Čudotvorno lekovito sredstvo koje poseduje svaki doktor beton-ligaškog fudbalskog kluba.
Levu polutku uhvatio grč ? Brzim šepanjem matori penzonisani medicinski brat dotrčava i u stilu kosovke devojke napaja igrača česmom česmom. Bol ko rukom odnešen !
Golman isčašio rame ? Par gutljaja iz čudotvorne flaše i Isus ima da se postidi.
Centarfor polomio nogu ? Ništa strašno. Par gutljaja iz flaše i igrač neće biti žedan dok ga budu vozili u bolnicu.
Bavljenje ikakvom delatnošću iz strogo ličnih pobuda, iz strasti i ljubavi prema istoj. Hobi. Volonterstvo u sopstvenom interesu.
Amaterstvo je jedini način uživanja zarad uživanja. Profesionalizam ima za cilj pobedu, nagradu, zaradu. Put do cilja je manje - više nebitan, i osećaj počne da se gubi. Sportisti više ne igraju za publiku već za ugovor, glumci su postali samo lepa lica, muzičari ne improvizuju... što je samo omogućilo ljudskim mediokritetima da osete spuštene standarde i svojim nekvalitetom od svega naprave šou. A šou je biznis. A u biznisu se radi o parama. A pare kvare.
Hedonizam je često pogrešno protumačen kao lenčarenje. Lenji ljudi su oni koji ne vole život i izvaljeni na leđa sa nadbulim trbusima čekaju sudnji dan. Hedonizam je ugađanje sebi...čitanjem poezije baš u trenutku kad ti se čita poezija, spremanjem lazanje za porodicu samo iz želje za spremanjem nečeg lepog i ukusnog za svoje drage, termin malog fudbala sa ekipom iz kraja onda kad poželiš da podmažeš po malo ust(r)ajalu levicu ili da provozaš nekoga 'biciklom'. Profesionalizam je moranje, amaterstvo je hedonizam.
Ja radije odem na stadion da gledam utakmicu drugoligaša koji je ubacio omladince u prvi sastav, nego večiti derbi prepun ljudi koji su prestali da uživaju i jedva čekaju da odu vani. Radije gledam klasike ili filmove nezavisne produkcije nego ostvarenja gde specijalni efekti prevazilaze glumu... Suvi kvalitet nije dovoljan kada nestane strast i lepota izvođenja za svoju dušu.
Amateri, ostanite amateri, koliko god da ste dobri. Postoji hiljadu stvari u kojima ste manje dobri, da ih zamrzite radeći ih za druge. Sačuvajte nešto i za vas.
Alternativni izraz za domaću rakiju kako bi se i najokoreliji tradicionalisti uklopili u fensi društvo.
Konobar: Ćao, izvolite?
Elizabeta: Ja ću kratki espresooo, sa mlekom i Plazmom, čašu destilovane vode i ratluk od kaučuka.
Relja: Meni late makijato mega indžekšn, sa polu-produženim, i slamčicu sa kišobranom.
Miladin: Meni maćado.
Konobar: Molim?
Miladin: Kajsiju, jebem te usta.
Odgovor koji dobiješ od domaćina kad rakiju kojom te ponudi dovedeš pod sumnju da nije domaća. Nakon toga ti samo ostaje da istu nahvališ, jer bi drugačijim gestom uvredio i njega i kuću pod čijim se krovnom konstrukcijom nalaziš.
-'Ajmo po jednu! Živeli!
-RK! RK!
Pada na želudac kao gladne pirane, oči suze, nokti otpadaju, jezik trne ne možeš hvala reći...
-Što ćutiš?
-Nije loša, je l' domaća? (Teškim glasom, kao da vučeš uljni radijator na 4. sprat.)
-JA PEKO!
-Ma znam, odlična, kao melem za creva...nego me uplašila malo!
-JA PEKO!
Postupak koji se primenjuje nakon obilatog jela, kao svojevrsno odavanje priznanja kuvaru na izvrsnom obroku. Vrši se tako što se otkine komad leba, pa se ostaci hrane u tanjiru omažu istim.
- Nemoj da nosiš tanjir, moram omaž da odradim!
Dešava se u zanosu, kad beba uradi nešto što podseća na radnju iz neke profesije.
- Auu, ljubi ga majka, biće trubač!
- Što?
- Duva mi u sisu!!
Biti džentlmen znači biti istinski muškarac, biti Pravi Džentlmen, doći do određenog nivoa ponašanja i življenja koji podrazumeva integritet i zasluženo poštovanje. Nešto čemu bi svaki primerak mužjaka koji je prestao da sisa palac i otarasio se edipovskih želja da sisa kevu trebalo da teži.
Posebno kod nas na Balkanu. A još posebnije zbog postojanja ruralnog mita o Balkancu kao mačo Tarzanu, jebaču i "frajeru", koji inače ne postoji. Ako igde ima manje mačo muškaraca onda je to u našim krajevima, stoga balkanci kao stereotip uopšte i ne postoje. Fejk iskarikirani šovinizam sa primesama pičkopaćeništva se ne računa u mačizam.
Džentlmen nije gospodin, gospodin može da bude svako ko iskešira dovoljno za Hugo Bos odelo ili je spreman da proda bubreg ne bi li mu italijan fegetlija po meri sašio sako i upario kravatu sa gaćama. Da su gospoda džentlmeni, imali bi punu skupštinu istih, ali nažalost ako bi smo skupštinu nazivali po tome ko u njoj obitava, mogli bi komotno da je zovemo i štala.
Pravi džentlmen mora da bude oličenje ravnoteže u svemu. Da balansira na desnoj nozi dok levom šutira kretena u dupe, u jednoj ruci da ima knjigu dok drugom pokazuje srednji prst sistemu, jednim okom da gleda napred a drugim da merka konobaricu. Mora da bude svestrana osoba, sposobna za sve ali ne i spremna na sve. To razlikuje dileju koja pokušava da probije glavom zid od džentlmena koji zaobiđe zid, uzme pneumatski čekić, sruši ga a onda se vrati i pregazi preko njega. Džentlmen u životu radi ono što voli ali time ne ugrožava druge, ne smeta i ne smara o tome. Veoma je važno ne biti smarač, ne dosađivati svojim stavovima kada niko nije pitao za njih, ne drobiti uvek o istim temama i ne siliti sa duhovitošću. To je odlika Pravog i tu se dobro ocrtava ona ravnoteža što sam je spomenuo. Biti nametljiv kada treba ali ne stalno, imati smisla za ofanzivu i defanzivu, taktičnost je džentlmenska vrlina.
Još par stvari moram da spomenen u vezi džentlmenovanja, jedna je veoma važna, a to su žene. Istinski Pravi poštuje žene, tu se razlikuje od Balkanca koji je i dalje zaljubljen u svoju mamu jer ona zna da ujutru voli prženice sa babinim džemom i kafu sa jednom i po kašičicom šećera i najradije bi se oženio mamom ili ženom koja je podobro emulira. Dakle, poštovanje prema ženama je osnova odnosa sa njima. I da se ne shvati pogrešno, da naglasim, poštovanje a ne lizanje dupeta radi dobijanja pristupa međunožju suprotnog pola.
Da bi neko bio Pravi Džentlmen, mora, nažalost tako je, da ima samo jednu ženu. Zašto? To je jednostavno pitanje sa komplikovanim odgovorom. Da bi se razlikovao od ostatka muške populacije i da bi ostao koncentrisan na važne stvari ne sme da landara k'o muda za veprom. Od toga boli glava, nije higijenski a nema ni smisla. Koncentracija je važna jer se tako fokus prenosi na druge važne stvari u životu, a to žena može da postigne sa Pravim. A i super su žene, ponekada daju smisla besmislu, ponekada oduzimaju smisao svemu ali zato uvek, uvek prijaju.
I zadnja stvar u ionako predugačkoj besedi je poštovanje. Poštovanje ne kao usađen refleks učtivosti koji besmisleno podseća na nekadašnje ideale i obrasce ponašanja već poštovanje kao odraz zdravog razuma i kulture. Da dam jedan banalan primer: Uđeš u GSP, sedneš, do tebe dva starca drve o tome kako je omladina iskvarena, drogira se i generalno kurcu ne vredi, onda te jedan od njih pogleda "ustaj konju, ja sam četresšeste bio na radnoj akciji" pogledom. E sada, takvoj bagri ne treba ustati da mu život ovisi o tome, nije lepo biti fin prema debilima koji te bez upoznavanja okarakterišu loše, besmisleno je i nimalo logično. Po meni, ne bi bilo kulturno ustati takvom čoveku jer reakcija na nekulturu treba da bude sam još veća nekultura, bahatost a ni fizičko nasilje ne bi bilo na odmet. Što opet dovodi do jednog obrasca kojim bi džentlmen trebalo da se vodi. Ko tebe kamenom ti njega nikako hlebom nego pištoljom ili bombom. Ne oko za oko nego glava za jednu dlaku sa dupeta. I po meni, to je skroz ispravno i pošteno. A treba da funkcioniše i u drugom pravcu, ko tebi džak oraha, ti njemu dva džaka oraha dogodine kada tvoj orah rodi. Džentlmen je bolji prema onima koji su dobri prema njemu i gori prema onima koji su loši prema njemu.
Toliko.
Ono zeleno iz studentske menze što kažu da je mnogo zdravo i ima čudotvorna dejstva. Postoji legenda da su četiri kornjačice upale u ovu supstancu pre nego što su postale Nindža Kornjače (zverke najjače), da Mornar Popaj pije ovakav šejk direktno iz blendera kad 'oće da se dopinguje, a među studentarijom kruže glasine da se konzumiranjem bar dva puta nedeljno razvija sposobnost obavljanja fotosinteze na svetlost iz sijalice.
-Sipajte meni samo pire i bečku, bez ovog mutagena, molim.
-Eh, sine, nikad od tebe Moćni Rendžer neće biti...
Školski primer za onu narodnu jeb'o ćar vajdu, rodila se šteta. Nov osigurač košta 25 dinara, može da se nađe i za 20 ako se uzme veća količina, međutim, lokalni ekonomski geniji su pomnožili tu cifru sa brojem svih osigurača koji će da im pregore dok su živi i došli do zaključka da to košta previše. Zbog toga se često radi licnovanje osigurača tako što se u pregoren osigurač ubace žice iz licnastog kabla po metodi "daj da stavim još dve, za svaki slučaj". Neki još veći ekonomski geniji su izračunali da prosečan domaćin svaki put kad licnuje osigurače izgubi ili baci desetak centimetara neiskorišćenog licnastog kabla i pronašli način da eliminišu to rasipanje materijala.
Rešenje problema je stavljanje eksera umesto licne tako što se ekser zakove kroz ona dva lima na kraju osigurača i onda nema šanse da izgori. Zanimljiva strana ovog ekonomskog projekta je to što sve može da izgori ako ima dovoljno struje, pitanje je samo redosled po kome će da gori, a goreće od najslabijeg do najjačeg elementa. Pošto je ekeser u osiguraču najjači, izgoreće poslednji, odmah posle televizora, grejalice, šporeta, frižidera, kompa, brusilice, fena za kosu, kose, glave, ostatka čoveka, tepiha, parketa, kreveta, ormara, muškatli i manje-više svega osim šamotne peći i stvari koje su pravili Rusi.
Legendarno bespotrebna knjiga u kojoj gosti nekog hotela, kluba ili restorana kao i posetioci nekih institucija, upisuju utiske o svom boravku na tom mestu da bi neko možda to pročitao i video kako je to mesto divno, lepo i idealno za odmor ili zabavu.
Naravno, kao i sve drugo što se zamisli da funkcioniše na jedan način, totalno ode na drugu stranu i ta knjiga služi ljudima za sprdnju, idiotske crteže ili pljuvanje po mestu u čiju se knjigu upisuju. I dalje ostaje nejasno zašto osoblje jednostavno ne skloni tu knjigu negde jer je totalna anti-reklama tog mesta.
Knjiga utisaka zoološki vrt.
Strana 55
- Ovde je sranje i krokodil se ne pomera. Pljunuo sam ga 200 puta da znate.
- Ja sam kurva i volim da pušim. Nazovi me 064/*** Maja Kobaja
- Zoološki vrt smrdi i životinje su smorene kao na pajdu.
- Đoletova keva liči na na onog slona hihihihihi
- Vuk Bojović blajva ogromne kobase od šimpanzi i seksualno zlostavlja foke lolololololo
- Moje dete je gledalo kako medved seksualno opšti sa medvedicom. Sram vas bilo. TUŽIĆU VAS!!!!
- Da nisi ljubomorna što nije sa tobom opštio jer ima ogromnu močugu - Vuk Bojović
- Dejan Živković je peder.
Nije.
Jeste.
Nije.
Jeste.
Jesam bre!!!!
- Ovaj zološki vrt je zakon. Lama pljunula glupog Peru. Vrištali smo mu od smeha.
- Jel istina da je jednom slon ovde pojeo malu bebu? - Zabrinuta majka.
- U bebi zoo vrtu ima samo koza.
- Serem vam se na vrt!
- Povratak proroka Meher babe. Svi ćete goreti u paklu nevernici.
Gola devojka na kalendaru kao obavezni rekvizit svih kamiondžija koji drže do svoje reputacije.
Bugari su oduvek bili poznati u svetu po svojoj lojalnosti, časti i poštenju tako da se već par vekova unazad u svim poznatijim priručnicima fer pleja globalno odomaćio termin takozvane bugarske škole.
Princip je jednostavan: čim okreneš glavu bugarin ti mune nož u leđa.
Tada se smatra kulturnim gestom osloviti dotičnog praktikanta bugarske tehnike Bugarinom.
Klasičan primer bugarske škole je recimo u klinačko-džukačko-uličnom basketu bez pravila, kada izvedete loptu ispod koša i odmah poentirate zicer, izvođenje slobodnog udarca pre nekog fiktivnog vremena predviđenog za nepostojeći zvižduk imaginarnog sudije u fudbalu, dupli servis dok protivnik vezuje pertle u stonom tenisu, trpanje ćevapa u tanjir za ručkom kako bi ti uzeo najviše, guranje i preskakanje mesta u redu (ovo su srbi posebno uvežbali), uvaljivanje felerične robe, naročito prijateljima itd.
--
Bugarin i ti kupite čokoladu na kiosku. Ti plaćaš, daješ čokoladu Bugarinu i čekaš kusur. Okrećeš se prema Bugarinu i vidiš da je strpao celu čokoladu u usta, sa sve folijom. Tada je sasvim dozovoljeno reći:
'E jebote, ne mogu da verujem koji si Bugarin.'
