Čeljad

Причао ми је својевремено мој покојни деда (и ту је причу касније понављао више пута) како су о јесени 43' усташе са лица Земље збрисале један српски заселак подно планине Комић у Лици, уствари неких 50-ак километара од његовог родног села а које је и само задесила судбина овог из приче, додуше већ почетком те 43' године. И док су се усташе у селу мога деде морале задовољити "само" паљењем кућа и сеоске цркве а како је становништво избегло одатле 2 дана раније, у овом потоњем напад је уследио током ноћи те је народ тврдоглав на одлазак са својих огњишта практично био затечен на спавању. Мој деда је иначе за живота био подоста хладан човек, груб и тврд попут каквог камена из родног му крша, али би му се на овом месту у причи увек згрчила доња усна и он би је, потпуно несвестан тог покрета, кришом загризао...вероватно да се тај грч не би развио у нешто, не дај Боже, озбиљније. Уствари - мој деда је био припадник партизанског одреда који је наишао на крв и пламен што су усташе биле оставиле за собом. "Ајде што су бабетине и деда-прдоње, имали су када живјети" - рекао би, "ајде што су жентураче, њих ће увјек бити...ал' што заклаше чељ...", заустио би и никад до краја не би изговорио ту помало рогобатну реч, реч коју је само тада убацивао у говор а иначе би говорио "дјеца"...