Jako loš sindrom za čovekovu prirodu koji može dovesti do katastrofalnog kraja. Sindrom označava ubeđenost neke osobe u nešto toliko da je osoba sigurna da je to tako i da ne može drugačije da bude. Ova pojava se javlja u svakavim situacijama u stvarnom životu. Tolika ubeđenost u nešto da vas prosto ne zanimaju tuđa mišljenja, jer je vaš stav i mišljenje o tome stopostotno tačno i ne može da postoji drugi način ili teorija koja će vas ubediti u suprotno.
Put koji dobodi do ove pojave je najčešće preteranost u razmišljanju i ubeđivanju samoga sebe o nekoj teoriji, neslušanje tuđih mišljenje iako su u potpunosti tačna. Govori se da je veoma mala granica između ludila i već pomenutog sindroma.
Lek za ovu bolest još nije pronađen, smatra se da je neizlečiva. Čovek ako sebe dovede do ovog stepena nije svestan da mu nema nazad i ne može da mu bude bolje, već samo gore i gore, pa na kraju do samog ludila.
Subota veče, tvoja devojka je otišla sa drugaricama na piće do grada. Odmah u tebi se javlja ovaj sindrom! Ti pomisliš da nije sa drugaricama na piću, već sa nekim drugovima i drugaricama koji ludijaju u nekoj kućnoj varijanti sa alkoholom u rukama. Tog trenutka je zoveš, a ona se ne javlja, drugi stepen sindroma. Pomisliš da je otišla sa nekim likom u neku tihu i mračnu sobu gde mogu na miru da se povataju. Posle pola sata ti zvoni telefon:
Devojka: '' E ljubavi, bio mi je telefon u torbi, nisam ga čula, ja svratila sa ovima do drugarice da sedimo malo i gledamo tv, smorile smo se u kafiću...
Ti: ( U sebi: kako lažeš kurvo mala, znam ja gde si ti otišla, dokle više da me lažeš pičketino odvratna) '' Dobro, dobro ljubavi, ja sam sa ovima malo napolju, sedimo i blejimo ništa posebno. Javi se kasnije, ćao.''
Pola sata je odavno prošlo, ulaziš lagano u drugi sat iščekivanja poziva i u treći stepen sindroma. Već počinješ malo da ludiš i ne možeš da se kontrolišeš. Odmah je okrećeš na telefon.
Ti: '' E što me ne zoveš jebote! Jesi li rekla da ćeš se javiti kasnije?! Šta ima to tamo toliko zanimljivo da ne možeš da me okreneš na jebenih 5 minuta!? ''
Devojka: '' Zar se nismo čuli malopre, rekla sam ti gde sam i šta radim. ''
Ti: '' Okej, okej, zovem te onda kasnije, nemoj da ostaješ do kasno! ''
Prekidaš vezu jer se javio četvrti stepen, nepodnošljivost laži koje slušaš. Odavno si zaboravio gde si, s kim si i šta radiš. Mozak je potpuno okupiran sindromom '' balkanskog špijuna '' , razmišljaš i samo stvaraš slike i kadrove u svojoj glavi o tome šta tvoja devojka radi. Prošlo je 3 sata od poslednjeg razgovora, potpuno si zaboravio o čemu ste pričali malopre i da si rekao da ćeš ti nju da okreneš, stoga uzimaš telefon i zoveš je, a peti i najgori sindrom se pojavio!
Ti: '' Je li bre ti, jebem li ti mater lažljivu, s kim se sad 'vataš i ljubiš pička ti materina odvratna!? Dokle bre ja više da trpim da me ti varaš i jebeš sa svih strana!? Što me ne zoveš celu noć? Gde si bila, s kim , šta si radila!? Kurvetino odvratna! ''
Devojka: '' Ti si bre bolestan u glavi, rekla sam ti da sam sa drugaricama kod Jovane i da gledamo seriju same, znaš da nemam kredita jer smo sinoć celu noć pričali zbog tvoje bolesti. Izašla sam samo na tri sata, a ti mi sereš zbog toga. Rekao si da ćeš da me zoveš kasnije i evo, zvao si me. Ja sam odavno došla kući i legla sam, a ova tvoja sranja više ne mogu da trpim jebem ti mater bolesnu! ''
Prekid veze, a ti upravo shvataš da je došlo do već gore pomenutog katastrofalnog kraja.