Moj drug Steva sa Altine (predgrađe Beograda koje je 300 dana godišnje pod vodom).
Budi se u 6:00, a da bi stigao na autobus u 6:45 mora da:
1. Pređe 7 kamenova nasumično ubačenih u baru ispred kuće (od toga tri klimaju) 2. Pređe 150 metara puta idući ivičnjakom i pritom na dva mesta izbegne komšijske džukele koje su dovoljno visoke da ga mogu da ga uštroje, 3. Narednih 50 metara vrši slalom po blatu, šljunku i barama kako vidljivim tako i nevidiljivim.
Kada sve to pređe, umesto dima i konfeta, dočeka ga gasna komora u prepunom autobusu 81...
Od pravog Makota ga razlikuje samo to što je Makoto to radio jednom godišnje za 100.000 dolara, a moj Stevča radi to svaki dan za 20.000 dinara mesečno.
Dal' si čitao Benedikta ili nisi, nema veze. Sigurno ti je nekad, dok si u letnju noć opuštao bešiku punu piva u nekoj vrzini nadomak šatre i gledao u nebo puno zvezda, palo na pamet da se zapitaš postoji li neki drugi oblik života, tamo negde kod Velikog medveda ili čak na onoj lakat krivini Mlečnoga puta. I onako pripit, siguran si bio da postoji, jer si negde pročitao da ljudski mozak nema kapacitet da uopšte stvori predstavu o dimenzijama tog beskonačnog prostora. I onda počinješ da smišljaš teorije kako bi to moglo da izgleda, negde tamo, u paralelnom svetu...
Vepar: Ženo, jesi zamesila jarmu da nosim kod oca Kastratija da osvešta? Nemoj k'o svake godine, da stignem zadnji! Svinja: Evo, samo da našaram kljovu naših predaka. Joj grdna, ne mogu sve da stignem, ni zelenu salatu još nisam izvadila. Nisi mi creva za kavurmicu još spremio? Vepar: Dobro de, odo' ja čas da zakoljem onog čoveka, spremi vruću vodu da ga izdepiliram. A lepo sam hteo da koljem mlado žensko, al' jok, ti voliš jaja da jedeš, pa bog! Svinja: Ajde ne zvocaj, pa možeš i meni malo da udovoljiš. Spadoh s nogu, a ti samo čekaš da dođe kum Nerastije, da se obločete splačina, k'o ljudi! Prase: Tata, jel' mogu ja da okrećem ražanj? Jel' mogu da otkinem kitu, ona se prva ispeče? Vepar: Možeš, pile tatino!
:za to vreme, u još paralelnijem univerzumu:
Hrast: Ja, ljudi, što posekoh lepog, mladog čoveka za ovaj naš praznik, rođenje Baobabovo. Bukva: Vaistinu se Baobab rodi, Hraste. :šapatom: Ali, slušaj bludniče, vreme je da pomeriš taj poveliki koren iz mojih središnjih godova, vidiš da šumske jagodice već nešto sumnjaju, a baobapski je post. Hrast: Smiri se draga, kupio sam ti novogodišnji nakit, ima da ličiš na onu jelku iz Bazara. Bukva: Ah, dragi, kako si pažljiv. Ipak, mislim da je vreme da skineš tog obešenog čoveka sa sebe, izvetreo je. Lipa: A ljudi, što sam ja nabavila čaj od ljudskih trepavica, sidu leči! Zelena salata: Društvo, 'ajte kod mene na meze, da uz prilog od čovečijeg mozga, omlatimo ovo prasence što ga Lijana udavi jutros.
Razmaženko na kvadrat. Od roditelja snobova koje u snobizmu prevazilazi. U kući je njegova poslednja, a u stvarnom svetu je asocijalan i naširoko antipatičan. Ima ortake, ali ga oni baš ne gotive, a i ne poznaju ga dovoljno dobro iako su godinama ''ekipa''. Njemu niko ne može da se poveri jer ga se tuđi problemi ne tiču, a svojih problema nema ili bar on tako misli. Retko izlazi, a i tad se grebe o ''ortake'', jer iako je pun keša nema nameru da isti troši. Čovek ''štedi'' za električnu gitaru koju nikad neće naučiti da svira i za put na Bahame na koje nikad neće otići jer ga mrzi da ode i do aerodroma. Sve što se nalazi na više od 2 kilometra od kuće za njega je terra incognita. Ukratko, ni brige ni pameti, autentična mamina maza.
-Ide li Nešica sa nama na žurku večeras? -To mamino detence? Jesi lud, pa njemu još uvek keva seče meso i duva u supu! Išao bi on kad bi helikopter došao po njega, ovako- nema šanse.
Yugo Koral koji stoji parkiran u dnu dvorišta i odavno je izgubio svoju primarnu funkciju, pa sada služi kao mesto na koje možeš da privedeš neku ribu na blajv, jer deliš svoju sobu sa sestrom.
- Jel bre Žile, što ne prodaješ onu tvoju krntiju iz dvorišta, makar u delovima? Sad bar imaš novog Yuga, ono ruglo ti samo ruži dvorište. - Si ti lud bre?! Nema šanse da ga prodam, ono je suvo zlato! Da nije njega, ne bih imao gde da privedem neku ribu, znaš da mi je puna kuća. Ovako imam Yugo Koral za vožnju i Yugo Oral za privođenje. Ebiga, ima se – može se! - U izvini buržuj, nisam te prepoznao!
4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati. Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“. Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo. Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje. Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.
Osoba koja misli da, šta god da kažete, prozivate baš njega. Vaše negiranje takvih budalaština, zbog ukorenjenog osećaja niže vrednosti u MI osobi, samo dovodi do još veće histerije.
Osoba A: Sunce sija. MI osoba: Izvini, odakle tebi pravo da tako pričaš o meni?! ODAkLE ti pravo?! KO SI TI da MENE analiziraš??? Osoba A - smireni odgovor: (U jbt...) Izvini, šta GOD, u redu je. MI osoba: (pizdi još par minuta i ode) ----- Osoba A: Lepa ti ta jakna. MI osoba: Je l ti to mene podjebavaš, a? Kakav ti je to način, kako to razgovaraš? KO SI TI da tako razgovaraš sa mnom?! Osoba A: Daj jbt, ne sme čovek ništa da ti kaže!.. MI osoba: Mislio si da sam GLUP, da neću da skontam? MRŠ U PIČKU MATERINU, kretenčino, TI MENI da kažeš za moju jaknu!! Osoba A - frenzy: Jebe mi se za 10 godina... (popizdi i gurne mu baklju u usta)
S jedne strane pozira učitelj, odnosno učiteljica. S druge strane, radi ravnoteže, obično stoji najmasivnija devojčica u odeljenju, a svako odeljenje ima bar po jednu bucku. Glavna faca u odeljenju baca hejt pravo iz sredine gde se grli sa svojim vernim drugarima. Pola devojčica nosi haljinice na kojima se čitaju kompleksi njihovih majki. Mali štrebos stoji kao da čeka da bude streljan i ne grli se ni sa kim. Ganci najčešće stoji/stoje skroz levo ili desno, što je način da se pokaže njihova izopštenost iz društva. Neki od onih najsitnijih su se lepo obukli za ovaj svečani trenutak, ali džabe kad im se na fotki vidi samo pola glave. Neki spavaju, neki se glupo keze, neki čačkaju nos, neke danas ne bi nikad prepoznao, a neki su isti. Sve u svemu, ovakva slika te uvek podseti na klinačke zezancije i kako je dobro bilo kad ni o čemu nisi morao da brineš.
Prvo moraš da budeš već obrijan, gladak kao bebina guza.Dalje, skineš se do pola. Nikako siledžijka, bade mantil ili ne dao Bog majica. Podrazumeva se da si nabildovan kao Statam između dva Transportera. Ogledalo mora da bude dimenzija 3 puta 3 i da se u odrazu vidi spavaća soba. Nanosiš gel (pena je za Turke) rukom, s takvom preciznošću ko da Džejmi Oliver maže kajmak na lebac. Bez gromuljica. Pristupaš aktu brijanja. Jednim brzim potezom odozgo na dole skidaš nepostojeće dlake. U pravom životu tom brzinom bi potkačio jugularku i iskrvario za tren oka, ali ovo je reklama. Složi facu kao da Severnokorejci bombarduju Seul. I tada...tada dolazi ribetina koja te 'vata za nabreklu sisu. Ono što bi u real life-u bilo: 'Goni se bre u kurac zakla' se ko Misirac' pretvara se u pogled pun razumevanja. Jebaćeš. Ali tek kasnije. Prvo mora da te pipne za obraz da vidi kako si gladak. Lice ti nije kao predgrađe Bejruta. I ne skvičiš kad staviš afteršejv.
