Judejski odgovor u upitnom obliku na poziv u kafanu, kir-janjska ljigavost kojom račundžija nagoveštava da će zaboraviti novčanik i pokušaj instant dolaska do željene informacije koja će u mnogome uticati na odluku piti ili ne piti.
Pitanje koje širi smrad "Oko mi iskopaj, al' mi u džep ne zaviruj" mota, tvrdičluka i jasnog stava o nepotrebnom trošenju. Što se tiče odnosa sa ekipom, jednom nogom je davno prešao preko praga tolerancije, ali tu je i druga koja simbolizuje dugogodišnje poznavanje i održava istog za stolom sa neplaćenim pićem ispred sebe.
- 'oćemo "Kod Ćufte" na neki vops i girice? - Ko časti? - Pa danas ti je rođendan pa smo mislili... - A to... Pa pazi, ja sam mislio da dođete sutra do mene, doneću od dede domaće vino i rakiju. Mislim, što da kupujem kad imam svoje... - Znaš da ja pijem samo pivo. - Šta ti fali, piće ko piće.
Standardni inventar engleske druge lige - Čempionšipa. Fudbalski klub čije je zlatno pravilo - zlatna sredina. Druge lige.
Lišen ikakvih ambicija, ovaj klub je od 107 profesionalnih sezona, čak 76 proveo manje-više spokojno se izležavajući u drugoj ligi, ne pokazavši bilo kakvu želju ka napredovanjem među velikane. Nekoliko puta je doduše pao koji stepenik niže, ali se uvek, gotovo ekspresno, vraćao na stare staze drugoligaške kolotečine u kojima se osećao kao riba u vodi. Budimo iskreni, i nije on za tu snobovsku Premijerligu. Previše je to bezrazložnog stresa i cimanja. Jeste kinta veća, ali on nikada i nije jurio za parama. Da se ima za pljuge i pivo u pabu sa ortacima i njemu dosta. Skroman dečko.
Ipak, par puta je bio nadomak promocije u viši rang. Navio bi sat da ga probudi ujutru u 7, alarm bi zvonio (Delča - Ajde polako, ajde lagano), Barnsli bi digao glavu, pogledao kroz prozor, video tmurno vreme praćeno jakom kišom, zevnuo, odmahnuo rukom, okrenuo drugu stranu jastuka, pošto je prvobitna bila ulepljena pljuvačkom i - nastavio bezbrižno da spava.
Uostalom, biće dana za megdana...
Riding: De si tebrinjo, šta ima? Barnsli: Ćao R. Ništa, evo završio sa poslom u magacinu, pa pičim kući na spavanje. Riding: Još si tamo? Pa sto godina radiš dole. Oće skoro kakvo unapređenje? Barnsli: Jok vala. Bio sam gore u kancelarijama, svi bulje u one kompjutere i drkaju mobilne. Niko ni sa kim ne priča. Jezivo. Jeste u magacinu malo vlažno i poladno, ali bar sam svoj čovek, nit' me iko dira, niti ko obraća pažnju na mene. Riding: Pa da. E, žurim, ja sam ipak prihvatio unapređenje prošle nedelje, pa jurim neke podatke da odnesem šefu. Pozdrav B. Barnsli: Pozdrav. E, čekaj. Imaš pljugu da mi pozajmiš, plata mi tek sutra leže?
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju. Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje! Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne? Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi. Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko! Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
To su uglavnom hardcore krimi porno romani. Ove opširne knjižurde niko ne čita. Služe uglavnom da se lokalni radikali hvale pred komšijama kako imaju nekakvu debelu knjigu (što odmah uveliča tvoj imaginarni intelekt u očima komšije). U Banatu ove knjige služe i za to da sose potapaju kupus njima.
Spisak nekih šešeljevih porno romana:
Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić Politički ortakluk Kurve del Ponte i Kurve del Koštunice Narkomanija Vuka manitoga Vašingtonski seksualni manijak Bil Klinton Haško bajramsko prase Lažljiva haška pederčina Džefri Najs Engleski pederski isprdak Toni Bler Podmukli galski picopevac Žak Širak Holandski kurvin sin Alfons Ori Smrdljiva gvajanska svinja Mohamed Šahabudin Degenerisani majmun Bakone Džastis Moloto Mafijaška pudlica Nebojša Čović
Fraza, u koju treba verovati koliko i u deda mraza.
"Marija Ivanović" je ustala jutros. Sela je u svoj automobil koji su izmislili i napravili muškarci iz metala koji su izlili muškarci od rude koju su iskopali muškarci. Nalila je benzin iz nafte koju su dobili i preradili muškarci i odvezla se putem koji su asfaltirali muškarci. Ušla je u zgradu koju su sagradili muškarci od betona koji su zalili muškarci i cigli koju su sazidali muškarci i greje kotlom koji su napravili muškarci pomoću goriva koje su opet preradili muškarci, popela se liftom koji su montirali muškarci. Upalila je svetlo koje su instalirali muškarci, prelila je vrelom vodom, podgrejanom na gasu koji su dobili muškarci, kafu koju su prevezli avionom muškarci sa plantaže koju obrađuju muškarci. Sela je za kompjuter koji su izmislili muškarci, otvorila je program koji su napisali muškarci, ušla na na internet koji su stvorili muškarci i slovima azbuke koju su napisali muškarci ispisala: "Ja sam nezavisna žena, šta ce meni ti alkoholičari"?
Osećaj krajnje sramote. Najbolji opis transfera blama. Od ovoga ne mož' gore, "Zemljo, otvori se" je lajt varijanta u odnosu na ovo. To je osećaj kada vas obuzme takav stid, zbog sopstvenog ili tuđeg postupka, da krv više ne može da vam boji lice, već se spušta ka genitalijama, u čijem predelu počinjete da osećate toplinu i peckanje.
- Joooj, brate, šta mi se dogodilo juče... Nećeš verovati... - Šta, jeb'o te? Pričaj? - Poslao me deda u apoteku da mu kupim ricinusovo ulje. Star čovek, jebi ga, ima opstipaciju i te pičke materine... Ulazim u apoteku - nigde nikoga. Kažem ja: 'Dobar dan, tak'a i tak'a stvar, treba mi to i to.', kaže apotekar: 'Nema problema.' i ode da donese. Čim se on okrenuo, ulazi Milica. Potpuno upicanjena, kratka suknja, štikle, izbacila sise, ma, da se smrzneš. Ja već počeo da crvenim, onako u treši i nekoj flekavoj majici od pre sto godina, na kojoj je nikad oprana fleka od kevine sarme. Mi tu: 'Ćao - ćao.', 'Gde si?', 'Kako si?', ovo-ono, kad, vraća ti se apotekar i kaže: 'Evo gospodine, uzmite jednu supenu kašiku ulja, obavezno na prazan stomak. Ako dugo niste imali stolicu, u tom slučaju se stvorio čep koji je potrebno razbiti, pa tada uzmite dve supene kašike i obavezno se nalijte vodom nakon toga.' - Neeeeeee seeeeri??! - Da, brate... Milica je samo stresla ramenima. Nisam imao snage da objašnjavam da nije za mene, samo sam se okrenuo i izašao... Šta "Zemljo, progutaj me" i te fore, muda su mi se, bre, zacrvenela!!! - Verujem da jesu, matori... Moja su se sad zacrvenela kad si mi isprič'o...
Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Otkad znaš za sebe, deda svaki bogovetni dan pušta iste fore. I ti svaki bogovetni dan na njegove opštepoznate pitalice daješ glupe pogrešne odgovore, praveći pritom pauzu od par sekundi i facu kao da se iz petnih žila trudiš da skapiraš šta bi pravi odgovor mogao da bude. Deda se zatim šeretski nasmeje, otkriva ti ceo fazon sa ponosom, a ti se onda lupiš po glavi i smeješ se sopstvenoj gluposti, pohvališ dedu za dovitljivost i produžiš svojim putem. Sutra će, naravno, kao i svaki drugi dan poslednjih 20 godina, deda opet pustiti istu foru, a ti ćeš se opet napraviti da je nisi čuo i tako sve ispočetka, jer znaš koliko dedi znači misao da je još uvek zanimljiv i duhovit.
-'Ajde, dedino, kazi ti deki zašto pada kiša? -Hmmm... zato štooo...da bi posle sijalo sunce? -Ne! Zato što nema merdevine da siđe! -Jooooj... Hahaha, deda, deda... saljivdžijo, kako si me prešao!
(piješ vodu sa česme, nailazi deda) -Kakva je voda? -Hladna! -Nije nego je mokra!
-Kakvo je žumance: belo ili bijelo? -uuu, deko, mi kažemo "belo"! -E nije! Žumance je žuto!
-Gde si ručao? -Kući! -Nije, nego na usta!
(Porodicni ručak, pečenje na trpezi) -Na šta miriše ručak? -Na pečenje! -Nije, nego na JOŠ!
(Jedeš bananu) -Zašto je banana kriva? -Ne znam... -Dobro, pitaću drugog majmuna.
...i da ne zaboravimo staro dobro pitanje: "Ti si dobro, a kako sam ja?"
Ortak iz kraja koji nema pojma da igra fudbal ali je maksimalno spreman i može da trči dve utakmice napred-nazad. Šut mu je nikakav, pas igra ne postoji, osim ako ne dodaje nekom igraču na metar od sebe ali jednostavno ga ne možeš proći. Može lopta, ali ti nećeš. Uvek koristan igrač u ekipi lelemuda koji su dobri tehnički ali ih mrzi da trče. Gatuzo je uglavnom mali, nabijen i izuzetno prgav. Voli da se svađa a ponekad i da se pobije na terenu. Kada Gatuza usere neki dobar potez on je srećan kao malo dete i svi na terenu mu tapšu a kada uradi neki potez koji je van pameti i potpuno retardiran, opet svi tapšu i smeju se jer on jednostavno ne zna.
Perfektnost, u svakom pogledu. Najbolji drug, verni pratilac, i kreator vašeg raspoloženja. Tihi heroj. Njegov pas nemoš da propustiš, kad ti servira ribu na zicer, i posle te odvede kući, nakon 3-4 ture u lokalnoj kafani. Ne treba mu pohvala. On to radi zato što je takav. Iz ljubavi prema tebi i tvojim lošim navikama i porocima. Može da istera kolk'o god treba, samo da drugima bude lakše. Prvi u redovima na bojnom polju, on je onaj lik koji bi se javio da te spase, iako ne zna ništa. Direktan ogranak sedmog neba, javlja se čak i onim nadrkanim babama iz komšiluka. Dobar k'o pljeska u 3 ujutru, sa omiljenim prilozima.
-Brate, šta se desilo sinoć? Imam neki gadan mamurluk. Gde smo bili? -Dobro jutro i tebi. Elem, bili smo u nekoj kafani na uglu kod Majine zgrade. Znaš Maju. -Da, da. Dobro, dalje? -I tu si popio k'o mlad beton, vuk'o sam te iz kafane, hteo si da biješ sva tri konobara i, iz nekog razloga, da brutalno pojebeš konobaricu. I onda smo upoznali neke dve lajkerke, jedna avion, druga traktor. Tebi sam ostavio ovu prvu. -Auu, pa šta je onda bilo? -Pa ništa, ubacio sam te u kola, i na pola puta si mi izdekorisao zadnje sedište. -Au brate, pa izvini jebemliga. -Ma nema veze, nego javio sam onoj avionki da te zove, izlažir'o sam da imaš neko stomačno sranje. -Brate, pravi si Gigs! Ljubim te! -Ma sve kul.
