Univerzalni format za razloge u Srba.

Glavni uzrok sve slabijem izlasku populacije na izbore poslednjih godina.

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.

Велика скупина људи. Разјарена маса. Феномен због којег ће повучени банкарски службеник, показати своју мрачну страну и дивљачки искалити свој наталожени бес. Маска која сакрива кукавичлук, маса у којој је једно лице камуфлирано стотинама других. Једно лице, чији се идентитет губи, бесни заједно са стотинама других лица, чији одрази такође нестају, постају део контура руље.

Бес руље настаје због беса индивидуалца. Индивидуалца, који је као и своји безлични саборци, само "тројка херц" у склопу огромне куле од карата. Надахнут осећајем подршке и припадности, који често недостаје људском бићу, појединац прати оних пар лудака или јунака, који започињу песму линча и раскола. Да није тих лудака или јунака, не би се десиле кључне револуције, са друге стране не би хиљаде престрављених војника зајуришало у смрт. Слободан Милошевић и његови људи, не би сишли са власти.

Изгубљена утакмица, национализам, педери, дерби, Косово, све је то балон чија је намена била да пукне. Прави разлог, због којег улице горе, је унутрашњи проблем појединца, његов осећај недостатка љубави, друге половине, осећај безнађа и слабости, разни разлози постоје. Појединац, немоћан да се било коме лично супротстави, осећа се сигурним у маси и пљује свој гнев.

Године пролазе, лепи тренутци бледе из наших сећања, а трауме, чак и оне најбаналиније, остају ту и стружу нашу подсвест.

Izjava kojom muškarac stavlja do znanja da spušta kriterijume, kada su u devojke u pitanju.
Trenutak kada ne bira, nego bombarduje, pa šta ispliva.

Oduzeti svom klincu najnoviji CD Šake Polumente i olupati ga o astal, a malom zabraniti da sluša takvu muziku. Potom otići, naći Šaku i njega olupati o astal. I Dadu, ako slučajno naiđe. I sve u pičku materinu.