Prešao je preko trnja I stigao do zvezda. Rodio se na Kosovu u mnogobrojnoj porodici ilirskog porekla. Veoma rano je ostao bez oca, pa je bio primoran da sam izdržava porodicu. Suočen sa bedom I nemaštinom lako se odlučio da krene putem kriminala I okuša sreću. Ceo život na kocku, pa ili si hadžija ili bos. Zbog sukoba sa organima reda je preplivao Jadran I u toploj Italiji izgradio finu karijeru. Počeo je od dna. Prvo je džepario, pa je bio babojebac, malo se bavio šanom, šverc... Brzo je napredovao ali nije mogao da razvije svoj potencijal na zasićenom italijanskom tržištu. Napustio je Apenine I preselio se u odabranu zemlju, Holandiju. Upravo je Šefket Ramadani u Holandiji izgradio svoje ime I postao šef podzemlja. Droga I trgovina belim robljem su od siročeta sa Kosova stvorile milijardera I cenjenog građanina EU. Kupio je nekoliko kafića, dva-tri restorana, desatak butika I jednu fabriku kako bi imao gde da pere svoj krvavi novac. Marke su se gomilale dok je droga pristajala u roterdamsku luku I dok su se devojke iz istočne Evrope sedele u amsterdamskim izlozima. Ramadani je dosegao zenit za vreme rata na Kosovu, a kao svaki patriota nije ostao imun na patnje svoga naroda. Podržavao je OVK I uz pomoć svojih evropskih prijatelja radio je na stvaranju Republjik Kosova. Posle rata se trudio da oživi kosovsku privredu, a najviše je ulagao u trgovinu. Kosovo zahvaljujući njemu u samom vrhu svetske trgovine ljudima, drogom I organima. Gubi mu se svaki trag posle kraće političke karijere na Kosovu. Prvi kažu da je preminuo od rane koju je dobio u mafijaškom sukobu u Palermu, drugi kažu da se penzionisao I da krcka svoju ušteđevinu na Maldivima, dok treći tvrde da se još nije smirio već da je samo promenio ime i pokrenuo novi posao kao fudbalski menadžer. A ja? Ja ne verujem nikome.
"Na pitanje novinara kako će naša zemlja da vrati kredite MMF, Svetskoj banci i Ruskoj federaciji, ministar finansija i predsednik Vlade se samo zagonetno osmehnuo."
Radnja koju svi radimo, ali malo ko ima muda da to prizna.
Da li ti pišaš pod tušem?
"Fina" devojka: Ja ne piškim nigde, moja mokraća je tečni dijamant. (istoči se cela pod tuš, a možda i kenja u tuš kabinu) "Fini" dečko: Ja se inače ispiškim u WC šolju pa se onda tuširam. (kurac piša u WC šolju, piša u lavabo, pod lavabo, pored tuš kabine, na tuš kabinu, ispod tuš kabine, na dasku WC šolje, pored WC šolje) Iskren dečko: Jok ti pišaš, a de ću drugo keve ti. I onako sve uvek ode na isto mesto gde god pišao. Student: E, pišao bih ja rado u tuš kabini, da je imam. Gej: Ijuuuu, kako te nije sramota da me tako nešto pitaš? Moja stvar je gde ja uriniram. (piša po sebi) Kurva: Ah, da, obožavam kad po meni pišaju pod tušem. Ček jesi me to pitao? (ova je iskrena)
Ova defka mora početi jednim kratkim disklejmerom: kome sve u poslednjih par decenija nije palo na pamet da proglašava nezavisnu državu, gotovo i meni dođe da od ona dva hektara što sam dobio u nasledstvo načinim oberkneževinu.
Konkretno, u ovom slučaju, reč je o veseloj grupici bradonja naoružanih do zuba, koji su proglasili kalifat (iako to sa linkovanim pojmom nema mnogo veze) i koristeći se opštom tarapanom u islamskom svetu, prigrabili solidnu komadešku teritorije Iraka i Sirije, a tvrde da im pripada sve što se obrezuje. Ove vesele momke, sa izuzetkom švercera, narko-dilera i druge manguparije od Sarajeva do Islamabada, ne priznaje niko na svetu, tako da su protiv sebe uspeli da okupe u istu koaliciju države koje se inače ni u ludilu ne bi udružile- osim možda u slučaju napada malih zelenih: Rusiju, Ameriku, Irak, Iran, Siriju, Izrael i Egipat. Dakle, kada i ako se kroz nekoliko meseci razreše žarišta oko Ukrajine, Palestine i Libije, ovoj ekipici, kojoj je inače i Al Kaida uskratila saradnju zbog previše ekstremnih stavova, ne piše se nimalo dobro.
Graničar: Crni sine, čije ti je ovo parče hartije koje se usuđuješ nazvati pasošem? Mehmed: Ja sam podanik svetog kalifata, Islamske drž... Graničar: Au bre! Znam te ja! Hajde, polazi za mnom. Milojice, ponesi dva električna pendreka i polazi i ti, vratio se Meho iz Tutina što ga juri Interpol zbog šverca 3 tone žutog...
Retoričko pitanje koje postavljaš sam sebi sa ciljem da se nateraš da odigraš potez koji nije dovoljno promišljen. Autosugestija koja treba da te natera da pomisliš da to što radiš ne košta ništa - ne povlači posledicu. I uglavnom je istina. Ali samo u tom trenutku...
To da itekako može da košta uglavnom shvatiš prekasno.
''Ma jebaću je bez kondoma, šta me košta.'' ---------------------------------------------------- Holandija - Jugoslavija '98.
Mihajlović: E, da šutnem ja penal? Stojković: Pa ne znam, možda je bolje da... Mijatović: Šutnuću ja, šta me košta! ---------------------------------------------------- -Nema više rakije, šta će pijemo sad? -Ima, kupio ja Zozovaču. Pićemo to, šta nas košta.
Disanje a la Toni Soprano, glasno i iritantno disanje na nos. Najčešće posledica prejedanja. Prepun želudac pritisne dijafragmu, ova pluća, a ti se bori za vazduh kao pretovljeni ćuran na avgustovskom suncu.
-Hmmm, nisam trebao, hmmm, ovu zadnju sarmicu da stavim hmmm u hleb, hmmm pa da je pojedem ko sendvič hmmm, s nogu. -Dr. Feelgood momenat imaš ,a? Šta mi bre dišeš tu ko Gandolfini?! Kad te slušam imam želju da stavim tonu gela, kajlu, obučem košulju svetlih boja i da ubijam ljude po Nju Džersiju.
Veoma poseban prtljag. Onaj koji se nosi na put bez povratka. Sad, mnogi od vas će pomisliti da se radi o smrti, ali ne. radi se o bežanju. Odlivu mudrozbora i mudrosera. Sirotinji koja juri goli život, majstorima, profesorima, doktorima, običnoj i neobičnoj bagri koja je rešila da svoju sreću traži drugde. Da svoj znoj naplati i živi dostojanstveno,onako kako ovde nikad neće moći. U ovo pobegulje se ne mogu uključiti i deca gastarbajtera. Ali njihovi roditelji mogu, ako su prvi u svoj porodici koji su rešili da odu. Niko se nije rodio sa željom da pobegne odavde. Jednostavno te nešto natera. Probudiš se jedan dan, shvatiš da imaš određeni broj godina, crnčiš i dirinčiš pošteno,baš onako kako te je pokojni ćale učio, a ni kučeta ni mačeta, ni roda ni poroda, samo trijestinu godina u guzici. To je sve što imaš. POla života proživeo, gde si bio-nigde, šta si radio-ništa. A godine idu sve brže. Strah, bes, ljutnja, pomirenje, misao, raspitivanje, odluka, i- pakuješ se. Gaće i jedna fotografija u ranac, a sliku dvorišta spakuješ negde u glavi, kao i boju starog crepa i miris lipe. I pičiš.
Da se ne vratiš.
- Kume, zvao sam te da se oprostimo. - Šta kenjaš bre? U utorak idemo kod Miće Koze na roštilj, jes' zaboravio? - Bez mene kume. Odlazim. - Gde? - Ne znam. Našao sam prevoz do Frankfurta, a posle ću da vidim. - Kakav Frankfurt, koji ti je? - Moram. - Dobro, i kad se vraćaš? - Ako Bog da, nikad. - E, ne teraj me da uberem tarabu, znaš da umem da povitlam sa njom. - Ozbiljan sam, kume. Nema meni ovde života. Ne mogu više. - E pa fala kurcu ako je tako. Kad sam ti je govorio da to uradiš? Student generacije, 10 godina bez posla, živi u podrumu zgrade. Beži, samo što dalje. Evo ti 50 jura nek ti se nađe, nemam više. - Nemoj kume, ne treba. - Drži te pare i ne seri. Nek' ti je srećan put. Javi se nekad, da znam jel si živ.
Opravdanje kad upornost dosegne ispod nule. Kad prorade psihološki mehanizmi odbrane , pa se od celog snošaja sa ribom ti zadovoljiš masturbacijom. Delićem. I nekom bajkom koja je uspešna samo u tvojoj glavi. Nešto kao privid savršenstva što u stvarnosti izgleda otprilike ovako: "Svako veče na terasi toj, milovaću kosu njenu..." A kosa je zapravo masna da bi i Vitalu dobro došla kao izvor. . Jer ništa nije i ne može biti savršeno... osim pljeke s lukom.
Efikasno rešenje kad se shvati da ne funkcioniše sve po principu pokretnih stepenica, iliti eskalatora, već da za uspeh ipak treba mrdnuti guzicom iz te udobne fotelje.
Teško a?
Hm, mogu da je startujem.. A mogu ga i jednostavno izdrkati? Kad dođem kući? Ili odmah? Ma gde ću u lokalu, zajebi! Ma jebeš ga. Bar sam probao da se suzdržim.
Oduvek je glumatanje pauna bio centar klinačke ekipe, kasnije i matorog društva. Mada se ne može reći društva uopšte, već nekog sklopa od nekolicine izdrkotina što kroz par godina izrastu u džibere broj jedan. I uvek se taj centar pažnje posmatrao sa jedne strane, koji se ispoljavao kroz svima nam poznate reči: "Vidi ovog što se kurči". Dok duboko u sebi želi njegovu slavu, njegovu publiku, i svo blago. Da on bude taj što će da dribla sve redom, podigne 100 kila, spusti najjačeg u ekipi, i natera Micu da se nasmeje. I tačno se ogovarao tom oštrom, teškom rečju: KURČI. Zbog njene zvučnosti, koja daje posebnu simfoniju i grubost, da se neznancu stvara posebna slika kukastog nosa i nadrkane šiptarske face, što je od malena imao te ružne poduhvate. Sve zbog publike. On je svojim radovima kod mnogih izazivao neko tajno, mini idolopoklonstvo, zavist, i želju da budu kao on. I tako ta potreba za publikom uvek kruži, radi po principu epicentra - kopiranjem tuđih fora, oponašanjem gestova svojih učitelja.. Umesto da to bude neka originalnost, to je bilo što jače gruvanje lopte, kopija Bekama... Jer takve smo glave, takvim nas društvo pravi. I oni keva i ćale, što te teraju da u drugoj godini skupljaš pubiku govoreći reč "MAMA!". I srce što te vuče da gradom provozaš svoj novi motor.
Da se ja pitam...u kreč. Sve do jednog.
Zato se izvuci. I spasi. I napreduj...iznutra...duhovno.
blaženi drugačiji...
"E, sad neću da nasrnem na psa što nas je napao, nego ću da pobegnem zajedno sa drugima. Da mi se ne bi divili." čast i poklon ovim izuzecima.
O kako je lepo imati publiku? A još lepše biti normalan.
Povinovati se standardima današnjice. Navijati za Zvezdu ili Partizan. Ići u Grčku na more. Smuvati prvu ribu, koja od ortakinje zatraži vaš broj. Plasirati izanđale fraze iz domaćih filmova, kao originalan humor. Držati u imeniku brojeve gomile ljudi, koje nikada nećete pozvati, niti će oni vas. Nositi "normalnu" odeću. Gledati RTS, stvarati odavno stvoreno, i trošiti odavno potrošeno. Pljuvati iza leđa, dok se vama iza leđa pljuje. Žuriti na poslednji "dnevni" autobus, terati u kurac ciganče koje prosi, prelaziti na crveno kada nema murije. Startovati ribe kada udari pivo, gotiviti samo nemačka kola, sedeti na klupi samo ako nije vlažna. Ići na drugi čas, jer na prvom ne upisuje, šacovati raskokane ženske guzice u vrelini letnjih dana. Biti nasmejan, po potrebi drzak, pucati tiket zbog samo jednog meča. Koristiti viljušku jer su došli gosti, uvaljivati tuki prijatelju u ženskom društvu, radi njegove eliminacije. Glasati za desnicu, a u društvu veličati demokrate, šišati se na kratko kako dolikuje, slušati haus, nositi bele patike.
I tek tada nećete izazivati njihov prezir. Postaćete samo još jedna kap, u tom beskrajnom viru ljudi. Niko vas neće samo kratkim pogledom odbacivati, zbog rascvetalih krajeva vaše duge kose, i čudnog natpisa na majici. Pričaće sa vama kao sa sebi ravnim, neće biti tog strašnog tereta. Tog strašnog tereta, zbog kojeg pri ulasku u prostoriju u kojoj sedi deset nepoznatih ljudi, bar deset će vas zamrzeti, a da niste još izgovorili nijednu reč. Po prvi put ćete sebe počastvovati sjajem iz plavih očiju nepoznate devojke. Hodaćete ulicama slobodno, neprimetno, dobićete ono što ste oduvek i želeli, taj jebeni mir, koji imaju drugi. Zapitaćete se, zašto ste uopšte prkosili svemu. Iz tabora "onih drugih", prećićete u tabor koji ste mrzeli, tabor "onih".
Veče na Kalemegdanu, neposredno nakon mog preporoda. Pušim jeftinu cigaru, u koraku sa mnom šeta još gomila ljudi. Svi izgledaju kao jebeni pozeri, a i ja sa njima. Grupa klinaca u zamračenom delu tvrđave, iz svog glasa urla, nevešto imitirajući skrimerske blek metal vokale. Pre koju godinu, radio sam isto. Tridesetak ljudi koji su tuda prolazili, ismeva, psuje, ili patetično cokće. Postaje mi neverovatno čudno, jer sam sada i ja sam, na toj "normalnoj" strani. Za trenutak sebe zapitam, zašto jednostavno ne batale revolt, smuvaju neku ribu, i priključe se veselom karavanu.
Mrzim sebe, mrzim jer sam se prodao, ali prvi put za dvadeset godina, to što ti klinci rade mi deluje suludo. Sada sam na drugoj strani, emocije se mešaju, ali ipak shvatam: Nekako je bolje, nema tih lanaca koji me vezuju, nema predrasuda. Biti prosečan, to je zaista biti slobodan.
Sprečiti. Onemogućiti. Zaustaviti u zlim namerama.
Glagol vuče poreklo iz stare turske reču 'süet' što bi značilo "od meke, štavljene kože", al' da me jebeš ako vidim i najmanju vezu. Najsrdačniji od pozdrava.
- I kako je bilo na žurezi kod Mareta? - Ma, bilo ok, samo što je neki lik celo veče obletao oko moje sestre od tetke, 'nači, popizdeo sam skroz... - Pa, je l' si ga osujetio u pokušaju da ti ukalja familiju ili ne? - Ma, puca mi kurac baš. Napio sam se k'o stoka i peglir'o po tepihu, ionako je dalja rodbina...
