Knjigu piše jarče durmitorski
Knjigu piše gorke suze roni
Pogleduje kroz prozore svoje
Dok prolaze svati u koloni
Gleda svate podno svojih dvora
Sve birani jarac do jarice
Bijele se brade i guzice
Šćerku kozu udavati mora
No ga jedna strašna muka mori
Crne misli prolaze kroz glavu
Po bradi se jarče dodiruje
Što mu šćerka ukaljala slavu
Po starome običaju, nevinost se kozi ište
Prve noći u dvorima, krvav čaršav da se vije
Sazna li se drugačije
Za ženidbe ona nije
No zna jarče jednu tajnu strašnu
Silan junak dvore pohodio
Pohodio, noći provodio
Sa njegovom najmilijom šćeri
Taj je junak sa Cetinja rodom
Na ime se Pani odaziva
Za njeg' nema ni suda ni Boga
Niti koze da ga odbit mogla
Mladu kozu junak zaveo je
Čast joj uze u njenome toru
Ostavi je samu u suzama
I odperja svome bjelom dvoru
Stari jarac gladi se po rogu
Dok na vrata kucaju mu svati
I razmišlja da će pući bruka
Kako li će šćer jebanu dati
Uto začu glas ljutog motora
Pod gumama živa vatra bije
Da l su munje ili su mađije
Ili nešto gore od obije
Blistav osmjeh obasja mu lice
Kad no viđe silna Paninara
Kako vrata probija od tora
Sabljom ćera svatove od dvora
Pak uzima u naručje kozu
Vrati sablju i korakom krenu
Milim glasom šapuće joj tiho
Ja sam sebe pronašao ženu.
Mickey Savage
Kola zero. Manje od očekivanog. Ugašeni hajp. Gomilica pepela iz koje bi se hipotetički mogao roditi feniks, ali u stvarnosti biva tek ćopavi dživdžan.
U početku je bilo obećavajuće. Pinot belo Zvonko Bogdan, i kendl sveće ala morski talasi. I predigra je mogla da prođe, rad jezikom 7/10. Međutim, onda se skinuo, kad tamo Kurac Maestrov.
Predstavlja iskren izliv očevih emocija po sinovljevoj glavi. Obično se udara u potiljak, iza ušiju, pa je zovu i "zauška". Sam pokret podseća na forhend smeč u stonom tenisu.
Jeftina dvolitarska boca Nikšićkog ili Jelen piva. Izraz korišćen u Republici Srpskoj kod nezaposlenih probisvjeta. Obično podrazumijeva dijeljenje iste boce između 5-6 likova u jednoj grupici. Pivo u ovakvoj posudi postalo je svojevrstan simbol jednog društvenog staleža.
- Jel idemo na bleju kod kasarne večeras?
- Jašta. Doći će i neki moji drugari iz srednje pa ako ti nije muka kupi dvije dvole da nam ne zafali.
Jedan od dva najbolja druga u drugarstvu u kom se zna hijerarhija. Sudeći po tome, da su Jordan i Pippen najbolji tandem u NBA ikada, ali da je Jordan ipak imao glavnu reč. On je uvek onaj podređen, koji se ne pita za glavne stvari.
- Ej, jel dolazi Joca veceras na žuraju.
- Da, i vodi Pippena.
Jedini argument, jer uglavnom objektivnih nema, pri pljuvanju savremenih pojava. Poznata priča kako je uvek nekad nešto bilo bolje, a danas je sve sranje, joj kako je sranje.
-Jeste Mesi dao preko 90 golova za godinu dana, ali nikad neće imati taj šmek kao Dejan Govedarica.
Pivo vrhunskog kvaliteta, iz kućne radinosti.
Napomena:
Može se reći da sam pokrao autora: Proviron, ako ga ni vi ne volite, to je razlog više da lupite plus.
Lik u društvu koji ima najviše potkožnih bubuljica u predelu slepoočnice.
-Dobar dan, poslao me nastavnica geografije po kredu!
takmičenje maliker
Jedino logično objašnjenje u Srba, zašto Ana Ivanović ne igra tenis k'o nekad.
-Ma 'ajde bre, ova Ana od kako ga primila, ne zanima je tenis više!
-Kako ti znaš da li ga je, kada i zašto primila? Možda ne igra dobro jer je lenja, pa ne trenira, ili joj pare udarile u glavu, pa je baš briga...možda je jednostvno dala svoj maksimum i to je to!
-Ma jok bre, kad ti kažem! Sigurno ne silazi sa kurca, pa ne mož' da igra...a i vidi joj se po faci! Znaš, te fine su najgore, pa kad odlepe...
Školski primer jake alijenacije ljudi. Odsustvo reči, ćutanje koje govori mnogo, bledi pogledi ispunjeni neprijatnošću i iščekivanje samoće. Samoće od koje bežiš, koju mrziš, ali kojoj se uvek iznova i rado vraćaš.
- Naručio sam ti kafu.
- Ako si.
...Pogledima šetaju po lokalu, zaustave se na kafi. Kad se slučajno sretnu, sledi osmeh i brzo skretanje pogleda u stranu.
- Imaš nešto da mi kažeš?
- Nemam.
- Sigurno?
- Sigurno.
...Gledanje u pod, plafon, u stranu. Blago svirkanje nepoznate, verovatno izmišljene melodije u sebi.
- Dobra im je ova kafa. Slažeš se?
- Da, dobra je.
...Opet pogledi uprti u kafu, lupkanje prstima o sto, opet uz neku nepostojeću ritmiku.
- Znaš šta dobro ide uz kafu? Cigarete.
- Da, cigarete.
...Gledanje u cigarete na stolu, opet u kafu, opet u cigarete...
- Oh, već je tri. Moram da idem.
- Zar već?
- Imam obaveze.
- Šteta. Ništa, vidimo se. Ćao.
- Ćao.
Jedan odlazi, drugi ostaje, obojica sa istom mišlju - da su pobegli od neprijatnosti. Ostalo je samo da iz nekog ugla izađe Džim i vikne: "Kat!"
Sa čvrstim uverenjem u srcu i duši idealizovati nešto, a još češće nekog. Vozdizati nečiji lik i(li) delo iz čisto subjektivnih pobuda a bez nekih objektivnih razloga. Poput zagorelog paćinka koji 'oće da ženi brkatu Snežanu iz Borče jerbo mu je dala čke, imati previsoko mišljenje o nečemu i zavaravati se da će to nešto uvek ispunjavati jednako previsoka očekivanja koja se o istom gaje. Gledati u nekog k'o u Boga fazon. *Glorifikovati do imbecilnosti, da se konačno izrazim rečnikom koji najbolje razumeju najvatreniji navijači fudbalskih klubova, fanovi Majka Džeksona i matore komunjare što i dalje drkaju na SFRJ, Tita i ono jebenoišli-smo-na-letovanje-svake-godine-lebtejebo* sranje. Svršiste li više, aman, drugovi penzioneri?!
Reč pijedestal (ital. “piedestallo”: pié noge, podnožje + de od + stallo prodajni štand, tezga) se, inače, još od antičkih vremena koristila - a koristi se, bogami, i dan-danas – za označavanje postolja-platforme na kome stoji jedna statua, kip ili random drugo delo iz domena vajarske umetnosti a kako bi se, razume se, ono uzdiglo na određenu visinu, time još više ističući sopstvene umetničke kvalitete u očima posmatrača. Analogija sa izrazom iz naslova je time, nadam se, nepobitno jasna. Doviđorno.
- Ama, ljudi, verujte mi kad vam kažem! Ona je TA, buduća majka moje dece!
- Brate...Ortak si nam, 'nači, sto godina. Znaš da bi ovde svako ako treba i poginuo za tebe, manje stvari od toga neću ni da pominjem...Al' kad te čujem da ovako ultimativno baljezgaš dođe mi da te ubijem sopstvenom rukom, jebeš mi sve! Dižeš, bre, tu seljančuru na pijedestal ženske lepote k'o da je prokleta Miloska Venera, jebotebog!
- Ko??
- Nije bitno. Bitno je to da si ti zagoreli idiot koga je progutala prva vagina na koju je naiš'o posle dužeg vremena i kao posledicu sad tripuješ ljubav sa Bosankom nastanjenom na manje naseljenoj strani jebenog Pančevca. Veruj mi - simptomi će proći za nedelju-dve, do tada se smiri i budi normalan...
- Ali...
- Zagoreli idiot, vagina, iskuliraj. Ti razumeti?
-------------------------------------------------------------------------------------------------
- Gospođice Žigon, šta biste poručili onima koji vas podižu na pijedestal srpske velikomučenice?
- Kosovo, duša, agnjište, Srbija, Rosija, Gaspadi pamiluj. I jama. Uvek zabaravim na nju...
Iza ovih vrata, u zgradi koja se nalazi u najlepšem delu Beograda, naselju Neimar, živi gđa Hristić. Gđa Hristić, svojevremeno prevodilac, publicista, pikolista velikog orkestra SHS-a i mačevalački šampion, osma je generacija koja naseljava ovo zdanje u srcu grada. Supruga akademika Pajića i majka Staše i Andreja, slikarke i narkomana.
:Zvrnddddd:
Dobardan, izvolite uđite.
- Dobar dan, gđa Hristić? Ja sam Milan iz magazina "Moć Žene", povodom onog intervjua...
Aham, tako je Hristić, jeste. Žaluzina Hristić, ali svi me zovu Zina. Da pređemo u dnevni boravak? Pravo kroz foaje, evo mene za sekund samo da presvučem bolero, potkačila sam ga malopre o natkasnu.
Kao što verovatno već znate, ovaj stan pripadao je mom ocu, Alekseju Hristiću Fontaneli, čuvenom predratnom dečijem hirurgu.
Evo njegove slike, malo slabije vidim na blizinu, al ništa strašno čitam novine i sve bez naočarija. Mislim da tu ima 26 godina i je l' da da imamo iste oči?
- Izvinite, ali ovo je omot od Noblica?
A je li? Recite kako su samo ukusne... Ja i moja unuka uživamo da slušamo tu reklamu, zagrlimo se i pevamo: "Noblice noblice i slatkaste stolice, hajde Rado dome momu da ljubimo mladog momu".
- Baaaabaaaa, brzo!
Evo to je moja unuka, zlato bakino, mnogo mi je pametna i bistra. Kaži srećo moja?
- Babaaa, izašla mi je astma na kolenu!!
Ne lupetaj, to ti je kanuo kačkavalj. I to nije koleno već nadlaktica.
Skoro joj je bio rođendan i ona je skroz sama, princeza bakina, vezala pertlice na lakovanim cipelicama, obukla prelepu roze haljinicu i stavila mašnicu u kosu. Samo da ste je videli, ali nema veze, dođite sledeće godine kada bude slavila 27.
Pustite ovu ploču molim vas, ploča, izvolte, daće finu pozadinu daljoj priči.
Eee daaa, bile su to prelepe godine provedene u podparižju, naime u konzervatoriju se baš u vreme mog studiranja pojavio Regtajm a sa njim i Fokstrot. Kako je samo Šarl de Gol znao igrati uz Regtajm, ahhh. Každuю nočь mы tancevali, moй dorogoй Šarlьuška.
I dan danas znam svaki korak. Biliste pogledali? Biliste?
- Pa ono, bilo je i stvari koje sam više želeo...
Sjajno. Samo pre nego počnem zamolila bih vas da pomerite ovaj tabl. Tako, stavite ga vizavi ragastola, i pazite na porculanskog žreca, e tako, otlično.
Jedan dva tri četir, pa ide okret, tri tri dva jedan,
dva dva tri, taaaaako, četir četir pa dvosekla polupipeta,
jedan jedan dva četir, Hej!, dva tri tri tri i okreeeeet,
tri tri jedan jedan, saad jedan Lebjatnikov, iiii okreet,
pa brzo, jedanjedandvatridvatridvadvajedantri iiii
doskok. Huh.
Umorih se.
Ja ću uskoro morati da krenem, može neko piće? Kabeza, bevanda, konjak? Pošto imam partiju sa drugaricama iz jahačkog kluba, ja ću konjačić jedan, dva. Danas idemo prvi put da igramo onu igru, kažu da je kao tenis, a ja sam kao devojka dobila na poklon raketu i lopticu od Suzan Leglen i igrala, igrala, jao koliko sam volela. A ovaj skvoš sličan je, kažu čak i lakši.
- Lepo kažu. Lagana jedna igra, misaona.
Pa da pođemo?
- Da pođemo.
