimljivo je da postoji svega nekoliko novih autobusa koji saobraćaju na ovoj liniji tako da se većina putnika prevozi crvenim socijalnim autobusima sa sirotinjskim ringišpilom na sredini, bez klime i bez mogućnosti otvaranja prozora.
Na ovoj liniji je povećana verovatnoća susretanja sa GSP manijacima ali zato nema ni minimalne šanse da vas nahvata kontrola. Prosto - gadi im se da uđu i osete izmešan miris kokošinjca, znoja i kineskih parfema!
Jedan običan dan na liniji šesto-seljak ...
Temperatura 39 u hladu, 42 na asfaltu, 60 u autobusu ... autobus zaglavljen u gužvi na Gazeli koja se renovira ko zna koji put za redom.
Akteri : gazda Mića iz Surčina, u adidas trenerci koju nosi od prošle zime, potkošulji koju je obukao jesenas i kineskim papučama. Sa njim putuje džak krompira. Srećko, neženja iz Surčina, težak 130 kila, pati od problema preteranog znojenja. Sa Srećkom putuje i majka sa dlakavim rukama, ošišana na "bosanku". Tu su i Kasandra i Ignjacio, trinaestogodišnji bračni par sa Ledina. Pored njih sedi stariji bračni par, u dvadesetim godinama, sa decom Bicom, Đeljanom, Avatarom, Gumuš, Mehmetom, Luis Migelom, Robokapom i bliznakinjama Niveom i Soleom. Tu je i Pejo, Crnogorac iz Bijelog Polja, nastanjen u Studenjaku, koji kasni na predavanje i usput naglas priča na dva telefona u isto vreme. Živopisnu družinu dopunjuje par nadrkanih matoraca koji idu na Banovo Brdo i žele da presednu na 88, nekoliko devojaka koje misle da će ovim basom stići na Adu, manijak koji drka na iste te devojke, baba koja tvrdi da će umreti i ludak koji u ovakvu gužvu ulazi noseći kavez sa zecom!
Negde na autoputu E75, čeličnom zveri po imenu Kamaz upravlja kamiondžija. Go do pojasa, sa peškirom oko vrata, ima samo jednu stvar na umu - da dotera šest tona šodera u Frankfurt iz Istanbula. Sa šoferke mu se smeši izbledeli poster Pamele Anderson, a kabinu ispunjava zvuk najnovijeg hita najanonimnijeg bugarskog pevača. Kasnije, na granici, kad se olakša iza kamiona, i otpije ostatak brlje što mu poslala tetka iz sela Ba, navataće Moldavku, jer onim Mađarima (pizda im materina) treba pun kurac vremena da puste preko. Onda put ide uglavnom pravo, pa može neko vreme i da odspava. Kad dođe u Švapsku, istovariće šoder, uzeti šesto maraka (plus dodatnih četrdeset uz pretnju pajserom) i nastaviće do Dizeldorfa gde gostuje Dara Bubamara u diskoteci "Zavičaj", time završavajući uobičajni mesečni ciklus.
Stari izraz, nastao u doba otomanske okupacije Balkanskog poluostrva, kada je upravo kolac bio glavni rekvizit za kažnjavanje najtežih prekršaja, tipa razdevičenje subašine ćerke jedinice ili nošenje dresa reprezentacije sa ocilima.
Za one koji su istoriju zaboravili ili je nikad nisu ni znali, tj. učili je od pijanih gostiju na slavi dok se svađaju oko porekla Večitih rivala i njihovom vezom sa ustaškim i masonskim pokretima, važno je napomenuti da se u ovoj frazi ne misli na pripadnika vlaške nacionalne manjine, poznatom po jakim skilovima u domenu vudu magije i čitavom albumu za sličice "Životinjsko carstvo" ovekovečenom u obliku gipsanih figura i smeštenom na ogradu od kovanog gvožđa oko višespratnice u Negotinskoj Krajini. Vlah je stari turski naziv za Srbina, pravoslavca. Dakle, pogrdan za svu sirotinju raju jer Vlah u originalu znači čoban ili šta već. Ovaj naziv se održao u nekim srbskim zemljama pod okupacijom, npr. u BIH i Sandžaku. Jebiga.
Zašto Vlah psuje sa koca? Majku mu, i ti bi nekako gledao da isprovociraš obrezanog da ti skrati muke jer ti se nalazi jebeni komad drveta prečnika deset santima u čmaru! Zamisli onaj bol kad pojedeš pola teglice feferona bezleba i sereš žilete narednih par dana, pa ga pomnoži sa 10¹². Dakle, treba biti izuzetno kreativan i maštovit kako bi lični kočijaš Velje Ilića pod dejstvom zozovače pored tebe izgledao kao šezdesetdvogodišnji Žan Pjer Konstantinović, profesor čembala i strastveni kolekcionar haiku poezije dok u "Kvadraturi kruga" najfinijim buržujskim rečnikom objašnjava kako nema leba u crevu, a da je čembalo prodao romskim skupljačima sekundarnih sirovina. Znači, ono najgrđe.
1572. godina, konjokradica kome ne manjka prepucijuma na spolovilu troši poslednje atome (valjda vate) snage na arlaukanje i zapomaganje, moli Boga da odnekud doleti zalutali kuršum i spasi ga muka. Ali, avaj! Kuršuma nema te će pokušati da izvređa turcima majku u pičku i poskida sa neba sve muslimanske svece iz muslimanskog crkvenog kalendara kako bi mu neki Halil ili Almedin okončao život sabljom dimiskijom. Ili nožem od hirurškog nerđajućeg čelika iz TV Šopa, ne pravi pitanje.
Vlah: Alija, tvoja bula mi je pušila gowno!
Turčin: A meni tvoja stara kurac, ahahahaha! Dženane, skloni mu suncobran da malo dobije boju, sav mi je anemičan. I odvrni Kemala da ne slušam kako se dere.
