Jedan od mnogih mučnih koraka s kojim se susreće đak prvak u otkrivanju umetnika u sebi.
Poveren ti je ogroman beli papir, i zadatak da na njemu prikažeš prirodu. Jedna krivina, pa još jedna. Na vrhu dva zeca. Jes' da su veličine k'o taj traktor u podnožju, ali proporcija je za pičkice. Bara, kiša, i u isto vreme ogroman žuti kolut iza brda. Bole te uvo. Čuperci trave, pa šumetina. Linija do linije koje kao treba da budu stabla, i zeleni lampioni za lišće. Reka koja dolazi niotkuda i ide nigde, čisto zarad crtanja dve ribe u njoj. Mostić. Kuća na ge, sa dimom kakav ne izlazi ni iz Kamaza pod punim teretom. Lišće sa nepostojećeg drveta na sred livade opada u aprilu. Gistav Kurbe se prevrće u grobu. Konj, vezan pored kupusa. Hvališ se ostalima, iako se njihovi razlikuju samo po broju spojenih lukova koji treba da budu ptice.
"Učitelj'ce, učitelj'ce, nemam svetlo plave više, šta da uzmem za nebo?"
Pošto se radi o sastavima skupljenim s koca i konopca, koji dolaze radi zajebancije, a ne da bi igrali fudbal, sve ekipe se trude da ponude kreativno ime koje će zasmijati gledaoce. Ime ekipe obično nastaje brejnstormingom oko jedne do dvije gajbe zidarca. Čak ni na ovim turnirima nije dozvoljeno pominjanje KPGS (što 'no reče Pušić Antonije), ali aluzije na to su dozvoljene.
Glas sa razglasa: - Dobro došli na četvrti po redu turnir u malom fudbalu koji organizuje naša mjesna zajednica. Ove godine se prijavilo osam ekipa koje će biti raspoređene u dvije grupe. Prva grupa: 1. Prošlogodišnji pobjednici, ekipa "Mala, daj bobu" 2. Ekipa klaonice i prerade mesa "Pet kobaja bez jaja" 3. Ekipa fabrike trikotaže "Čipkina šiška" i 4. Ekipa vatrogasnog doma "Okupatori" Druga grupa: 1. Prošlogodišnji finalisti, ekipa "O'š li je'nu krkamelu, Lelo" 2. Mašinska škola sa ekipom "Odma' navoj urezuje" 3. Iz udruženja fudbalskih veterana, ekipa "Nazor" i 4. Udruženje drvoprerađivača šalje ekipu "Triput sam ga kratio na brenti". U grupama se igra po principu svako sa svakim, pa svi sa sudijinom majkom. Sponzor turnira je, kao i prošle godine, fabrika konditorskih proizvoda. Neka igre počnu!
Kratak siže: u početku Gabrijela živi u štali, nema jednu nogu, gluva je, slepa, nepismena i siromašna. Nema za hranu pa mora da jede šljunak. Posle 100 epizoda Gabrijela i vidi i čuje. U 120-toj epizodi izraste joj noga. U 150-toj epizodi postaje direktor banke. U 250-toj epizodi dobija napad slepog creva, svi muskarci u seriji plaču. U 300-toj epizodi saznaje da ima oca, brata, majku, očuha, jetvru i svekrvu, i da su svi oni veoma bogati te je samim tim i ona bogata naslednica. Svi muskarci u seriji plaču. U 312-toj epizodi saznaje da joj je otac sam sebi brat blizanac a da joj je majka umrla čim se rodila. Svi plaču, naročito se u tome ističu muški likovi. Dve epizode kasnije banka koju vodi bankrotira, svi je mrze, ona plače, svi u seriji plaču. Plače i režiser i scenarista i koscenarista. Ta epopeja traje cirka 20 epizoda. U 340 epizodi vraća se do štale u kojoj se rodila i tamo joj gatara kaže da ce imati sreće u životu. Plače Gabrijela, plače gatara, plaču svi muskarci u seriji, plače moja baba koja prati tu seriju, plačem i ja jer je Gabrijelu konačno krenulo. Na kraju, posle 500 epizoda proročanstvo se ispuni, moja baba počinje da prati drugu špansku seriju u kojoj, na početku, Lusinda živi u štali, nema jednu nogu, gluva je i slepa...
prvo teskom mukom postane lovacki pas, ili neka druga vrsta dresiranog psa, ali u svakom slucaju visoko obrazovan pas, pa ga gazda izgubi i nadje ga neki vukasin i tretira ga kao obicnu dzukelu koja ni 4 razreda osnovne nema, a kamo li da mu da neki posao u profeisiji, pa taj vukasin pocne da ga kulira i uvaljuje malom retardiranom neci koji ne zna ni od brace mitrovica sam da se odbrani nego tegli cigle zbog njih u rancu, pa ga mali retardirani neca izgubi i nadje ga eva ras pa on tu taman pocne bar da odmara lepo ako vec od posla u profesiji nema nista i onda ga nadje mali retardirani neca sa komsijom sto mu zivi iza ormara i onda on trazi simu nazad, a kad je dolazio originalni simin vlasnik i pri tome vrlo korektan poslodavac neca i vukasin mu nisu dali simu, a sad neca govno licemerno oce simu iako mu nikad nista dobro nije ucinio i dobije simu kao da je sima neko privatno vlasnistvo a ne visoko obrazovan pas kome je neca sjebao zivot, a eva ras se smuva sa komsijom sto zivi iza ormara pa kao moze da obilazi simu i to je kao neki srecan kraj a sima ostao bez posla i jos mora da trpi malog retarda
neke ptice nikad ne polete, a sima cak nije bio ni ptica
Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.
P. Božović (sa flašom rakije u ruci u crnom udbaškom mantilu šutira ženu blatnjavim čizmama) – Majku ti tvoju krvavu jebem marš iz moje kuće kurvo, kopile da mi rađaš! Ubiću te! (navrće flašu) M. Karanović (u blatu, polugola, slepljene kose, mučenica kao takva) – Nemoj Mitre, dece ti naše, sveca ti našeg, partijske ti knjižice, nemoj! (krik otegnut dok je kadar na užasnutim beonjačama u blatu) Svetina – BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA Brkata beštija iz svetine – udri kurvu, kad se jebala nije nas zvala!
Finalno pišanje na osobu koju si zajebao, prepuno sarkazma i bola u kurčini. Izdominirao si, ali to nije dovoljno da zadovolji tvoje nagone, nego moraš i da podjebavaš mučenika.
Nejmar: HAHAHA Zuniga, bilo kroz noge, a? hahaha Zuniga: Ne seri mali, prelaziš crtu... Nejmar: Ali ono, levo-desno de ćeš? Pa kroz noge hahaha Zuniga: Kunem ti se, jebaću ti majku progovoriš li još jednom! Nejmar: Izvini matori, jel' se ne ljutiš? (buum, krc, škrip, vrišt, ode kičma) _______________________________________________________________________ -E, Đole, upravo smo ti demolirali bembaru, se ne ljutiš? -Ma ne, opušteno. -Stvarno? Što, tatin sin, kupi tata novog? -Ma jok, nego, ovaj mi stvarno ne treba. -Aha, i ne smeta ti da ja sam otkinem retrovizor? -Uopšte. -Op, op, ispade mi palica, ijaoo pravo na šajbnu. To će baš da košta, a? -Jebiga. -Ajde ti počni da kukaš da te ne bi olešio sad, jasno? -Što da kukam? Moja bembara je kod majstora, kočnica se pokvarila. Ovo je direktorov auto.
Omiljena tema za razgovor u Srba.Njena univerzalnost se ogleda u tome sto je mogu voditi svi bez obzira na uzrast i stepen obrazovanja.Ona spaja omladinu sa penzionerima, fizickog radnika sa doktorom nauka...Ne moze se zamisliti bilo kji vid porodicnog okupljanja, manji ili veci, a da ne pocne dobro nam poznatom temom...
Slava je.Gosti banuli svi iz prve smene...Atmosfera nije na zavidnom nivou svi gladni a niko jos nije stgao da se napije.Ali domacin ne bi bio to sto jest da ne ume taj problem da resi...
domacin(iskusno):"Deder sinovac mrdni tu zavesu da vidim pada li sneg..." ujna(skace ko oparena):"Pada, sad sam ja bila napolju smrzla sam se ziva!" baba do nje(ulece u rec):"Javili su, slusala ja sinoc, cele nedelje ce biti ovako." teca(vice):"Pa dokle vise misli da pada, jebem mu kocice!Da prosti ova sveca i danasnji dan..." (Sobom se polako razleze graja...) tetka:"Sinoc gledam na vestima poplave po Nemackoj podavi se narod..." deda(puca od iskustva):"Ja se secam bivalo je ranijih godina hladno al ovako nikad nije bilo..." FATALIT:
domacin:"Ovo je doslo neko vreme sacuvaj Boze...jeste vi gledali sta je bilo na onom Haitiju...?" masa:UUUAAAA..............!!! Atmosfera je fudbalska svi galame, slava moze da pocne...
Držali kurac u ustima dabogda! Biće skoro propast sveta. Siguran znak – u sve većem broju kafića, restorana, kafana... služe samo malo pivo. Nek propadne, nije šteta!
Zamišljam debelog, zadriglog gazdu kafića koji baca račun: „Stander, stander, vid ovako, ako služim samo malo - prodaću više piva. Više gajbica više parica. Joj štomse sviđa ideja. Genije sam bešmi mater“ I gotovo, zakucano! Zove dečka zaduženog za nabavku i kaže: „Sale, od sutra samo malo naručuješ. Raspitaj mi se kolko je u veleprodaji taj Hajneken od nuladvajespet. De mi vidi na digitron kolko je ono manje od ovog velikog. Možda samo njega da služimo, a?“ Jebo bi se taj za dinar, zato ne preza da jebe sve koje može samo ako pet para više može da zaradi. I tako, pada jedno po jedno preostalo ostrvo ljudskosti. Postajemo utopljenici u okeanu otimačine i nenormalnosti.
Sisajte gazde, pušite ga sa vašom poganom računicom. Nisu isto dva mala i jedno normalno. Kao što dva kurčića ne mogu zameniti jedan kurac, tako ni dva ona nedoščeta ne mogu zameniti lepo, normalno zidarsko. Daj da mogu da birem, jebem vas u debela, krupna sitnosopstvenička dupeta. Hoću bre da mogu da naručim veliko pivo. Stavi da je ‘iljadu dinara, pa ako mi se pije, a imam pare, da kažem: „Davaj, pa nek ide život!“. Neću da pristanem da ga sipam iz onih „dečije radosti“ flašica. Hoču da me sisata konobarica pita „Veliko il malo?“, a ja da šeretski kažem „Mala, i veliko je malo“ i da se oblizujem sladostrasno od pogleda na nju i klipaču koji nosi.
Gramzivost će zaista upropastiti svet. Jebena pohlepa! Svet počiva na nekim postulatima, kao ona ploča na leđima slonova. Jedan od tih temelja je normalnost. Pivo od pola litra je normalno. Mogućnost da naručiš veliko pivo je, dakle, kao jedan od tih velikih slonova na kojima sve počiva. Kad neme slon piva, jedan ćošak sveta pada. Miševi pobeđuju. Nije to mala stvar rođaci. Sve je to isti kurac, na koji pristajemo u različitim prilikama. Da bi oni imali što više mi pristajemo na sve manje. Ćutke, pretvoreni u zombije ubačene u potpalublje lađe kojoj su pacovi kapetani, pristajemo na smanjenje piva na isti način kao što pristajemo na smanjenje države, plata, standarda, kvaliteta lečenja, obrazovanja, broja prijatelja, dužine letovanja, života... Zato, duvajte ga gazde, u preambulu ustava duđe – Mora da se drži i veliko pivo.
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika. Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga. Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi. Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker. Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa. Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde! - Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo. - A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda! - Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede. - Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu? Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko, shvatam je smrtno ozbiljno, a volim je beskonačno.
