Zvanje koje se stekne po završetku Škole Unutrašnjih Poslova.
Rečnik / autori
LU
LuKaShh
na Vukajliji od jul 2010.viđen 26. feb 2021.
2 definicije0 odabranih145 poena
Zbog toga neću oklevati da oduzmem tvoj. Ne bojim se povreda, mardelja, a ni smrti. Mač sa dve oštrice - s jedne strane znaš da si spreman i na najgore i da te apsolutno boli kurac kakav epilog će se desiti, spreman si sve staviti na kocku, čak i goli život, znaš da je to moguće jer ti otkucaji vlastitog srca više ne vrede. S druge strane, opet, svestan si da verovatno nikada nećeš moći reći da si sretan, i da ćeš se, kad god budeš palio cigaretu gorko sećati svih stvari u životu koje su ti ostavile duboke ožiljke na duši i stvorili od tebe presliku nemilosrdnog francuskog legionara.
Ljudi mentalnog sklopa koji funkcioniše na ovaj način odlično služe kao bojevo oružje, tuču retko započinju, ali je uvek dovršavaju, čine odlične vojnike, pripadnike snaga rade i mira, jer nemaju strahove. Oni se ne suočavaju sa svojim demonima kao mnogi hrabri ljudi - oni ih naprosto nemaju, jer kada se ne plašiš da ćeš u sekundi izgubiti život, u tvojim mislima nema mesta drugim teskobama.
:U rovu, borba na sve strane:
- Brate, ovi pucaju nenormalno. Neko jednostavno mora da se zaleti na njihovu zasedu da im poskida snajpere, jer ovako nema šanse da napredujemo ka njihovom položaju. Ako pojačanje ne dođe do uveče, poklaće nas ko zečeve.
- Da, situacija je krajnje jebena. Mnogo naših saboraca je već palo ovde.
- Slušaj me, pokrivaj me, ja ću se pokušati probiti do njihovog položaja i baciti im nekoliko poklona, ko mu jebe mater?!
- Sedi bre dole, budalo! Imaš trudnu ženu, ne želim zateći sebe kako joj predajem pismo koje si napisao za svog nerođenog sina. Pusti mene, ni kučeta ni mačeta nemam, znaš da mi život ne vredi mnogo. Nema veze, sva su vrata zatvorena, zato ulazim kroz prozor i jebaću im kevu!
.
.
.
.
.
Bog neka mi oprosti, jer je pogrešno, ali planiram umreti
Ili neka me odvede u raj i shvati da sam bio bitanga
učinio sam najbolje što sam mogao - odgojen u ludilu
Ili neka me pošalje u pakao, jer ne molim za svoj život
nema ništa gore od ove klete, usrane i beznadežne sudbine!
Trg Dimitrija Tucovića, tačnije ono ostrvo sa njegovim spomenikom.
Onaj radnik što ga sređuje, uređuje, sadi cveće, zaliva, čupa korov, briše s vremena na vreme onaj kip, to ste vi.
Oko vašeg života prolazi gomila ljudi, neki vam mahnu, neki zatrube, neki vas i ne vide, trče za svojim mislima i svojim životima i bez obzira što ste tu ne primećuju vas.
Par ljudi vam pomaže, pojedini zato što moraju, osećaju neku obavezu a retki zato što vole i cene to što radite. I vole i vas.
Nekad naiđe i period kad nemate baš ništa da radite, onda čekate Novu Godinu da ukrasite malo svoje ostrvo, da okačite neki lampion, neku sjajnu zvezdu ne bi li to drugima izgledalo lepo i sjajno.
Desi se da u sred nekog posla ili iz čista mira, hoćete da izađete sa tog ostrva, a gomila oko vas vam ne da. Trube svojim sirenama, hoće da vas pregaze, kao da namerno dodaju gas kad vas ugledaju dok očajnički pokušavate da pobegnete odatle.
Posle nekoliko pokušaja pomirite se s tim da je to vaš život i nastavite da gajite cveće ili čupate korov.
I potajno čekate neku drugu priliku da odete odatle. Ili bar Novu Godinu da nešto zasvetli u vašem životu.
Taj kip može da bude bilo ko u vašem životu, odaberite sami.
Život. Opisan rečima onih koji se u svojoj koži osećaju kao vuk u zamci iz koje ne može da izađe, makar pregrizao vlastitu šapu da bi se oslobodio okova koji su ga zarobili. Ljudi koje je život šibao do granice neizdržljivosti isti ne shvataju kao lepu i pozitivnu stvar u kojoj treba uživati dok traje, već kao neprekidnu nit boli koja ih svakim danom sve više pritišće. Kao uže koje im se steže oko vrata, a kojeg se ne mogu osloboditi ma koliko god se trudili. Za ljude ovog kova sudbina predstavlja baladu mrtvih vojnika, a teret koji imaju na ramenima nosiće do kraja vremena. Možda su se pokušali izvući, a možda su pak učaureni čekali neko bolje vreme koje je, opet, možda i došlo, ali ne za njih.
Nebitno da li im je život pogrešnim kolosekom krenuo zbog nesretne ljubavi, greške iz prošlosti ili loše startne pozicije koja im je ruletom života dodeljena - svima im ja zajednički imenilac da životu ne pridaju veliku važnost. Zbog svega što im se dešava i usled unutrašnje borbe koju svakodnevno preživljavaju polako se pretvaraju u krvoločne zveri, jer u kavezu samo zveri opstaju. Da su malo gore - bili bi mrtvaci, a ipak, svoju muku neće deliti sa vama. Kada ih pitate šta im je, setno će vam odgovoriti da se nisu naspavali i svoje muke sačuvati za sebe. Ipak, dovoljno su hrabri da se i dalje bore i grizu kao besni pitbuli. Glavna karakteristika im je da prihvataju činjenicu da im je život kavez u kojem su zarobljeni, ali ne i kavez čije rešetke ne mogu pregristi da bi se oslobodili. Borci.
''Četiri zida mene streljaju u misli,
kao kamenje su me pritisli i celog me stisli
Hoću da poludim, a, da - lud sam odavno
jer ovde u kavezu k'o životinja živim sam''
Sleng. Nešto za šta se mnogi sećaju da su se borili. Puškom, crvenom knjižicom, medijima... U proteklih 200 godina se ratovalo diljem vaseljene, pa sada kada smo se skoro svi oslobodili, da se samo kratko osvrnemo na rezultate:
- Je li sloboda negirati sve što je prethodilo da bi tvoje mišljenje imalo gde da nikne?
- Je li sloboda to što je brat na brata pucao, pa sad svako u svoj ćošak, i prepucavaj se komentarima na Youtube-u? (prevashodno deca koja su se posle "rata" rodila)
- Je li sloboda to što sada ima ulja u prodavnicama? (pa mogu lepo, u jasnim granicama jedne potrošačke korpe, da biram hoću li ulje kupiti, ili pak knjigu o tome kako ulje nije zdravo i sprej koji ubija miris govana)
- Je li sloboda to što imamo internet? (za razliku od "zarobljenih" Kubanaca, pa oslobođeni sedimo pred ekranom i po 24 časa)
- Da li je sloboda pravo na glasanje? (pa svake četiri godine koristiš svoju slobodu (pod pritiskom) da bi sprečio veće sranje od dva)
- Ili možda pravo na školovanje? (pa ćemo svi lepo da budemo menadžeri i PR-i sa po 9 otaljanih ispita, taja će da nas zaposli, a da radi, to će...ko?)
- Ili je sloboda to što ćemo se integrisati u evropski kapital? (pa će samoproglašene piratske nacije da nam uvrste kulturnu baštinu u evropsku, brišući ovo malo zemlje što je ostalo)
- Ili je ipak sloboda to što ćemo moći da slobodno šetamo Evropom? (trč' u Budimpeštu na vikend, pa brže-bolje nazad i kači 327 slika na Facebook (ca. 3 dana))
- Ne, sloboda je najverovatnije pravo izbora na to kome ću da ga trpam (pritom imenujući običan nagon ljubavlju, pa bez obzira prema kome i od koga)
- Ili se sloboda ogleda u tome što možeš da izabereš broj slojeva i stepen hrapavosti svog toalet papira? To je baš fino, nemam kontraargument.
- Je li sloboda što ti negde nije dozvoljeno da imaš više od jednog deteta, a negde te pozivaju (čitaj: obavezuju) da ištancaš sedmoro, zarad kontrolisanog prosperiteta zemlje? (koji, na kraju, mnogo pa zavisi od tebe)
- Demokratija?! Zar bi neko od nas zaista ovom i ovakvom (ili bilo kom drugom) narodu dao vlast? Grčka mitologija, bre.
- Ili je OVO sloboda, što jedan JA mogu da prosipam svoje mišljenje o ovome i onome bez da mi neko prisloni cev uz čelo? (mnogo se pa bitno osećam, svet bez mojih stavova ne bi mogao...)
I tako redom: ze odeću, za boje, za komunizam, za kapitalizam, za feudalizam, za zastavu, za to ko je stariji, za to ko je pametniji, za bezukusno iskustvo mas-proizvodnje i bezukusnu propagandu mas-medija. Već naša deca moći će da prođu kroz život a da ni ne znaju šta sve nisu okusila.
Za slobodu...? Ako me ikad nateraju da uzmem pušku, neka mi presude istog časa, i neka je nosi neko ko će nešto sa njom i uraditi. Ja za ove slobode boj ne bijem.
P.S. "Sloboda? Pa šta kenjaš Vehbija, to se samo tako kaže..."
Poglavlje prvo:
Došao si u velegrad iz svoje vukojebine. Smještaš se u stan/sobu/podrum. Pošto si tele koje još uvijek misli da je fakultet srednja škola, ne propuštaš predavanja, ideš na sve vježbe, visiš na fakultetu cijeli dan, a uveče se smaraš uz televiziju jer, jelte, ne poznaješ ni grad ni ljude, pa ne možeš da izlaziš. U konstantnoj si erekciji dok gledaš poluobnažene koleginice kako se šetkaju faksom, blejiš otvorenih usta u zgrade i narod oko tebe dok se prevozom voziš do kuće, jer je najviša zgrada koju si do sada vidio jebena sedmospratnica u centru provincije iz koje si došao, a zadnji put si u gomili bio na šetalištu u Herceg Novom, dok si se pijan probijao do Pandore da muvaš nafurane buržujke.
Poglavlje drugo:
Polako se privikavaš na fakultet, ne ideš na sva predavanja, i dalje ideš na vježbe. Našao si neku ekipu skrpljenu s koca i konopca pa sa njima blejiš po faksu, a ponekad odete do grada. Knjigu i dalje ne gledaš, a svaku noć si pijan k'o stoka jer nema ko da te kontroliše i da te smara kad u 5 ujutru baneš u kuću i zaspiš go u hodniku. Počinje nomadski život, svako veče drugi stan. Upoznaješ koleginice, svakoj uzimaš broj, a telefon ti se puni raznim imenima, za koje poslije 2 mjeseca veze nećeš imati ko su, ali eto, nek' se nađu.
Poglavlje treće:
Na predavanja ne ideš, na vježbe ponekad skokneš, čisto da dobiješ potpis, a počinje da te hvata nervoza jer se približava ispitni rok, a ti si debil koji nema pojma ni gdje su mu knjige. Polako popušta euforija velikog grada, brišeš polovinu brojeva koleginica koje su te ispalile za tako uvjerljivo obećanu kafu, a polako se uhodava i neka stalna ekipa sa kojom izlaziš. Učenje. Jebena stvar, uzevši u obzir da si knjigu zadnji put dohvatio kad si polagao prijemni. Koncentracija kao u mušice, spavanje nad knjigom i litri guarane koje besomučno unosiš u sebe, ne bi li ostao budan. Ispiti. Padaš ispite. Daješ ispit, lešiš se od alkohola, kući te dižu u nebesa, ne znajući da si i njega dao tako što je profesor došao raspoložen i dijelio ocjene. Ali jebiga, ide u indeks. Prolazi ispitni rok. Piješ.
Poglavlje četvrto:
Približava se novi ispitni rok. Ponovo nervoza. Smaraš koleginice, poneka i poklekne. Jebeš. Jebeš kratko jer nisi jebao dugo. Ali ipak jebeš. I dalje piješ. Učenje ide malo lakše, ali i dalje slabo. Usralo te sa ispitivačima, daješ 4 ispita u jednom roku, hvataš uslov. Starci u delirijumu, ti u nevjerici. Častiš sve redom, dok ne potrošiš i zadnju banku. Piješ. I još piješ. Vraćaš se u svoju vukojebinu početkom jula. Smaraš se mjesec dana. Pališ nazad. Spremaš ispite za septembar, ne bi li upao na budžet. Kurac. Padaš. Kućni budžet. Stari ti jebe milu majku, ali jebiga, bar si dao uslov. Tebe boli kurac, još jedna godina u velikom gradu. Kraj.
Predmeti kojima prosječan Srbin ne umije otvoriti pivo.
malopre
Moja vaspitačica je super. Ja sam od nje naučio da pišem i da crtam i da je drugarstvo super. I ona me uvek pomazi po kosi kad ja nešto lepo uradim. I tamo u vrtiću ja imam devojku, zove se Dora i nju vaspitačica isto voli i hvali. A ja se zovem Gligorije i imam 6 godina.
Ja sam ovo pisao sa tatinog naloga, tako se to zove je li, i tata kaže da ne smeta, da ovde ima dosta male dece i svako piše šta hoće.
Malo mi je pomogao tata, malo.
Skraćeno od bežimo, ali se bitno razlikuje po momentu kada se koristi u tom obliku. Bežimo se više koristi kada se neko plaši i želi da pobegne od fizičke konfrontacije sa nekim, a bež’mo se najviše koristi kada namagarčiš nekoga, za dlaku se provučeš sa nečim i želiš što pre da se skloniš dok taj neko ne provali da je ozbiljno namagarčen.
- Bonđorno sinjore. Pasaporte prego.
- Nismo ‘talijani, Srbi smo.
- A-ha. Onda mi dajte sva dokumenta. Kako vozite auto na italijanske table?
- Evo, evo, imam sođorno, studiram u Italiji, evo vam i svi papiri za kola, vozačka takođe.
- Dobro, samo da pogledam. A-ha, dobro...profonda.....lavatrice, dobro....automatiko....lavanderi.....prelavađo....
- Brate, zar ovo što priča, nije bre pranje veša.....veš mašina....čini mi se da sam ove reči čitao u WC-u, na nekom italijanskom prašku. Provaliće da auto nije regularan.
- Ćuti bre, vidiš da se primio.
-.....ebolacione a novanta gradi....kolega, pogledajte ovo.
- Izvaliće nas brate.
- Neće, ćuti. Prva tri minuta je držao papire naopačke, glup je k’o kurac, a blam ga što ne zna. Proćićemo
- Dajte kolega da vidim. Šta ovo piše ovde.
- Khm....naopačke držite kolega.
- A-ha. Da....khm...versare a-mor-bi-de-nte....perfeto per biankeria lavata....khm...pa sve je u redu gospodine....izvolite vaša dokumenta. Doviđenja.
- Doviđenja.
- Kakvi konji ne verujem. Pa jebote ladno si im uvalio one papire od veš mašine. Mislio sam da padamo 'iljadu posto.
- Pa dobro, na italijanskom je, brate. Kako smo se čupnuli samo.
- Ali matori na trećoj strani ima crtež veš mašine.
- Možda je glupander mislio da je to motor od auta. Bež’mo.
Centralni predmet u srpskom ritualu jedenja bureka.
Po načinu na koji se neko ophodi prema poklopcu od jogurta, moguće je u uslovima rata uvek prepoznati ubačenog špijuna, koji je probao da se infiltrira u naše redove naivno misleći da je dovoljno samo tek jesti burek sa jogurtom svaki božji dan u lokalnoj pekari, pa da svi Srbi oko tebe misle da si i ti Srbin.
Ne, razlike su očigledne i svakom svesnom i autentičnom srBskom patrioti odmah jasno upadaju u oči!
Naime, dok će mrski plaćenik CIA-e, Vatikana, Centralne masonske lože ili Iluminata u pekari samo uzeti svoj burek i jogurt, pronaći slobodno mesto, sesti, otvoriti jogurt i početi da jede i pije tek tako(!), pravi autentični primerak nebeskog naroda će to izvesti na tradicionalni način svojih slavnih predaka, onaj koji je jasno upisan u njegov junački genetski kod:
Jogurt sa pulta uzima celom šakom, odozgo, tako da mu poklopac pritom bude priljubljen uz dlan, celom površinom, a prsti obavijaju skoro celu gornju polovinu čaše.
Stisak je nežan, mada neveštom posmatraču deluje kao da je on grubo zgrabio čašu.
Dok se kreće prema stolu gde namerava da počne da se hrani hranom Obilića, Kneza Lazara, Cara Dušana i Novaka Đokovića, on lagano, u hodu, mućka čašu sa jogurtom kako bi izjednačio sve njegove sastojke na pravi način.
Tu do izražaja dolazi taj specifični položaj šake na poklopcu, koja je u tom položaju zbog iskustava predaka koji su se generacijama polivali jogurtom po pantalonama, usled lošeg dihtovanja između poklopca i čaše.
Zatim seda i pristupa centralnom delu rituala, pri kojem će najpre dva do tri puta malo jače protresti čašu, a malo zatim i početi sa otvaranjem iste.
U momentu kada se poklopac nađe u njegovim rukama, odvojen od čaše i slobodan, on ga okreće naopako, proverava kolika je količina masnoće skupljena na njemu i uvežbanim, rutiniranim i urođeno veštim pokretom brzo i precizno skine svu masnoću sa njega tarući ga o unutrašnji rub čaše.
Zatim, upravo sa te strane počinje da pije, tako mešajući u ustima onu posniju sadržinu sa onom masnijom na rubu...
Realno, nije uopšte lako odglumiti prosečnog Srbina...
Ona jedinka ljudske vrste kojoj je razvoj prestao u stadijumu između larve i lutke. Umesto jednog velikog ima dva mala mozga. Umna snaga mu je toliko razvijena da... U stvari, nije razvijena uopšte.
Sa sve većom blizinom ovog čovekolikovog majmuna i njegovog emitovanja gluposti, proporcionalno raste i broj spaljenih moždanih ćelija onoga ko se nađe u radijusu prisustva.
- Idem kod Nebojše da mi objasni neke stvari u vezi ispita.
- Samo mi nemoj reći da misliš na Nebojšu Tocila?
- Da, što?
- Ma ljomber, i na anketi bi netačno odgovorio.
- Kako misliš?
- Tamo gde trebaš napisati pol, on bi stavio severni.
