Priča kojom dete obrazlaže roditeljima razlog zbog kog se kasno vratilo kući.
Kada si oženjen vešticom.
Bili jednom jedna princeza i jedan princ. Ziveli su srecno, sve dok se nisu sreli.
Ono što je u bajci srećan kraj u životu je tek početak.
...i onda su se venčali i živeli dugo i srećno...
Bila jednom jedna mala lepa zemlja. I teško se u njoj živelo. Ipak, ta zemlja je bila izuzetno srećna jer je imala grupu ljudi koji su sebe nazivali "vlada". Bila je to mala, ali probrana grupa ljudi, posvećenih svom poslu i narodu, koji su danonoćno i bez prekida, ne žaleći sebe, radili kako bi narod bolje živeo. Ali nije imalo pomaka na bolje.
Jednoga dana, neko se doseti da postoje zemlje u kojima se lepo živi, te se malo bolje raspitaše u čemu je razlika. Rekoše im da tamo postoji neki čarobni zapis zvani Zakon. Onda vlada reši da uzme i da te magične zapise prepiše. Tako i bi. Uzeli su prvi magični spis i prepisali ga, te legli da spavaju.
Kad su se ujutru probudili, uključili su kutiju sa slikama koju mnogi nazivaju i prozorom u svet i videli kako je sad sve što su napisali odjednom postalo stvarnost. Zahvališe onome ko te slike pušta iako ga već oni i plaćaju i, osokoljeni ovim uspehom, krenuše dalje da prepisuju. Njihovoj sreći ne beše kraja jer svakoga bi jutra iznova videli kako je narodu sve lepše i bolje i od sreće i euforije nastaviše da pišu još i još i još...
Jednoga jutra, čudna buka ih probudi i lupnjava pred vratima. Otvorili su vrata i začuđeni videli kako se okupio narod. Prljav, u pocepanoj odeći, mršav, zakrvavljenih očiju.
- Zašto su vam tako velike oči? -upitaše članovi vlade.
- Nisu velike, no smo zbog gladi smršali, te nam više dolaze do izražaja.
- A zašto su vam tako velike uši?
- Jer nas već godinama pravite magarcima.
- Ali ljudi, mi nemam tako veliku baštu, zašto vam svima iznad glava štrče te poljoprivredne alatke?
- Da vam lakše jebemo majku, figurativno!
- Tebra, šta radiš?
- Evo, smaram se. Guglam neke zakone i prava građana...
- A?! Da nisi malo mator da veruješ u bajke?
- Ma pusti, onaj smarač iz građanskog nam to tražio za čas. Mada, moj ćale taj predmet iz nekog razloga zove "marksizam", štagod to bilo...
- A, to za školu, sad kapiram što nema veze sa mozgom.
- Blago tebi, ti ideš na veronauku.
- Isti kurac, tamo učimo da nevina riba mož' da zakači od zraka svetlosti, pa ti posle dete hoda po vodi, leči dodirom i pretvara vodu u vino.
- Znači, naravoučenije: ništa bez kurtona.
- Taj rad.
Izmišljena priča koja se priča maloj deci. Plod nečije mašte, nema veze sa realnošću, ali lepo zvuči, pa u principu svako dete voli da je čuje u nekom periodu svog života. Čak i kasnije, pod stare dane, rado se podsetimo neke bajke koja nas vrati u bezbrižno detinjstvo, ako ne drugačije onda preko crtanih filmova koje odgledamo.
Ali, ma koliko dete volelo bajke, čokoladi se više obraduje.
„ Dragi građani, bliže se izbori i kraj našeg mandata u kome smo dosta postigli, ali još puno toga je ostalo nezavršeno, a planirano. U narednom periodu biće urađeno i obnovljeno još toliko kilometara puta da je to adekvatno udaljenosti do Meseca. Takođe, u postkriznim godinama ćemo, zahvaljujući maestralnom planu ekonomskog razvoja, dovesti strane investitore koji će šakom i kapom ulagati u našu zemlju čime ćemo nezaposlenost dovesti na meru manju nego u Evropskoj Uniji, a životni standard stanovništva će doživeti neslućenu eksploziju na bolje. Zahvaljujući novim nalazištima nafte, mi ćemo steći i nezavisnost u energetskom aspektu, te ćemo imati najniže cene goriva u Evropi. Takođe... „
- A čokolada?
