Kulturni naziv za kuratu sreću.
Rečnik / autori
SE
Sentinel
na Vukajliji od januar 2012.viđen 27. nov 2015.
0 definicija0 odabranih0 poena
Najslađa reč koju svi pamte iz detinjstva. Deminutiv eurokrema. Bilo da je u pitanju Takovo, Cipiripi, Nutela ili Fineti, sve zajedno ih je krasila ova prekrasna reč koja je govorila mnogo toga. Kremče.
Za kremče su se mnoge suze prolile, sa čime su pogotovo upoznati oni koji imaju stariju braću i sestre ili pak oni koji su muku mučili sa bar jednim halapljivim roditeljem, da ne kažem alom. Najslađe je nekako bilo ono malo pakovanje od sto grama, ono što baka kupi kada ujutru ode po hleb, kao iznenađenje za sanjivo dobro jutro. Da l' što je bilo maleno, ko će ga znati, ali imalo je neku draž pa je tako i najviše boleo nestanak istog.
Što se tiče vedrije strane, o tome ne treba mnogo trošiti reči. Kremče je bilo glavni faktor podmićivanja od strane te iste braće i sestara. Momentalno zaboravljaš koga si video sa pljugom, ko gde krije "Pan erotiku" i ko se kad iskrao kroz prozor za u grad posle zabrane roditelja koji su ovaj magični proizvod koristili kako bi te motivisali da pojedeš i najomraženije jelo. Ti si jeo, zaboravljao na odvratan ukus neke smrdljive čorbice i ko zna čega još, a jeo si jer si znao da te čeka negde, u nekoj fioci, samo tebe da ga malom plastičnom, nazovi kašičicom koja je išla uz njega, pojedeš i doživiš trenutak koji ćeš da prepričavaš i svojim unucima.
Sinonim za sreću i radost, ukus koji se ne zaboravlja, reč koja se zauvek pamti, antidepresiv koji i dan danas deluje. Jednom rečju - Kremče.
Rečenica koju sa nevericom i blagom dozom ljutine izgovarate kada predložite nešto sasvim normalno, a iz nepoznatih razloga svi graknu na vas protiv tog predloga kao da ste predložili da zakoljete kokošku na sred sobe i popijete njenu krv.
- Uf ala sam se najeo. Hoće neko kafu?
- Ma daj bre kakva kafa odmah posle ručka.
- Stvarno, sti kršten čoveče, gde ćemo kafu na pun stomak.
- Da bre. Znaš da ne pijem kafu kad se ovako najedem i uvek me pitaš isto. Jebala te kafa.
- Dobro bre ljudi, nisam nikoga ubio. Samo sam pitao kulturno hoće neko kafu.
Popularna tehnika prodiranja do nečijeg uma i opstrukcije istog. Iziskuje malo strpljenja i visoku frekvenciju ponavljanja komande/predloga/nasumične gluposti.
-Što si mu kupio onu gitaru čoveče, nismo spavali kao ljudi deset dana!
-Morao sam, probio mi je uši, "Kupimikupimikupimikupimi...", k'o papagaja da si rodila!
-Razočarala si me kćeri, mlade dame moraju da drže do sebe, a ne da nasedaju na takve priče!
-A šta sam mogla, molio me je danima, probio mi je uši...
-Mhm... A onda je prešao na bitniju stavku.
-Kako ti je ona mala?
-Nismo više zajedno, probio sam joj uši.
-Fudbalom?
-Strelom.
Sposobnost ili bolje reći moć da sa osmehom prihvatiš činjenicu da si go kurac. Ležati i češati muda kad ti matorac umoran uđe u kuću jer je iscepo tri kubika drva a ti gledaš parenje mungosa na Diskaveriju, nasmeješ se i kažeš: "Nisi se valjda umorio?".
Onaj momenat kad te prepička ostavi jer se nisi javio 10 dana a ti se nasmeješ i kažeš: "Nek ti je sa srećom".
- Tadiću, žao mi je ali pali ste ispit.
- Ma opušteno. Nego mogu li da izblejim ovde dok ne stane kiša?
Sendviči, grickalice, pečeno pile, slaninica i luka. Drevni običaj iz vremena kad se putovalo magičnim železnicama Jugoslavije u kušet kolima. Spakuješ torbe i decu, uzmeš platu i kreneš put morske obale na sedmodnevni provod radničke klase, a kući te čeka regres kad se vratiš.
Destinacija neko od radničkih letovališta, Hrvatska ili Crna Gora, svejedno je jer te na stanicama čekaju isti likovi. Uzvikuju "slobodne sobe", "prenoćište" i slično, vode te u poludovršene kuće sa sobama pretrpanim starim nameštajem, podaleko od mora. Jebiga, jeftinoća, a pijaca blizu lako se kupi paradajz.
A usput, u vozu, otimačina za mesto pored prozora. Tamo gde je ona tacna na podizanje na koju majka stavi kariranu krpu pa preko nje izvadi neku kesu i onda celo pile. EJ! CELO PEČENO PILE! Čerupanje mesa, prstima, četnički, masne ruke brišeš o sedište zelene boje (crvena su bila u prvoj klasi, tamo nema radnika), a mati te hrabri da samo ručkaš. Dug je put, tek sutra stižemo ako ne bude odrona na pruzi.
Ej kako su ti pilići bili ukusni.
Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.
Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.
Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...
Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.
Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.
Prototip samotnog čiče, otuđenika od civilizacije, Hajdin deda, brdsko-planinski Šopenhauer.
Da li zato što su mu još '46. konfiskovali šumu na Rudniku, što baba odavno nije sa njim, ili što su mu se deca razišla po belom svetu, tek ovaj stari mizantrop već godinama gotovo da ne izbija sa planinske padine. Onde čuva koze, gaji pčele, druguje sa prirodom i ne haje za ljudsko društvo. Katkad samo starim neregistrovanim renoom 4 siđe do varošice po duvan i još poneku potrepštinu. Tada obično svrati u Monako i popije vlahov, onako s nogu, te procedi dve-tri rečenice.
Meštani podozrevaju od njegove pojave. Kako i ne bi. Iako u ozbiljnoj starosti, kršan je, snažnih pleća ispod debelog gunja i oštrog pogleda ispod gustih sedih obrva. Kažu da su mu jednom tako neki došljaci dobacili vulgarnu pošalicu, na šta je starac dvojici podsmešljivaca u tren oka obio fasadu držaljom za kramp.
Starom niko ne treba, on ima svoj mikrokosmos. Ponekad samo deliće sete ispusti kroz dvojnice, sedeći na pragu oronulog kućerka. Tada se zaseokom podno planine razlegne melodija nagomilanog vremena koje kao kroz kakav ventil ističe van, struji i prožima mutnjikavo veče.
- Čuješ, Stari zasvirao!
- Poteci, poteraj ovce u obor, sigurno će nevreme, matori baksuz nikad ne omaši!
Proces raspoređivanja gostiju na svadbama uzimajući u obzir njihove međusobne koegzistencijalne mogućnosti, afinitete, animozitete, religiju, običaje, političko opredjeljenje, bračni status, apetit, tolerantnost na alkohol, muzičke sklonosti, oružani list, poštovanje iskazano prema domaćinu na prethodnim svadbama, kreditno zaduženje i činjenicu da li se radi o gostima sa mladine ili mladoženjine strane.
-E, da vidimo gdje će ko da sedi... Znači, kum, djever, kuma... sto do njih idu Markovići i Savići... i ovi sa ujakove strane.
-Ma koji Markovići, jesi lud!? Oni ne pričaju sa Savićima... još od kad su im pozajmili neke pare, a ovi nisu vraćali... ne valja, razmještaj ponovo.
-Aj da idemo onda sa konstantama, ko je siguran?
-Tetka Anđa i njeni za sto broj 7, tu ima još 3 mjesta, koga bi mogli, a da nije Bog zna ješan, jer od teča Đura neće stići ni da zameze.
-Mogao bi onaj tvoj mršavi, čupavi drug, što se oženio prošle godine, pa taman nek dođe s nevjestom.
-Vlado? Ma on jede ko da je progutao pantljičaru, samo što mu se ne primjećuje... a i on je metalac, tetka bi ga izludjela sa svojim glasom kad počne da neuspješno oponaša Zoricu Brunclik.
-Huh, ajd' onda da vidimo ovaj sto najbliži wc-u, tu moramo strika Miloša, znaš da ima slabu bešiku... i tu imaju jos 4 mjesta, mogli bi Vasiće, šta misliš?
-Vasić Milorad? Onaj što na svadbu ide ko na Vukovar '92... On mora negdje blizu balkona, inače će nas pobiti ko zečeve kad okroji iz kalaša... Njega stavi pored ovih mladinih za stolom broj 12. To joj je neki teča što je neko mudo u ministarstvu, vladajuća partija, pa taman da zagovara Milorada prvih par sati.
-Gdje ćemo ujka Veljka?
-Što dalje od pevaljke, inače će nam ujna Vesna jebati sve po spisku... kod Sanje na svadbi je ostavio 2000€, da je ona morala ići i vaditi stotke ciganima iz trube.
-Znači na drugi kraj sale, samo ne smijemo pored Jankovića, onaj Veljko mali im je napumpao 'ćerku, pa strkao za Italiju... znači dijagonalno, na maksimalnoj udaljenosti od muzike i Jankovića, sto broj 21.
-Ok, Krstiće... milu li im majku, odmah pored ulaza... ko i oni nas kad su ženili sina. I da im se sarma servira 'ladna. Zabilježi to pored imena...
-Dobro, Šehoviće, Mulaomeroviće i Muslimoviće za ovaj sto, da se služi goveđa pršuta... al onda moramo maći Krstiće sa stola pored, inače onaj bilmez cijelo veče ima da naručuje četničke pjesme.
-Dobro, pomjereno, ko ti je ovaj Vuković? Đe ćemo njega?
-To mi žirant jebo te! Tu pored kuma odmah... ili... umesto kuma.
prvo mu bivša žena prospe sonu kiselinu u oci, pa tu on kao oslepi, ali zapravo ne oslepi nego ga izleče al mu oči postanu braon a bile su zelene pa se on tu kao smori i upozna sestru biseniju, pa se onda smuva s njom pa živi s njom na njenoj gajbi i onda se vrati njen bivši, mića ili mićko ili nešto na m, pa onda žive svi troje zajedno a bisenija trudna a ne znaju čije je dete pa onda ova dvojica kao nešto pomažu po kući i sve igraju karte ko izgubi radi nešto a kokan se onda pravi da se ukočio da ne bi radio, ili se stvarno ukočio, ili je to bio mićko ili mića ili neko ime na m
Predviđanje budućnosti i uloge roditelja karakterističan za skoro sve mlade ljude. Nekad kad zabodeš pivo u parku, a pored tebe prolazi mladi ćale i šeta klince, desi se da počneš da zamišljaš sebe u toj ulozi. Ili kad čuješ komšijsku decu ujutru u šest kako histerišu što još nije počeo Sunđer Bob. Tad uveravaš sebe kako ti to nećeš da dozvoliš. To je to.
E sad, postoje dve glavne karakteristike vezane za ovaj fenomen:
1. Svako sebe zamišlja kao do jaja roditelja, a decu kao do jaja decu. To je tako po difoltu.
2. Nelagodnost koja se javlja kod muških spekulanata, a vezana je za žensku decu. Nema ništa gore nego da zamisliš svoju adolescentnu ćerku, pripitu i u društvu napaljenih tinejdžera. Svašta ti prođe kroz glavu.
- Brate, razmišljam nešto skoro... Znaš li ti kakav ću ja otac biti?
- Kakav?
- Najbolji! Deca će me obožavati, prosto vidim to.
- Hehe, a i ja sam razmišljao o tome. I ja ću da budem baš do jaja ćale.
- Hehe. Kad klinac poraste malo, pa igram fudbal s njim. Pa uzemem godišnji, odvedem ženu i decu na more. Pa se kupamo tamo, vodim klince na sladoled, učim ih da plivaju...
- E, to ti je život.
- Da. Pa posle kad porastu, vodim ih u školu, pomažem im oko domaćeg. Pa usmerim dete ka sportu, da se razvija pravilno. Verovatno neko plivanje, tako nešto. Hoću i da budu samostalni. I posle isto tako, neću da im branim da piju i puše. Neka ih, tako sam i ja kad sam bio mlad.
- E jes, da puše.
- Pa šta, brate. Provaliće oni da ne valja to.
- A šta ćeš ako budeš imao samo žensku decu?
- Što?
- Pa, brate, ono... Zamisli imaš sina, pa ga vidiš kako šeta neku curu. Sve ti dođe milo. Pa još dođe kod tebe i kaže ti: Uh, ćale, kako sam jebao onu malu noćas! Hehe, sin je to!
- Hehe, istina...
- A zamisli dođe ti ćerka tako, pa ti kaže: Uh, ćale, kako me Peca odvalio od kurca sinoć, još me pička boli!
- Dobro, bre, seljaku jedan! Pa nećeš tako s detetom da pričaš! Jebote, kakav si ti retard...
- Ja ti ozbiljno pričam. Zato ja neću žensko, samo muško. Tebi svejedno?
- Normalno.
- E, a zamisli onda dođem ja za vikend kod tebe s decom. Nismo se videli deset godina. I tu roštiljanje, piće, zajebancija, a ovaj moj mali uvati tvoju ćerku i ubije je od kurčine, tako da joj...
- Alo, bre! Ti gledaš da ti razvalim tu vilicu poganu?!
- Šta ti je?
- Šta šta mi je! Šta šta mi je! Koga da jebe tvoj sin!?
- Brate, ti si puko. Zajebavam se, koj ti je kurac!
- Pa šta se zajebavaš s tim, nije to za zajebanciju. Jebote...
- Ti ko da istina imaš ćerku.
- Ma jebi se.
kraća pauza
- On da jebe moju ćerku...
- Još razmišljaš o tome? Rekao sam ti da sam se zajebavao.
:imitirajući glas sagovornika: - Moj sin jebe, njenjenjenjenje, jebač, njenjenjenjenje.
- C, koji si slepac.
- Ti si slepac. Tvoj sin jebač! Na koga?! Na tebe? Ti si jebao zadnji put dok još evro osamdeset dinara bio! Sledeći put ćeš da jebeš kad opet bude bio osamdeset dinara! Znači nikad!
- Puši kurac, jebala te deca.
Savet koji bi itekako trebalo poslušati i primeniti, jer će vam gotovo sigurno vrata na koja planirate da pokucate biti otvorena.
- Komšo, koji je razlog za ovoliku zakusku večeras?
- Moj Mićko završio fakultet, sve u roku.
- Oo, svaka čast, Mićko, sad konačno možeš malo da odmoriš.
- Hvala, čika Jovo. Ma nema odmora, trebalo bi da nađem neki posao, zbog toga sam i išao na fakultet.
- Ti se dobro razumeš u ove kompjutere?
- To mi je struka, čika Jovo.
- Odlično. Spremi dokumenta i idi ujutru odmah da predaš za posao, evo ti adresa. Samo reci da sam te ja poslao i nema nikakvih problema. Direktor mi duguje uslugu.
Kuc kuc
- Napred!
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Poslao me čika Jova u vezi posla.
- Ko?
- Čika Jova, tako je rekao da Vam prenesem.
- Aha. Sedite, mladi gospodine. Jeste li poneli sve što treba?
- Jesam, izvolite.
- Zahvaljujem. Da vidimoo... prosečna ocena 10. Pa svaka čast, ovo se jako retko viđa. Zorane, pogledj ovo, molim te! Primamo samo jednog radniika, a Vi ste ušli u najuži izbor. Budite u pripravnosti, bićete obavešteni u roku od tri dana da li ste dobili posao.
- Hvala puno. Prijatno!
- Koji mu je pa taj Jova?
- Da nije onaj što ti je dva dana unosio ugalj za dž?
- Jao, sto posto. Garant je on, nema ko drugi.
Kuc kuc
- Napred!
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Ja se javljam po oglasu za posao.
- Izvolite, sedite. Jeste li poneli sve što treba?
- Jesam. Izvolite.
- Zahvaljujem. Da vidimoo... prosečna ocena 7,12. Žao mi je, mladi gospodine, ali u našoj firmi ne primamo radnike sa prosečnom ocenom manjom od 9. Pokušajte negde drugde.
- Poslao me Vučić.
- Khm... čestitam, gospodine, nadam se da ćete se lepo uklopiti u našoj firmi.
