Rezignirano prihvatanje sumorne stvarnosti koja zatekne čovjeka nakon što uđe u određene godine, ili zapadne u mentalno stanje koje spriječava promjenu situacije. Kada se posljedice pogrešnih životnih odluka, loše podijeljenih, a još lošije odigranih karata i niza tragedija u kovitlacu života nagomilaju i stvore duhovnu katatoniju iz kojeg nema bijega, čovjek odustane od daljeg života.
Rastrzan između želje da stanje promjeni i nedostatka volje za isto, svoju usputnu životnu stanicu počne smatrati posljednjom i na njoj kao slijepi putnik ostaje dok ne počne mirisati ljubičice odozdo.
U nedostatku vremeplova da pogrešne odluke ispravi, ili manjka intelekta da zlu sreću lukavošću prevari, individua duhovno umire, svodeći se na apatični nivo životinje kojoj jedino ostaje da podmiruje svoje osnovne životne nagone i porive, čekajući sudnji dan.
Takvi životi često bivaju ispunjeni alkoholom, lakim opijatima i drugim vidovima hedonizma koji prividno maskiraju životni neuspjeh. Kao mehanizam odbrane, čovjek se počinje porediti sa ljudima koji su imali još lošije karte, ili daleko goru životnu sreću, te se tješi time da ima i gorih sudbina od njegove i da je njegov ili njen život, iako posran, daleko više trpljiv od sudbina sa kojima se drugi bore.
- Đole, aj reci mi iskreno, je l' ti bude krivo nekad što si batalio magistarski, pa te Jovana ostavila? Majku mu mnogo piješ od tada. Prije si govorio da ćeš da tražiš drugi posao, a eto te petnaest godina radiš kao referent. - Jebiga, rođeni, nije da nije, ali ima i gorih sudbina. Uvijek se sjetim kolege kojeg je žena ostavila zbog vjenčanog kuma, pa se ovaj pokušao ubiti. Nije uspio, još sebi oko raznio metkom. Eno sad ganja invalidsku penziju, ali ne daju mu. Zato ti kažem da meni nije loše. Imam za pojesti i popiti, đavolu malo bilo.
Najmisterioznija nacija u Evropi. Govore slovenackim jezikom, ali su u stanju da razumeju sve druge jezike, bez ucenja ili prethodne pripreme. Da stvar bude cudnija, nijedan drugi narod nije u stanju da razume njih, pod uslovom da nisu ucili slovenacki jezik prethodno. Spekulise se da je cuvena ribica koja se gura u uho i omogucava vam da razumete sve jezike u galaksiji, po Adamsovom "Vodicu", zapravo uzgajana u Sloveniji.
-Kak gre? -Izvini? -Rekel sem, se počutiš dobro? -S kim se bre tučem? -Neee, mislim, se počutiš zdaj? -A?! -Sprašujem o zdravstvenih tvoj? -More, kad te isprašim ja...
U zdepasta, znojava tela, na sirovom štrokavom vratu, stoji smežurana, masnom retkom kosicom pokrivena, izbočina imenovana glavurda. Prvenstveno imenovana zbog radijusa, prečnika i obima, čije je mere nemoguće izračunati. Neretko zbog težine, pada na levu stranu, u pravcu srca. Kažu, valja se da je neko voli. A ima i onih koje zbog praznine moždanih vijuga plutaju u vodi, ili lebde kad dune malo jači vetrić. Neopažena ne prođe nigde, jer je toliku, da nazovem laskavo, glavu, nemoguće zaobići. Neretko je i psuju, vrlo maštovitim psovkama: "Jebem te u glavudžu, morao sam zbog tebe da zakupim 3 stolice u bioskopu!", "Sve ti jebem punoglavo, zbog tebe udarih čoveku branik. Sedneš, automatski mi retrovizori reflektuju tvoju glavudžu.", "Bog ti pomogao druže, skloni tu vlašku šerpu za kačamak.". Nigde omiljena, jadna, mala, neljubljena glavurda.
Džimi uvek živi na jednom spratu iznad, ili ispod tebe (osim kada si Džimi). Kuće nisu Džimijevo prirodno stanište. Još dok si odrastao, shvatao si da je Džimi po nečemu različit, divio si se njemu, i njegovoj kolekciji olovnih vojnika. Voleo si njegovog gumenog skočka i poštovao njegov kasetofon. Ali iznad svega, Džimi je svoju misteriju emitovao svirajući gitaru. Kada se oženio, ostavio je gitaru u stanu svojih roditelja, da bi je ti pozajmio kada napuniš četrnaest, i za dve nedelje vratio, odustajući od ideje da ćeš ikada biti talentovan kao Džimi.
Kada si napunio 16, upoznao si nekog drugog lika koji se zove Džimi. Ovaj je živeo sprat ispod tvog drugara iz razreda. Svirao je gitaru. Nekako nisi bio ubeđen da je svira dobro, ali si iz konteksta iscrpeo da postoji i jebač mame Džimi Hendriks po kom je ovaj dobio ime, tako da njegov talenat više nisi dovodio u pitanje. Štaviše, odjednom je "Život je nekad siv nekad žut" počela da zvuči veoma profi. Na "Stairway to heaven" otapala se Tunguzija, Džimi je posedovao tron.
Do svoje osamnaeste, znao si četiri Džimija. Igrom slučaja, svaki je svirao gitaru. Do velike mature, primetio si da svako koga poznaješ poznaje po jednog Džimija (i to sa susednog sprata), lorda plamene trzalice. Jedini lik za koga znaš da je gitarom odneo 1. nagradu na takmičenju u Madridu, zove se Marko. Nema jedinstveno dugu kosu, nije samotni, tragični jahač ka zapadu, ima devojku. Ide u Havanu na studije, i nosi nekarirane košulje. Vrlo je neposeban, takoreći.
Uz mali podstrek samopouzdanja, latiš se ti ipak gitare, i naučiš po koju da odtandrljaš, pošto na mikro-biologiji niko ne ume da svira, a brucoška ekskurzija se bliži. Jednog dana, primetivši da ti je kosa duža nego što si to poslednjom prilikom zamišljao, u spoznaji stepena kariranosti svoje košulje, zaključuješ i da živiš i iznad (a bogami i ispod) nekoga. Pozeri sa faksa koje ne poznaješ ti se obraćaju sa Džimi, i pozivaju te da im se nekad pridružiš na Dunavu, "da sviramo malo".
Nije strašno to što si sam postao razuđenjem objekta svog detinjeg poštovanja. To je cena posebnosti, i sada možeš da živiš sa svojima dok si živ, jer nema te na svetu. Ako ipak skontaš da se ženiš - ostavi gitaru kod kuće, neka živi štafeta.
kurajber je mitsko biće koje je inače otac omžikuru,deda surdepaču,paradeda sukurdovu,čukundeda kurlebalu,navrndeda kurđupu,kurđel askurđelu,askurđel kurđulu,kurđup navrndedi,kurlebalo čukundedi,sukurdov paradedi,surdepač dedi,omžikur ocu i tebi verovatno dodje neki kurac.
priča se još da kurajber ima oca sakatavu i dedu belog orla.
Ono što definiše čoveka u raznim situacijama. Nebitno da li si ikad gasio zapaljen komp dedinom rakijom koja je ostala nepopijena jer je komšija Zoran ostao trajno slep nakon konzumiranja ili si mrtav pijan smatrao da je bolje da odmah samovoljno skočiš u kanal umesto da pokušaš da se pomeriš da bi nailazeći auto prošao pored tebe. Nebitno da li si od iznenadne sreće povikao nešto sramotno po čemu si kasnije dobio nadimak ili si instiktivno rekao da ti je omiljeni film Kickass. Čovek se po prvoj reakciji poznaje.
Enterijer: bolnička soba.
- Šta si to uradio sinoć debilu? I kako si, zaboga, preživeo pad sa četvrtog sprata? - Zapalila se krpa na šporetu. Morao sam iskočiti. Šta je sigurno - sigurno je. - Mogao si ugasiti vatru i nastaviti normalno... Ovako si mogao samo poginuti, možda eventualno ostati invalid. - Prva reakcija brate. Ajde dodaj mi peckalicu da počešem polomljene ekstremitete. Što me gledaš tako?
Izuzetno zajeban beogradski blejač, koji po ceo dan sedi u kafićima, pije sokić (zato jer je to fensi), čita sportski žurnal, nosi trenerku, bele čarape i patike (u elegantnijoj varijanti Sweet Years farmerke i duks, zalizanu kosu i naočare za sunce. Mobilni uvek mora biti na stolu i uvek se sa kelnerom obraća drsko i zajebano u vokativu (Ej dečko, daj mi jedan produženi i đus!). Batica uvek merka ribe, ali im nikada ne prilazi (zato jer je to bezveze), sa ortacima najčešće priča preko SMS-a, čak iako oni sede pored njega u kafiću. Pravi batica je svakako pojava koja se može videti samo u Beogradu (ili u N.Sadu - mada tamo je malo meteroseksualnija varijanta). Batice treba da budu turistička atrakcija Beograda, kao što su švajcarska garda u Vatikanu, gondolijeri u Veneciji, arbatski slikari u Moskvi ili garda Bakigemske palate u Londonu. Važno je napomenuti da batica uvek pljuje po crnogorskom primorju i uzdiže Grčku, ali svakog jula je viđen u Budvi.
Jedina zvezda vodilja napaćenog malog čoveka zarobljenog u ovoj obećanoj zemlji, zaglavljenog između sedmog i devetog kruga Danteovog pakla. Tamo gde su oni, oni koji sve samo obećavaju, lažu, obmanjuju, maskiraju i zamagljuju um prosečnom pripadniku nekog tamo izmišljenog, nepostojećeg, samo njima znanog staleža. Prema svakoj logici, taj mali čovek bi već odavno trebao biti mrtav, ležeći zgrčen u nekoj na brzinu iskopanoj raki, ali on se ne da, bori se, veruje, SANjA. Jer sutra je novi dan, ne može biti gori od prethodnog. Bar on tako misli, što je u stvari jedino i važno.
- Tata, učiteljica je danas rekla da do petka moramo platiti ratu za ekskurziju i knjige. Poslala je i ovaj papir. - Da vidimo. Aha, treba platiti i osiguranje, biblioteku i užinu. Važi, sutra će to sve tata rešiti. 'Ajde sad na spavanje, ljubi ćale! - Kako ćeš skupiti za to sve? Pa jedva smo platili struju i vodu za ovaj mesec, ne znam kako ćemo kad počne zima. Najavljuju i kašnjenje plata u firmi. - Nemoj se brinuti malena, sutra je novi dan.
Nezaobilazna i neobjašnjiva pojava kod stanovništva u poznijim godinama. Potpuna jebena opterećnost smrću i svim stvarima vezanim za istu. Dok nas, mlade naslednike naših očeva i njihovih dugova, ne interesuje preterano ova mračna tematika – naime, mi bismo da živimo, naše babe i dede mahom SVRŠAVAJU svakodnevno razgovarajući o tome ko je, gde, kada i od čega umro. Da li zbog konačne pomirenosti ili svesti o neminovnosti smrti ( koja se samo može uporediti sa tvrdnjom da je voda mokra ) ili pak zbog toga što su bliži kraju nego početku svojih životnih muka, tek, turobna ideja o Kosaču jedna je od popularnijih ( ako ne i OMILJENIH ) tema za razgovor međ' penzionisanim življem ( ukoliko je u čitavu priču ubačena i poneka dosetka na račun države i političara, radosti nema kraja!). Skoro čitav dan između jutarnjeg i večernjeg Dnevnika ume da proleti u lepršavom palamuđenju, teoretisanju i, najkraće rečeno, TRAČARENJU o smrti a da se pritom ne primeti suicidalni uticaj na prisutne mlađe naraštaje ( i čak zaboravi konzumacija lekova za pritisak u 15h ). Zadovoljni kez na vest o smrti poznate osobe (najčešće komšije Jove s III-eg sprata ) ili osećaj istinske sreće prilikom prelistavanja dnevnih čitulja/pomena u prokletoj Politici tj. Crne hronike u Blicu, ne može nadoknaditi čak ni praunučica koja je upravo jebeno prohodala na kauču pored TV-a. Hronične bolne dijaloge koji se tiču većih penzija ili lošeg izbora zeta/snaje svojih ćerki/sinova, potpuno zamenjuju žučne i inspirativne grupne rasprave o kovčezima, grobovima, veštačkom cveću, jeftinim kamenorescima i toliko demistifikovanoj kremaciji. Sve je ovo, naravno, upotpunjeno apokaliptičnim predviđanjima i zlokobnim snovima gde su glavni akteri obično najmlađa deca i neki đavo. Svaka, pa i najmanja sitnica asocira na umiranje dok svako prelaženje ulice može, a i ne mora, da bude ono poslednje. Ispijanje jutarnje kafe se često pretvara u mučno iščekivanje dešifrovanja soca, najčešće letalno-fatalnog sadržaja. Ostatak porodice ćuti i trpi. Stariji beže, mlađi plaču - šta će drugo. Više ne vrede ni upozorenja, ni pretnje gerijatrijskim ustanovama. SMRT je, čini se, odnela pobedu a da još nije ni došla...
- E, baba...Otiš'o sam kod ortaka, ae vidimo se kasnije... - Jooj, pazi sinko preko ulice. Sanjala sam neke crne guske i pokojnu tetka Milku... - Opušteno, bakuta...Aj, ć... - A kod kog drugara ideš, sinko? - Kod Stefana, bakuta... - Je l' njemu umrla baba-tetka pre 2 nedelje...? - Nije, babs, koji ti je... - To mora da je neki drugi Stefan, a...? - Pozdrav... -------------------------------------------------------------------------------------------------
- 'De ćeš, deda...? - Idem, sinko, malo da se prošetam dok ne počne Dnevnik... - E, aj' molim te onda ponesi mobilni telefon, znaš šta je bilo prošli put... - Dobro, dobro. Idem ionako do groblja samo... - Pa, zar ne reče da ideš da prošetaš...? - Da. Po groblju. Idem sve do parcele 12b, onda produžim do kapele i tamo sednem ispod jedne vrbe – imam lepih spomenika tamo... - Ok, deda, štagod...
- Dobar dan, tetka Ružo... - Zdravo, dete. Je l' znaš da je umrla tetka Koviljka sa 7-og sprata...? - Nisam znao...Izvinite, moram da... - Da, eto sinoć. Kaže njena ćerka – znaš Dragicu? – da je samo izdahnula, tako...u snu. Sirota žena, c, c, c,... - Pa, dobro, bila je stara i bolesna već duže vreme... - Ijuuu, sinko, pazi šta pričaš! Imala samo 75 godina, prava šteta...! - Ovaj...da..., baš u cvetu mladosti... - Šta reče?! - Rek'o 'kad je sahrana'... -----------------------------------------------------------------------------------------------
- Evo, baba, da vas upoznam, Ovo je moja devojka Ma... - Zdravo...Jaoj, što si lepaaa...! Kako se zoveš, dete...? - Marija, drago mi je... - Je l' imaš ti oba roditelja, Marija...? - Immm-am...ovaj...a što...? - Ma ništa, onako pitam...
Retoričko pitanje upućeno sagovorniku čiju zrakatorsku priču već neko vreme registrujete čulom mirisa umesto sluha. Jedna od onih instant-prozivki širokog spektra iz sarkastično-ciničnog arsenala koju možete da izvučete u svakom trenutku i da pouzdano znate da ćete bez greške zapušiti usta osobi kojoj je upućena. Zašto da budete mlaki i priprosti sa prevaziđenim 'Aj ne rise' i 'Daj, smaraš' kada vrlo efektno možete koristiti ovu zaboravljenu primedbu iz naslova i rešiti se ( doduše, ne zauvek ) smarača, kenjatora i ostalih socijalno zastupljenih napasti? Iz ličnog iskustva je toplo preporučujem.
- Ma, dobiće Zvezda Ren. Razbiće ih, bre, k'o dete zvečku! Ovo što je bilo protiv ovih debila iz Subotice je bila samo trenutna indisponiranost...ništa više. Ma, brate, znaš šta...Ja čak mislim da je to možda bila i taktika Prosinečkog! Znaš, ono : došli ovi Renovi pederaši iz Francuske da snime Zvezdu kako igra i to a ovi KAO ne mogu da se skrpe. Ma, zajeb'o ih Prosinečki samo tako - alal mu vera! Kakav je to jebeno dobar igrač bio...E, prič'o mi ćale da je jednom... - E, brate...Je l' i tebi smrde neka govna il' to ti samo sereš...? Kakva, bre, Zvezda, kakvi bakrači! Nego, što će Partizan bez tima da ide u Dablin, moćnom Šamroku na noge...
U bliskoj budućnosti više ništa neće biti dovoljno. Naš sopstveni smrad, zubi ispucali od gangrene, veš zagađen kao da se vukljao po močvarama Everglejdsa i WC šolje u kojima žive bliski rođaci jebenog 8-og Putnika ozbiljno će zapretiti opstanku celokupne ljudske civilizacije. Majke, babe i ostale rumunske glumice više neće imati rešenje za gadiluke svoje dece a Mr. Proper, Ajax, prokleti Domestos i ekipa neće moći da se izbore sa hrpama govana u kupatilima 22. veka. Onaj Petar Petrović što je skidao skramu sa petoparca poješće i sam govno i promeniti ime u opštini. Daaaa, crno nam se piše... ...ali ne ZAISTA jer tu će biti REKLAME BUDUĆNOSTI. I to ne bilo kakve, već 6-D! Da, pogodili ste - to je ono što nas očekuje u novoj eri TV-marketinga! Čuveni reditelji sutrašnjice prosto će se utrkivati u režijsko-scenarističkom osmišljavanju ovih malih remek-dela a poznati glumci i glumice dobijaće svetska priznanja i nagrade za guranje glave u klozet ili pranje krvavog tepiha do iznemoglosti. E sad, ono po čemu će se ove reklame suštinski razlikovati od svojih trenutnih i zastarelih 'rođaka' biće upravo način njihovog plasiranja u javnost. Problem nedostatka empirijskog iskustva određenog proizvoda oduvek je predstavljao pravu noćnu moru za govnare sa TV-a ali će i to, naravno, biti prevaziđeno tehnološkim napredkom. Naime, do tada će već neki kurčev tim japanskih stručnjaka izmisliti model televizora koji će sem svoje originalne svrhe kao medijuma umeti da pere, peva, svira, kuva ručak i masira ( što će, gle'te kurca, značajno smanjiti broj ljudi koji ZAPRAVO izlaze napolje ). Kao takav, TV će postati idealan prenosnik 6-D reklama ali u detalje ne bih previše ulazio - zna se da Vukajliju nadgleda CIA zbog mogućih proroka. Uglavnom, u budućnosti više nećemo morati ni da kupujemo robu. Dovoljno će biti samo da upalimo neki od kanala Pink Korporacije a televizor će sve sam da obavi. Odoh sad...
Ekskluzivno i premijerno na Vukajliji - Nova 6-D reklama za Glade Micro Spray
Mali Kinez se igra sa lopticom ( lopticu osećate u ruci, malog na kolenu, detinjstvo u srcu ). Loptica mala, on nespretan, tek - otkotrljala se niz podrumske stepenice ( čujete buku u susednoj sobi ). Šta će - silazi u podrum, stepenice pak podmuklo škripe ( sve jasno u pičku materinu ). Odjednom: munjevit krupan kadar na njegovim šokiranim kosim okicama - poluraspadnuti leš njegovog dede koji je nestao pre nekoliko dana leži u uglu podruma ( blagi smrad sumpora dopire iz tv-a, osećate se tužno ).
MK : Aaaaaaaa, deda! .. Uh, što smrdi! Mamaaaaaaaa....!!! ( obavija vas pakao smrada dede Điang-Đana, imate nagon za povraćanjem ) Mama MK : ( žurno silazi niz stepenice, stavila ruke na kukove ) Šta se desilo, mali Điang-Ping Ponže...? Aaaaaaaaaaaaa!!!! Tata!!! ( već ne možete da dišete, stavljate krpu na usta - krenulo bljuvanje, saosećate sa ćerkom Điang-Đana ) MK : Mama...deda smrdi. MMK : Ah, ali kako?!!! Zašto?!!! ( šaljivi picikato gudača ) Srećom, mama ima novi trik! Uz novi 'Glade Micro Spray' sa mirisom japanskog rododendrona i blagom nijansom bugarskog šipka, svaki neprijatan miris postaće prošlost pa čak i ako je u pitanju vonj poluraspadnutog leša vašeg tate! Rešite se nepodnošljivog smrada samo jednim pritiskom na čarobno dugme ( stavlja novi 'Glade Micro Spray' na zid i pritiska )! Uh, vidiš sine, već je bolje...! ( osećate potpuno zadovoljstvo življenja i neopisivu sreću postojanja, odnekud miriše jebeni limun, naravno )
NOVI GLADE MICRO SPRAY I MOŽETE DA ZABORAVITE NA VAŠE RODITELJE! ----------------------------------------------------------------------------------------------------
- Alo, kretenčino prostačka! Je s' ti to prdn'o, bre...?! - Nisam, ženo. To je bio televizor.
