12. februar Scena 1: Mladi kapetan Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane Vojske Srbije, romske nacionalnosti (u daljem tekstu kapetan Romo) budi se iz sna u porodičnoj kući u Kraljevu. Romo izlazi na ulicu da baci đubre, prolazi pored uspaničenih komšija i vraća se u kuću. Tek slučajno bacivši pogled kroz prozor primećuje ogroman vanzemaljski brod iznad rodnog grada.
Scena 2: Opšta uzbuna na aerodromu Lađevci. Piloti 241. eksadrile „Tigrovi“ trče preko piste ka svojim Orlovima.
Scena 3: Kraljevo u plamenu. Na razarajući napad vanzemaljaca nadovezuje se zemljotres koji uništava ono što je preostalo od grada.
Scena 4: Predsednik Srbije Tomislav Nikolić se ukrcava u „Land force one“ (MKŠK-a broj 1) i upućuje na tajno komandno mesto u Žarkovu, Ratka Resanovića 1.
13. februar
Scena 5: Vazdušna bitka između Kraljeva i Kragujevca. Napad 101. i 241. eskadrile ne daje rezultate. Vanzemaljski brod je neranjiv zbog energetskog štita, srpski avioni bivaju oboreni. Ostatak Vitezova i Tigrova se povlači ka Batajnici.
Scena 6: Kapetan Romo obara vanzemaljsku borbenu letelecu u besomučnoj jurnjavi kroz kanjon reke Uvac, ali pri tome i njegov orao biva uništen. Kapetan Romo se padobranom spušta kraj vanzemaljca koga linčuje lokalno stanovništvo sa vilama i motikama.
Scena 7: SAD pozivaju obe strane da se suzdrže od prekomerne upotrebe sile.
Scena 8: Žene u crnom organizuju protest na Terazijama zbog ratnog zločina nad zarobljenim vanzemaljcem.
Scena 9: Kragujevac u plamenu. Fijat napušta Srbiju i pored obećanja minista Dinkića da će dobiti dodatne subvencije.
Scena 10: Vrhovni komandant Nikolić proglašava opštu mobilizaciju. 50 000 vojnika i 700 000 pripadnika civilne zaštite spremaju odbranu Beograda.
14. februar Scena 11: Veliki svemirski brod se primiče Kosmaju. Raketne jedinice i protivgradna zaštita pokušavaju da uspore napredovanje vanzemaljskog broda.
Scena 12: Savetovanje vodećih političara na tajnom komandnom mestu predsednika Nikolića. Aleksandar Vučić predlaže hapšenje najbogatijih građana da bi se umirila javnost. Ivica Dačić pristaje na rekonstrukciju Vlade. Vojislav Koštunica predlaže skupštinsku rezoluciju o „NLO agresiji u funkciji nezavisnog Kosova“. Čedomir Jovanović tvrdi da je napad vanzemaljaca posledica promašene politike iz devedesetih i traži da se prizna realnost. Jovanović napušta sastanak i prelazi na stranu vanzemaljaca.
Scena 13: Kapetan Romo od predsednika Nikolića i ministra odbrane Vučića dobija zadatak da zarazi svemirski brod najnovijim virusom, koji je razradilo 1000 domaćih stručnjaka iz IT centra kod Leskovca (zajednički projekat Srbije i Ujedinjenih arapskih emirata).
15. februar Sretenje Scena 14: Kapetan Romo u zarobljenom vanzemaljskom lovcu stiže na bazni brod u orbiti Zemlje. Prenosi virus i postavlja eksplozivnu napravu (šestomesečna proizvodnja Krušika iz Valjeva). Dok se svemirski brod raspada u eksploziji kapetan Romo uspeva da se domogne Srbije i sleće na niški aerodrom.
Scena 15: Uzleće celokupna srpska avijacija. Jedinim preostalim Migom-29 pilotira predsednik Nikolić. Prate ga preživeli migovi 21, orlovi, helikopterske jedinice kao i avioni za zaprašivanje komaraca. Lasta 95 pada pri uzletanju.
Scena 16: Bitka u vazduhu. Stotine vanzemaljskih lovaca, sada bez energetske zaštite bori se protiv srpskog vazduhoplovstva.
Scena 17: Predsednik Nikolić lansira raketu koja pogaća ulaz u vanzemaljski brod. Eksplozija. Delovi agresorskog broda padaju na Rušanj.
Scena 18: Predsednik Nikolić u kokpitu Miga-29. Suza mu kreće iz oka dok okreće avion na desnu stranu. U krupnom kadru ostaje Takovski krst na levom krilu.
Na samom početku jasno mora da se boldira: Državo propala, ne možeš ti da nam serviraš toliko govana koliko mi možemo da pojedemo, ne možeš ti toliko da nas šamaraš koliko mi možemo da provociramo i trpimo i ne možeš ti toliko da poskupljuješ namirnice koliko mi možemo da platimo i ćutimo!
"Da li svaki narod ima u podsvesti urezano da je baš njegova zemlja najgora za život?" i "Zašto na svakom koraku dobijaš dokaze da ovo prvo zapravo ima potvrdnu konotaciju?", samo su neka od pitanja što muče pojedinca koji se priklanja onom što misli većinsko glasačko telo pa se naknadno "jede" u sebi jer shvata da ništa ne može promeniti u ukorenjenoj, postojećoj hijerarhiji. Oprostite na izrazu, ali jebu nas kako stignu i ko stigne. I može im se. A i mi se nešto mnogo ne cimamo, već samo namestimo dupence i čekamo da nas oplode.
Sećam se da sam jednom prilikom, negde oko predizbornog ludila, upitao svog dedu zašto uopšte izlazi na glasanje kad i sam veruje da su sve to ista govna, samo drugi skrinsejver. Odgovorio je: "Veruj mi, nemam pojma". Moja znatiželja se nije tu završila već sam polako počeo da otkopavam stare ruševine u nadi da ću sagraditi nešto što ću pratiti u svojoj "vožnji kroz budućnost". "Stani, vidiš da svi političari muzu krave, rukuju se sa svima, svuda idu. I svi znaju da je to samo trenutno, dok ga ne izglasamo. Onda više nikog ne vide. A opet ljudi idu kao manijaci po kampanjama, mašu onim njihovim obeležjima i urlaju glasnije od ostalih", rekao sam pomalo ljutito. "Znam ja sve to, ali eto. Obećali su da će da asfaltiraju naš kraj, da će da spoje dve mesne zajednice. Da će mladi sutra imati posao, da će zarađivati", odgovorio je tužnim glasom. Tu sam shvatio da od čoveka/ljudi nema većeg zla. I pohlepe. Najveći čovekov problem je čovek, on inicira kojekakve "seanse", servira pakost, lupa šamare...
- Ministarstvo finansija i EPS predložili su Vladi Srbije da struja od jeseni poskupi za 30%. Predlog da se uvećaju računi posledica su činjenice da će Srbija morati da uvozi struju i da to unapred plati.
• • •
- Ministar Vujović traži: "Za 10% smanjiti plate i penzije! Ako bi svi plaćali akcize, carine i poreze, uštedeli bismo oko 100 miliona evra."
ČISTO INFORMATIVNO: Novi guverner NBS, Jorgovanka Tabaković, prijavila je Agenciji za borbu protiv korupcije novi MESEČNI PRIHOD na toj poziciji od 679.174 dinara.
Onda su je nešto napali da smanji sebi platu jer je suviše veliki iznos (ma jok, uopšte!), a njen odgovor je da će to učiniti u što kraćem roku.
ČISTO INFORMATIVNO 3: Minimalna zarada u Srbiji, bez poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, iznosi 115 dinara po satu. To znači da minimalna plata u Srbiji iznosi 20.010 dinara i na tom je nivou od pre dve godine.
• • •
Stopa nezaposlenosti u Srbiji nikad veća, a poslu se u ovom trenutku nada čak 792.888 građana. Do kraja godine nazaposlenost do 30%.
• • •
Možemo da hranimo pola Evrope, ali smo lane u inostranstvu nabavili 45.000 tona svežeg povrća. Ne štedimo devize ni za luk, pasulj, kupus, *ŠLjIVE*, jabuke.
Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“. A ne da ličim – pljunuti! Izlazak na ulice... Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.
U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.
Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive... Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.
Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.
Ma, nema bre šanse da više izađem... Kvota da opet izađem na ulicu da se borim za neki palackurac ne postoji, n-e p-o-s-t-o-j-i. Sigurica, imaš dojavu od mene, imam pravo bar svoj život da namestim.
Što, da neću opet da šetam k’o ludak protestvujući što mi jebu kevu, a da sutra gledam kako mi oni iza kojih sam se šetao na redaljku, tovare onu iz čije sam se pičke u ovoj pizdi materinoj rodio. Oću, ali znaš kad. Ma nikad bre, nikad bre više, niiiiiiiiiiiiiikad. Evo mi kurac ovaj moj izjebani i razočarani!
Izlazili smo i 27.marta i bolje grob i bolje rat, i dobismo oboje, a sve ustvari bilo da ga Hitler manje trpa u Englesku bulju i da što više pretovari nama. I Trst je naš, pa na ulicu, a posle mi bratu od strica u trbuh Janezi poslali metak zahvalnosti, dok je na stražarskom mestu jeo suvi jebeni dnevni obrok. I Tita na ulicama dočekivali svaki put kad se ovaj od nekog ljudoždera nepojeden vrati i novu autonomnu pokrajinu u Srbiji napravi.
Za Slobu tek ludnica. Svaki dan na ulicama hiljade, odjeci i reagovanja. Niko ne sme da vas bije. Do devetog marta, a tada nam stiglo i pojačanje na ulici. Tenkovi. JNA. A ona lisica od Vuka, nije on tada na ulici bio. Na ulici ostala sama ona riba sa tri prsta, a pička se sakrio u rekvizitu Narodnog pozorišta.
A tek Čeda, čuvar vatre, kupac Fidelinke, dramski pisac i europejac, više mu vredi guma jednog džipa od mog života, a ja k’o mladi dresirani majmun, danima za njim. „Mlado je dete, vidi kako mu sijaju oči, ovaj ne ume da izda.“ O Bože, kakva sam ja budala bio.
Za peti oktobar bi danas strelj'o. Ne amnestiram nikog. Ni sebe. Osim ono dvoje što su poginuli. I Džoa bageristu. I on je, da se razumemo, idiot kao i mi, ali ne mogu mu zaboraviti kada roknu viljuškom od bagera u RTS. Sreo ga jednom, svratih ga u Paun kod Štajge, opasno se ubismo. Do jutra nismo politiku pomenuli.
Kažem ti, za 5. oktobar bi strelj'o. Da opet gutam suzavac da Marović kupi još jedno ostrvo, da Otpor izvesti USAID u Budimpešti o "uspešno realizovanom projektu", da dobijam batine, a da me danas Dačić u svet vodi. Beograd je svet, ma je li Boga ti, Beograd je svetska budala - koga je sve na vlast dovodio.
Ma, muka mi kad se svega setim. Život mi prođe čekajući izlazak govnjave motke na ulicu, a svaka iza koje sam stao u dupe mi na kraju uđe, a ne njima po leđima. Zato više na ulicu ne izlazim ni kad sportiste dočekuju. Kad kažem dosta, onda je dosta. Mada, mamu mu jebem, nekad mi neka čudna jeza krene niz kičmu kad prođem kroz Kolarčevu. Kao da opet čujem pištaljke, pričini mi se pokojni patrijarh Paja kako vodi moleban, a mi da svršimo od sreće kad se njihov kordon sklonio...
I neću, nikad više neću, ma da nas pozovu i povedu zajedno Štulić izjebani Džoni i Obilić jebeni Miloš. Ni da je Princip Gavra portparol protesta!
Jedino ako ova generacija naše dece ne krene. U njih još verujem. Ako oni krenu eto i mene trećepozivca. Još čuvam pištaljku. Pored čuvarkuće, u čaši što sam je iz Skupštine uzeo petog oktobra.
Ono što nema ime, a nalazi se ispred dvorišta ili kuće i koje služi da se o njega skine višak blata sa obuće pre ulaska. Skinuli smo blatište, iza nas nema tragova, ušli smo u kuću, u topli dom, koga briga šta smo i gde gazili i ko je po nama gazio, sada smo čisti.
Đonara je korisna i neprimetna. A vrši posao. Toliko neprimetna da eto skoro ni imena nema. Negde kažu čistilica kolko da je imenuju nekako, pozajmljenim imenom. Al to je nekako suviše fino za nju.
A na đonari ostaje blato. Đonara je svedok svih naših mana, slabosti, ono što najviše mrzimo, trenutak istine, one jedne, što jede, ako i dok ima šta. Kad kompleks i bes prelije to se taman lepo obriše o đonaru, onako grubo. Posle nekom bude i žao, al koga briga, đonara ćuti ispred, za to i služi, brzo se zaboravi.
Đonara je kurva koju pljunu kad hoće prostitutke, koje imaju napismeno da su prostitutke, elitne, smeju joj se i kažu: kurvo! Đonaro!
Đonara je onaj kome se žališ, i na koga izliješ govna koja je neko drugi u tebi zapatio, pa mirno produžiš dalje, odnosno po novu porciju.
Đonara je onaj koji ti pozajmi pare kad ti je najteže, pa kad ti posle jednom stidljivo pomene blatište koje si sastrugo uz pomoć njega, a ti se izdereš na đonaru bezobraznu.
Đonara je onaj koji priđe da ti pomogne dok nosiš svoj krst, a ti se izmigoljiš pa njega razapnu. A ti ispadneš mučenik. (Pekić)
Đonara je nekad naivno verovala da će da asfaltiraju ulicu u ovoj prigradskoj pripizdini pa da blata više neće biti. I asfaltirali su, a blata još više.
Đonara više ne vapi za pravdom, ne kida se u sebi, ona samo čeka da trava poraste oko nje i da je sakrije, kao što zaboravljeni grobovi kriju ramena u travuljini da ne smetaju.
Đonara je prečista, nečista savest svih.
Đonari se ne oprašta, ništa, nikad, jer ne postoji.
Alfa - Ogrešismo se o dete... Beta - Ko se, bre, ogrešio?! Pa, kako si ti zamišljao to da uradimo? Gama - 'Ajde, bre ,znaš ti koliko ja usta 'ranim? Delta - Meni se položaj drmao položaj. bre! Epsilon - To je tako moralo... Zeta - Ma. preterujete ništa mu neće biti. je l' da? Eta - Ja ne znam zašto uopšte pričamo o tome... ... Omega - Dosta više. Ništa, u stvari, i nije bilo. O kakvom detetu vi govorite? O kom svetu? Je l' ste sanjali nešto? 'Ajde - kraj.
Deca, u doba rata. Knedla u grlu vojnika, u doba mira.
Pričao mi je svojevremeno moj pokojni deda (i tu je priču kasnije ponavljao više puta) kako su o jeseni 43' ustaše sa lica Zemlje zbrisale jedan srpski zaselak podno planine Komić u Lici, ustvari nekih 50-ak kilometara od njegovog rodnog sela a koje je i samo zadesila sudbina ovog iz priče, doduše već početkom te 43' godine. I dok su se ustaše u selu moga dede morale zadovoljiti "samo" paljenjem kuća i seoske crkve a kako je stanovništvo izbeglo odatle 2 dana ranije, u ovom potonjem napad je usledio tokom noći te je narod tvrdoglav na odlazak sa svojih ognjišta praktično bio zatečen na spavanju. Moj deda je inače za života bio podosta hladan čovek, grub i tvrd poput kakvog kamena iz rodnog mu krša, ali bi mu se na ovom mestu u priči uvek zgrčila donja usna i on bi je, potpuno nesvestan tog pokreta, krišom zagrizao...verovatno da se taj grč ne bi razvio u nešto, ne daj Bože, ozbiljnije. Ustvari - moj deda je bio pripadnik partizanskog odreda koji je naišao na krv i plamen što su ustaše bile ostavile za sobom. "Ajde što su babetine i deda-prdonje, imali su kada živjeti" - rekao bi, "ajde što su ženturače, njih će uvjek biti...al' što zaklaše čelj...", zaustio bi i nikad do kraja ne bi izgovorio tu pomalo rogobatnu reč, reč koju je samo tada ubacivao u govor a inače bi govorio "djeca"...
Artefakt koji je, ako si ga posedovao pre desetak godina, znao da efektivno produži tvoju nevinost za 12 do 18 meseci. Danas je dokaz u korist one teoreme da ako si muško ista stvar može da te jednako loži i sa 8 i sa 35 godina. Takođe u ovom prejudiciranom svetu redak pokazatelj da ne moraš da budeš ogroman geek da bi se ložio na gnolove, troglodite i zmajeve (iako, ako si prepoznao sve tri kreature kosmičke šanse kažu da to ipak najverovatnije jesi). Sećam se leta gospodnjeg kada sam uhvatio svoju prvu sisu na golo, i okupljanja na terenčetu isto veče sa društvom kada sam se prvo pohvalio kako sam našao 1300 impova na mapi (hiljadu trista impova jebote, na 50-ak pajkmena i par arčera to je kao da si našao 500 maraka u blatu!). Do danas mi se to nije ponovilo,....mislim na hvatanje sise na golo. Uglavnom zahvaljujući Herojima.
Inače igra koja bi mogla da udje u kategoriju "za pikanje sa olabavljenom rukom dok slušaš neku muziku", da soundtrack nije brutalno seksualan i verovatno bolji od bilo čega što bi sam pustio u vinampu. Doduše, dizajn likova malčice pati od sindroma "dizajneri su se smorili negde na pola puta", pa se prelepo dizajnirani arhandjeli, krstaši i grifini progresivno nastavljaju u "one dildoe ogrnute u crvenu salvetu" i "iste one grifine samo sa nekom kao vatricom preko".
I ne, ako si oženjen, završavaš arhitekturu i otplaćuješ razne kredite i i dalje te uzbuđuje da biješ guštere minotaurima i skupljaš kristale i lobanje po mapi, ti nisi kreten, ti samo ceniš prave stvari, i ako neko misli da sam geek, može samo da mi castuje chain lightning na balistu. Ionako, u ovom svetu koji se možda bliži smaku/delimičnom uništenju, igrači Heroja su jedna od retkih populacionih grupa koja zna da preživi po nedelju dana bez hrane, vode, seksa, svežeg vazduha i sunčeve svetlosti.
Inače, kažu da su posle trojke izašli još neki delovi sa kao trećom dimenzijom. Ma ajde beži, nije to to bez loše animiranih sprajtova i džiberskih boja.
Ljudi koji imaju težak život. Imaju tonu iskustva, koje ih je nateralo da budu obazrivi. Žive socijalno i nestabilno, zavise od mnogih faktora. Poseduju izuzetnu količinu upakovanog straha, ponekad sasvim neopravdanog. To su osobe koje će se pre nasmejati nego one koje je život mazio, koje su site, ali taj smeh neće biti od srca. Taj smeh će skrivati sivilo, prekrivati tugu. Neće dati vihoru zla da odvuče i preostalu snagu kojom te osobe raspolažu. A te snage je malo.
Gledaju da nikoga ne uvrede, da se ne mešaju u tuđe živote. I svoj im je veoma komplikovan i nimalo lak. Predstavlja nerešivu enigmu. Ne nameću se, zatvorene su u sebe, izjedaju se iznutra. Ne žele nikome da govore svoju muku. Niko i ne zna šta ih muči. Mada se mogu prepoznati na prvi pogled kao osobe koje imaju određene nedostatke za sreću, niko ih neće gledati sa razumevanjem, neće nuditi pomoć. Sklanjaće se od njih kao od neke bolesti. Želeće da ih što pre prođu, preskoče, da ne stupe u kontakt s njima.
Mnogo brige obuzima takve ljude, ali se ipak oni zadovolje i najmanjim stvarčicama. Nisu halapljive, štaviše, sasvim malo im treba za sreću. Ali to malo, nikada ne dobiju. Brižljivo čuvaju ono što imaju, ne želeći da izgube ni delić onoga što poseduju. A poseduju veoma malo. Zbog toga su i obazrivi.
Kupuju crni hleb, gledaju po radnjama gde je šećer najjeftiniji, preračunavajući se koliko im je ostalo, ne bi li deci kupili bar litru mleka. Uvek jedu posle dece, i to ono što ostane. Nekada su bili zadovoljni svojim životom, a danas se sa velikom dozom sete sećaju tih dana, kada su umesto sebi pomagali drugima. Kada su imali mnogo više nego danas. Kada su bili srećni.
Danas, krišom kupe novčić na ulici, zgazeći ga i gledajući da ih niko ne vidi. Pre se tako odlučuju da skrpe za život, nego tražeći milostinju od drugih. Ljudi koji rado pomognu, bar koliko je u njihovoj moći.
- Ali, tata, zašto dvaput okrećeš ključ na bravi. Isti efekat ima i kad jednom okreneš. -E, sine, što je sigurno - sigurno je...
Kreneš tako da razmišljaš. Razmišlja ti se. Iz čista mira. Nemaš pametnija posla. Jutro, ti besposlen, majka opet gunđa kako si čarape razbacao po podu i ništa nisi uspremio. Odmahuješ rukom, dok po frižideru tražiš sendvič od juče. Našao si ga, izlaziš iz stana, odmotavaš celofan dok krećeš preko ulice. Dok prelaziš ulicu, auto te zamalo pregazi. Vozač u odijelu kreće da viče na tebe. Ti samo odmahneš i nastavljaš dalje.
Kreneš tako da razmišljaš o današnjoj nadnici. Dobra dana u zla gospodara. Ko će još crnčiti 10 sati danas? Tako ti i treba, kad nisi upisao faks. Ne, žurke su bile bitnije i upravo sada shvataš zašto je sve tako loše ispalo. Nema veze, dobro si se proveo, biće valjda nekad bolje. Pa da, nećeš valjda čitav život da crnčiš na mješalici, zar ne? Dok šetaš ulicom, ugledaš jedan par, srećan par kako šeta.
Kreneš tako da ramišljaš o njoj, i o svemu što nisi rekao. O svemu što si joj rekao. I o njenom šamaru one večeri kad si se pijan ispovraćao na njenu crvenu haljinicu. Put te navede kraj njenog stana, sjetiš se nekih lijepih trenutaka iz srednje. Kreneš da joj pokucaš na vrata i staneš. Eeej, pa ona je udata žena. Ima dvoje djece, muža inžinjera, a i sama je diplomirani ekonomista. Šta ona ima da priča sa glupim fizikalcem. Nastavljaš dalje. Vidiš par beskućnika.
Kreneš tako da misliš o nekim bezveze stvarima i shvatiš da živiš dobro. Moglo je biti i gore. Mogao si da završiš na ulici, ali nisi. Ma... Iz ove perspektive, ulica i nije loša. Ma ko zna. Ko zna kako je sve trebalo da se desi. Ko zna... Staješ.
Kreneš tako i nestane ti zemlja pod nogama dok te u naručje dočeka ledena voda.
RTS 1: - Dobro veče, ovo je drugi dnevnik Radio Televizije Srbije, moje ime je Petra Cvijić. Trenutno imamo situaciju na Pančevačkom mostu, gde se nalazi naš reporter Mile Novaković. Mile, da li se čujemo? - Da, Petra, evo, upravo stojimo nedaleko od mesta zbivanja. Naime, jedan mladić je danas došao na most, prema očevicima, stajao tu još od pre podne. Jedan od njih je pozvao policiju, oni su došli, međutim, mladić i dalje stoji nepomičan. Trenutno mu prilazi jedan od policajaca iz pregovaračkog tima i... O Bože... Upravo je skočio u Dunav. Spasioci su već krenuli po njega, ali... Vraćamo se sa najnovijim informacijama uskoro. Sa Pančevačkog mosta, Mile Novaković. - Hvala Mile. Nadajmo se da je mladić dobro. U ostalim vestima, gledaćete...
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika. Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga. Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi. Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker. Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa. Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde! - Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo. - A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda! - Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede. - Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu? Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko, shvatam je smrtno ozbiljno, a volim je beskonačno.
Ono zbog čega su svi zaboravili da uživaju u životu. Instant kafa - odjednom nema više vremena da se čeka. Instant pasulj - zvekneš iz alu-posude i miran si. Instant studije - svaki pa i najopširniji predmet je jednosemestralan. Instant seks - daj nešto da se mlatne na žurci, ko bi se upoznavao? Instant zarada - bolje da radim promocije za 40 evra nego da ustajem svako jutro pa na posao Instant uživanje - paket vutre, spid, ekser(da se napijes treba vremena). Instant informacija - internet, pa znaš ti gde je biblioteka? Pored svega: "Ne mogu brate, nemam vremena, žurim, moraćemo nešto za 1. maj(a sad je februar), evo me u taksiju neću stići, raskinuli smo ona nema vremena za mene, ne mogu se cimam do pijace uzeću u maksiju degenerisane paprike..."
I sve samo prolazi, prolazi, prolazi...a mi ko kante trpamo, trpamo...
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
