Prijava
   

Strategija Marine Tucaković za pravljenje hitova

Svaki posao u životu mora biti dobro osmišljen, a kvalitetna strategija je pola posla. Najbrža "pesnikinja" svih vremena ( oko 100 pesama dnevno ), Marina Tucaković je uvek u velikom poslu, jer joj se dnevno javi pola estrade sa željom da im napiše 10 novih pesama - 10 novih hitova, te mora racionalno da troši svoje vreme.

Praskozorje. Marina spava sa povezom preko očiju. Zvoni telefon.
Marina ( pospano )....mmmm...alo!
Glas sa druge starne žice: Ej, ćao, Maki, jesam li te probudila? Stoja ovde.
Marina ( skida povez ): U, bre, Stojanka, vidiš li koliko je sati?
Stoja: Izvini, ja se sad vratila sa tezge. Nego, htela sam da te pitam. Hoću da napravim bombu od albuma, da jebem kevu svim ovim kurvetinama i otvaračicama usta, pa sam htela da mi ti napišeš pesme. Pare nisu problem.
Marina ( uzima papir i olovku ): Ma nemaš frke. Nego, ti si ipak klasa, moraću da uložim dosta vremena, oko 2 meseca, a to će baš da košta...( računa ). Je l puno 30 hiljada evra, pola unapred, pola po obavljenom poslu?
Stoja ( ushićeno ): Ma gde mnogo, superiška. Sad ću da ti uplatim 15 soma na tekući račun. Aj, čujemo se se za 2 meseca, neću da te ometam.

Marina odlazi u klozet. Uzima redom bočice od parfema, domestosa, cifa, vima i čita etikete na njima. Munjevito pravi nekoliko rima ( emulgator - integrator, patnja i bol - etil alkohol, balzam - orgazam...). Posle 5 minuta se vraća iz kupatila i uključuje kompjuter. Otvara jedinu pesmu koju je ikada napisala, 1982. i random metodom, na 10 različitih načina umeće novostvorene rime, i pravi 10 novih pesama. Isključuje kompjuter, pakuje torbu i kreće u banku. Podiže 15 'iljada koje je uplatila Stoja i odlazi u turističku agenciju gde uplaćuje dvomesečno letovanje na Sejšelima.

Dva meseca kasnije. Susret sa Stojom.
Marina ( crna ko Medžik Džonson ): Gotovo, Stojo! ( Pruža je 10 papira sa tekstovima.
Stoja: Ju, al si pocrnela, kao da si na moru bila. ( Pruža joj 15 hiljada )
Marina:( pare u džep) Ma kakvom moru, crn je ovo posao, moja Stojo.
Stoja ( zadovoljno čita pesme ): Jebaću im kevu sad.

   

Vanredna odbrana od poplava

Regrutovanje svih raspoloživih moždanih ćelija, kako bi se izbjeglo utapanje u talasu idiotizma mase.

   

Lopta

Razlog zbog kog deca trče pod kamion.

   

Kratež

1) Kratka definicija (na Vukajliji)
2) Mala nužda
3) Mali penis

1)
U fazonu.

2)
Bane:”Batice, odoh do klonje.”
Krle:”Brate, ako je kratež, možeš i tamo pored zidića...”

3)
Nije smešno.

   

Deset ljutih Šiptara

Dečija uspavanka iz politički nekorektne zbirke "Laku noć srpska deco".

Deset ljutih Šiptara došlo u moj krevet
Jednog sam uspavao, ostalo ih devet!
Devet ljutih Šiptara pitalo me ko sam
Jednom baš objasnio, ostalo ih osam!
Osam ljutih Šiptara ne mogu da gledam
Jednog sam zamračio ostalo ih sedam!
Sedam ljutih Šiptara jako ružna vest
Malo sam je ulepšao , ostalo ih šest!
Šest ljutih Šiptara, spremno je za let
Jednog sam lansirao, ostalo ih pet!
Pet ljutih Šiptara nije ni to malo
Jednog sam odvadio čet’ri ih ostalo!
Čet'ri ljuta Šiptara, krv u meni vri
E kada je provrela ostalo ih tri!
Tri ljuta Šiptara ja ka sebi zva
Jedan me poslušao ostalo ih dva!
Dva ljuta Šiptara prizor jako bedan
Malo sam ga ulepšao ostao je jedan!
Jedan ljuti Šiptar krupan poput brega
Ali kad ga odvalih nestade i njega!
Taman mislim nema ih, ali oćeš kurčić
Došli srspki Šiptari – i Dačić i Vučić!

   

Da ne čuje zlo

Razlog zbog kojeg normalan čovek utiša televizor kad je grand show na programu.

   

Voditelji dječijih emisija

Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti.
Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.

Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj.
Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.

V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!

(Nakon par minuta)

V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad... ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu... :kamera približava kesu bombona: ...No, dobro, idemo do našeg prvog igrača... To je Tarik iz Tuzle...

(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)

V: Halo, Tarik!
T: Halo.
V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas?
T: :disanje u slušalicu:
V: Halo...
T: Halo.
V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik?
T: Ništaa...
V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi?
T: :disanje u slušalicu:
V: :šuti i bogara u sebi:
T: Ja sam Tarik... Dolazim iz Tuzleeee... Imam osam... osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii....
V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe?
T: Imaaa....
V: Da ih čujemo!

(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)

V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu... Jesi li spreman Tarik?
T: ....
V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu?
T: Jeesam...
V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4?
T: Dvaaaa...
V: Pod brojem dva: Hugo Taxi... Idemo, pritisni peticu i započni igricu!!
T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno)
V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju)
T: ....
V: IDEMO PETICA!!

(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)

Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee... Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“

(Za vrijeme igre)

V: Idemo desno! Šestica, šestica!
(Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.)
V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK?
(Tarik šuti.)
V: ....OK. Idemo ponovo... Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!!
(Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.)
V: OK, idemo sada šest... šest!! ŠEST!
(Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ' neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“)
V: Tarik... trebao si šest jednom stisnuti... Idemo još jedna šansa.

Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k'o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom.
Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.

V: ...Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l' ti se sviđa?
T: Sviđaa... A je l' mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada?
V: Ti bi puzle... Režija, šta kažete?
(U sebi: Ti puzle? Ne moš šes' stisnut' kak' treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr'o, i njegova je nagrada...)... Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik?
T: Jeeesaam... Je l' mogu da pozdravim?
V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača...
T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj'cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće...
V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!!
(Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja)
V: :duboko udiše i izdiše: ...Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača...

   

K`o Oliver na Beoviziji

Trijumfalni povratak propale zvezde na javnu scenu. Popušaj da se pepeo i pokoja žiška stare slave razduvaju i ponovo potpale sjajnim marketingom i jezivom medijskom propagandom, uz obilato korišćenje veza i vezica.
Bivši obožavaoci lika i dela se unapred nalože, pripreme za ono što su u svojoj svesti napravili kao idealnu sliku natčoveka kome je sve lako i jednostavno, kupe kokice, šalove i čegrtaljke, sednu ispred televizora, a onda pred njihove oči stupi proćelavi čikica prozuklog glasa sa megahitom koji bi bio bedan i u vreme Vudstoka.

- Ljudi, Bruce rešio ponovo da piše!
- Ma video sam, napisao neko govno Bože sačuvaj...
- Ne seri bre hejteru, čovek je odličan!
- Jes`, nekad bio, sad se prosuo k`o Oliver na Beoviziji. Mora da je ostao bez love pa sprema Best of kompilaciju...

   

Dart Vejder

Lik na intenzivnoj nezi, privezan na bučno-šištave aparate za veštačko disanje.

- Ćao, Ćomi, evo banane ti poslala keva.
- E fala ti ko bratu.
- Ima ih dosta, pa daj neku i onom Dart Vejderu u krevetu u ćošku.
- Mare, jebote, čovek je u komi.
- E, BRAĆORI, AKO ME ČUJEŠ, MEJ D FORS BI VIT JU!

   

C-3PO i R2-D2

Mama i njeno malo dete koje je tek progovorilo. Priča na nekom svom jeziku koji samo majka može da prevede u razumljive fonetske skupove, obradive za mozak okoline.

-Ijao, što je porasla, od kad je nisam videla, je l' priča?
-Aha, kaži nešto, puslice.
-Ghurukhugugu.
-Aha, hoće sad u pesak da se igra sa decom. Moze, srećice, M-O-Ž-E! Pa, kao što sam rekla, ne gledaj me kao da se bavim raketnom naukom, ne brini, razumećeš i ti savršeno jednog dana...
-Ma, nije to nego ova tvoja uskočila u onu baru, pa se zabrinuh.
-Ijao, ''ghurukhugugu'' je za šljapkanje po bari, a ''ghurukhuguga'' je za igranje u pesku...
-Šta god ti kažeš C-3PO, ali ja mislim da to valja prati.

   

Quake

Igra koja navodi čoveka na pomisao da je najbolji metod oružane borbe nasumično skakanje i ispaljivanje velike količine raketa u pravcu neprijatelja.

-Druže Rankoviću, kako ste uspeli da sami neutrališete celu bateriju Nemaca, pritom ostajući praktično nepovređeni?
-Rocket launcher i strafe jump, druže zastavniče.

   

p;np

Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...

Predugačko, nisam pročitao.

   

Osiguravajuće društvo

Jedno od rijetkih društava koje ti želi sve najbolje.

   

Parkirao u Alchajmerovoj

Zaboravio gde je parkirao auto.

- E ljudi, Steva je došao autom. Idemo sa njim kući
- Idemo kurac sa Stevom
- Što?
- Opet je parkirao u Alchajmerovoj

   

VašKo

Ciganska verzija šampona Wash & Go.

   

Vojislav Šešelj

Osnivač i lider Srpske Radikalne Stranke i najmlađi doktor prava u SFRJ. Pravni fakultet je završio u Sarajevu za samo 2 godine. Postoji urbana legenda da, kada ga je Tito primio i čestitao mu doktorat rečima "Čestitam doktore", on odgovorio "Hvala, majstore" (pošto je Tito po obrazovanju bio bravar). Poznat je i po izraženom "kotrljajućem R" tako da njegovo R zvuči više kao V. Inače, čovek je hodajuća pravno-istorijska enciklopedija. Na žalost, zbog nekih svojih, možemo reći, suludih ubeđenja, svo njegovo znanje i sposobnost nema pozitivnu svrhu. Kada ne bi stalno pravio nacionalističke i druge budalaštine, verovatno bi bio jedan od najcenjenijih i najpriznatijih međunarodnih pravnika. Danas mu se sudi za ratne zločine u Hagu, i nije da ga branim, ali moje lično mišljenje je da su strendžeri kasno shvatili sa kakvim ludakom imaju posla i da osuditi ga neće biti nimalo lako.

Moj ćale je studirao na ETF-u u Sarajevu u isto vreme kad i blesavi Voja na pravnom. Pričao mi je da su svi studenti sa univerziteta jedva čekali da on prijavi ispit da odu da ga slušaju, jer je i tada, kao i danas, od svega pravio cirkus. Profesori su čak njega uvek prvog ispitivali, kako bi ga što pre skinuli s' vrata iako po abecednom redu bi trebalo da odgovara negde na sredini ispita. A po ćaletovoj priči, Vojino polaganje ispita je izgledalo otprilike ovako:

-Kolega Šešelj, izvolite.
-Zašto ja druže profesore? Ima njih na spisku pre mene, budimo parlamentarni.
-Za vas sam, kolega, siguran da ste spremni, pa da drugovima studentima malo probijete led.
-E onda dobro.
Skida sako, seda na stolicu.
-Kolega, izvucite karticu sa pitanjima.
-Druže profesore, smatram da nema potrebe, pitajte me šta god želite.
-Molim vas, kolega, izvucite karticu.
-Onda vi izvucite, druže profesore, da ne bude neko lako pitanje, pa da kolege kažu kako sam imao sreće.
-Molim vas kolega, radi procedure, izvucite karticu.
-Ako je do procedure, onda dobro.
Izvlači karticu, pročita je i kaže:
-Mogu li da zamenim pitanja?
-Zašto, ne znate ili niste sigurni?
-Ma ne, suviše je lako, ovo su kratke lekcije.
-Molim vas kolega, dajte da počnemo. Idemo prvo pitanje.
Voja kreće da veze kao iz rukava, jer je pored udžbenika, verovatno pročitao i pola biblioteke na tu temu.
-Dobro kolega, dovoljno je, sledeće pitanje.
-Ali, dozvolite mi da završim izlaganje, zašto me prekidate na pola?
-Da bismo stigli da završimo danas, vidite koliko ljudi čeka.
-Dobro onda.
I tako sva pitanja. Profesor na kraju postavlja i podpitanje, ne bi li ga uhvatio da ne zna, na šta Voja odgovara:
-Odlično podpitanje druže profesore. Prava tema za raspravu. Znate ja sam pročitao u delu...
Voja veze, profesor čupa kosu, studenti padaju od smeha...

   

Monitor

Za sve one, koji se ni malo ne razumeju u kompjutere, preča stvar od kućišta.

   

Kantina u kasarni

Mesto gde je sasvim normalno jesti napolitanke uz pivo, a čajnu kobasicu umakati u senf.

   

Videćete vi kad se Fridrih vrati

Vukajlijaški pandan izrazu videćete vi kad se Šešelj vrati. I dok se za Šešelja ne zna da li će se vratiti u Fridrihov povratak na Vukajliju niko i ne sumnja, jer je i sam rekao da ide do broja M. Inače, sada je stigao do broja XVIII. Svako ko iole posećuje Vukajliju zna za fenomen zvani Fridrih. Neko ga mrzi, nekome je zanimljiv ali definitivno niko nije ravnodušan. Isto tako i sam Fridrih neke članove mrzi, kao npr Selenijum a neke obožava i to: smorenu, kojoj i obećava ministarsko mesto kada On(Hitler) vaskrsne, zatim omgwtfisthat, Džaftaru koju hoće da ženi, dok se na Dzonija pali.

Moderator: Decxko, za ovo ti sledi ban!
Decxko: Banujte me, boli me kurac, al videćete vi kad se Fridrih vrati!!!

Selenijum: Defka ti je sranje -
Autor: Samo ti hejtuj i daji minuse, al' videćeš ti kad se Fridrih vrati!

   

Metalike

Ovaj izraz potiče iz unutrašnjosti Srbije, sjedinjuje sve kulture (pank, rok, metal) pod jednim krovom i koristi se kada se govori o tipovima (uglavnom) sa dugim kosama u martinkama, sa prepoznatljivim crnim majcama koje imaju logo benda, (Metallica, Pantera, Disturbed i mnogi drugi). Metalike su takođe i vrištavci, treskavci, narkomani, tresoglavci, sektaši iliti sekte, drogeraši...

Ako izdvojimo jednog iz te grupe "Metalika" i posmatramo ga kao jedno ljudsko biće shvaticemo da se radi o čoveku sa zavidnim IQ-em , ambicijama i znanjemm koji je rekao NE ispiranju mozga raznim Reality Show emisijama i televizijom uopšte.

Sagledajmo razmišljanje prosečnog Srbina koji šeta kejom i spazi grupicu "Metalika":

1. E samo mi je falilo na ove drogeraše da naletim. Treba neko da me izbode ovde.
2. Ccc, pogledaj života ti na šta liče. Ovo sve pijano, ludo. Da l' imaju roditelje, živo me zanima?!
3. (Dok prolazi gleda u suprotnu stranu misleći da su sve oči uprte u njega i čeka da ga neko napadne i ubije)
4. (Udaljava se od grupice) Uh, prođe i to.

Zapravo, niko nije ni primetio čiču koji je upravo prošao.

I dok govorimo o Srbiji u kojoj se prihvataju razlike, o tolerantnoj Srbiji, Evropa prosto vapi za nama.

?
+1015
58
definicija