Kaže se za lika koji ne shvata žargone, odnosno koji sve shvata bukvalno. Sa njim samo konvencionalan razgovor, kao kad pregovarate sa MMF-om!
- Pa gde si ti baki? Ovo su Mina i Andrea. Čekaj, šta će ti taj tiganj?
- Pa jel' si rekao da ćemo da pržimo neku ribu?
- Rekao sam da ćemo da barimo ribe! Some!
- Pa šta sam trebao da ponesem? Šerpu?
Ne sinko, nije ti to isto kao siromaštvo. Siromaštvo je samo finansijsko stanje koje može biti prouzrokovano raznim faktorima na koje čovjek ne može uticati. Čist deficit novca, bez koga u današnje vrijeme ne možeš. Nešto iz čega se možeš izvući radom, upornim trudom i jakom voljom. Ne moraš se nikada potpuno izvući ali bitno je da se boriš, i svejedno ćeš ga pobijediti.
Bijeda, to ti je nešto drugo. To ti je ono hronično odsustvo duha, poletnosti i mentalne snage koje obuzima čovjeka. To ti je porok, baš kao i ova rakija. Jednom kada ti se uvuče u kosti i potekne krvotokom, gotovo ga je nemoće izbaciti. Parazit koji se hrani tvojom energijom i tvojom dušom, bolno je unakažava. Znam, ljudi ga mješaju sa siromaštvom jer najčešće dolaze pod ruku, pa te zajedno, onako neimunog shrvaju i unište.
Na bijedu se jednostavno navikneš. Predaš se ništavilu oko sebe, dopustiš životu da se igra ringišpila sa tobom, nikada ne ulazeći u otvorenu borbu sa svojim demonima. Povučeš se bez otpora, kriviš zle ljude i goru sudbini, kriviš život. Tada te obhrva i siromaštvo, tuga, nesreća.Tako sinko, samo uništiš najfinije djelove sebe, pretvoriš se u onog vječitog nezadovoljnika koga si do skora prezirao. Dođe starost, a ti jadniji nego ikad, sa vagonom neispunjenih snova. Naravno da onda svi žele da se vrate u prošlost, da život skrenu drugim tokom. Ali malo morgen, onda to nije život već naučna fantastika...
Zato sinko, ustani sada i poleti u život, bori se do poslednje kapi damra i ne dozvoli da te obuzme bijeda. Nikada ne ustukni ni pred čim, obuhvati život objema rukama i nauči da pobjeđuješ sam sebe...
Osnovno pravilo preživljavanja na selima južne i jugoistočne Srbije.
Narod koji je školski primer kako loše okruženje može da dovede do krize identiteta...
Bugari ih smatraju Bugarima, Srbi Srbima, a Albanci strpljivo rade na tome da jednoga dana budu Albanci. Jedino Grke zabole šta su, samo im ne daju da se nazivaju Makedoncima.
Zbog toga se u njima razvila potreba da svima dokažu da su oni, ni manje ni više, nego direktni potomci Aleksandra Makedonskog. Kako bi to postigli, u svojoj prestonici su, u toku zadnjih deset godina, podigli monumentalnih antičkih spomenika skoro onoliko koliko ih je za života podigao sam Aleksandar. Pri tom imaju budžet koji je, čak i u poređenju sa našim, smešan. A na kraju svega, da ironija bude veća - ako je verovati nekim istoričarima - mladi Aleksandar je voleo svoje vojnike više nego što je uobičajeno, ako me razumete... tako da je vrlo moguće da on direktnih potomaka i nije imao.
Standardna ekipica okupljena na svima dobro poznatom mestu, obično na stanu kod lika koji sam živi. To što sam živi ne znači da je uvek sam nego da ni sa kim ne deli kiriju i troškove, a usputnih cimera ima podosta i svima je dao da kopiraju ključ u slučaju da neko ima pauzu između predavanja i vežbi ili je nekom hitno potreban jebodrom.
Svakodnevno se okupljaju da cirkaju vopsa, purnjaju vutru od lokalnog lerdija, puštaju Žareta i Gocija i igraju PES. Komšije ih mrze, policija im ponaosob svakom napamet zna registarski broj lične karte i ime oca. Ali to njih ne dotiče jer su previše pijani i naduvani da bi bilo čudno da ih boli kita za nešto. Osim kad nestane Meraka, skanka i koju formaciju da stave kod Olimpika iz Marseja i da li Mandanda treba da bude u prvoj postavi.
- Komšija, opet ovi džunglaši divljaju?
- Ma da, evo pustili Barabu od Žareta i Gocija. Moram priznati da sam se navukao na rstva, slušao sam je ceo dan na Jutjubu.
- A da mi ipak zovemo policiju?
- Ma jok, prošli put kad su došli, ovi ih uvukli unutra pa ih ponapijali i napušili. Video sam da je jedan od njih i do dragstora išao po još piva.
- Iju, pa kako mogu tako?!
- Ne znam stvarno, odoh i ja, zvali su me večeras na druženje, biće tatabanja!
Stilska figura kojom se kamuflira nepoštovanje komentarisanog.
-I kakva ti je ta koleginica?
-Baš je šarmantna, načitana, prosto pleni, toliko toga pametnog se može čuti od nje.
-Ne moraš biranim rečima.
-Onako, i nije neka pička.
Nova ujdurma nevladinih organizacija kojom je zabranjeno dirati decu rukom kad počnu da divljaju nego mu se mora objasniti razgovorom šta ne sme da radi. Oće da donesu zakon kojim bismo podsećali na Šveđane valjda, a sve po principu žaba digla nogu.
Drugim rečima, komplikovano vaspitanje, koje uz to i ne radi.
ne-fizičko
1. Klinja provalio kako se izduvava guma na autu, pa isprobava u garaži.
-Nemoj sine, nije lepo to što radiš.
-Ha! (nastavlja da izduvava)
-Nemoj molim te, nije lepo tata ne može da vozi kola posle.
-Haha! (nastavlja)
-Povređuješ tatina osećanja time što izduvavaš gume.
-Šta je to osećanja? (nastavlja)
-To ti je sine kad.... Pa nemoj i drugu!
Zaključak:
Tri izduvane gume i četvrta načeta. Dosadilo mu.
2. Klinja uzeo da gura šrafciger u utikač
-Nemoj, to je opasno!
-Šta? (nastavlja da gura)
-To da guraš. Može da te drmne struja.
-Kako? (nastavlja da gura)
-Pa tako što... Neeee!
Zaključak:
Kuršlus.
fizičko
1. Klinja provalio kako se izduvava guma na autu, pa isprobava u garaži.
:fljus: marš u sobu!
-KMEEEEEeeeeeee...
Zaključak:
Načeta guma.
2. Klinja uzeo da gura šrafciger u utikač
:fljus: Pizda ti materina detinja šta radiš to!
-KMEEEEEeeeeeee...
Zaključak:
Živo dete.
Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.
-Ohoho i diplomirani kurac među kandidatima. Baš lepo. Vidim piše: engleski-služim se. Znate li još neki jezik možda?
-Da. Staroslovenski i sve njegove redakcije. Na crkvenoslovenskom umem i da pevam!
-Heh. Imate li neki hobi možda?
-Da. Pišem pripovetke i crtice.
-Uuu. Baš lepo.
-I pravim lampe od papira!
-Njaaao kako kreativno. A da li biste vi, onako, rekli za sebe da ste komunikativni?
-Pa, znate kako, ako ljudsku komunikaciju shvatite kao dodir dve čestice u praznini koje će samo preko tog dodira osetiti bilo onoga što su Stari zvali večna vatra, onda svakako.
-Mmh, mmh, vrlo zanimljiva priča. Vrlo. Nego mislila sam više ’nako da l’ možda ne ćutite u društvu... Al dobro sad . A sigurno volite da radite sa ljudima čim ste se prijavili na ovaj konkurs. M?
-U kom smislu sa ljudima? Čovek kao deo celine ili pojedinac kao svet za sebe?
-Pa kako ću misliti?! Čovek, ko čovek, brate!
-Eh moja gospođo, šta je čovjek, a mora bit čovjek, t
-Sledeći!
-Čьto?
Izraz se koristi za osobe kojima ne vredi govoriti. Osobe koje neće da slušaju, zato što smatraju da su uvek u pravu ili ih jednostavno ne zanima tuđe mišljenje.
Primer1
A: K'o ti radio šminku? Super ti stoji majke mi.
B: Ma duvaj rac. Naleteo sam na Marijinog dečka sinoć. Saznao je da sam mu kar'o ribu pa da mi se revanšira.
A: Gde si ga sreo?
B: U školskom dvorištu.
A: Matori pa sto puta sam ti rekao da se njegova ekipa tamo okuplja. Tebi k'o gluvom dobro jutro, keve mi!
Primer2
A: Vadi prste iz utičnice moronu!
B: Brate ako je mog'o Tesla da pušta struju kroz svoje telo, š'o ne bi mog'o i ja?
A: Zato što je Tesla bio genije, a ti si imbecil sa Daunovim sindromom. Aj sad šupičku materinu od te utičnice!
(pet minuta kasnije)
A: Dobar dan, pošaljite jedna kola hitne pomoći.
To jest nudimo sve što ima pristojna domaćinska kuća, zato mojne mi tu izvoljevaš.
- Šta ćete da popijete?
- Ja pivo.
- I ja.
- Isto.
- Ja ću samo vodu. Ali ako imaš neku flaširanu. I da je ladna, mogao bi leda da staviš, tri kockice. I cedni mi malo limuna u nju leba ti, a još ako imaš neki list nane...
- Džamirokvaj, evo tebi papir i olovka da ti to lepo zapišeš na rajder listu dok ja odem po vops, može?
Noćna mora svakog šefa, direktora ili takvog nekog glavnog kurca ekspoziture iz unutrašnosti.
Pošto je, jelte, većina sedišta firmi u BG-u, telefonski poziv ka srži kompanije uliva strah u kosti na samo pominjanje te pojave, jer misle da su preko puta žice bića sa tri ruke i četiri noge koji preko fona mogu da te zalepe šakom u glavu. Ova pojava se sa šefova prenosi i na ostale zaposlene koji prekidaju vezu kad ih zove tetka iz glavnog grada.
- Rajko, imamo problem oko sume novca.
- Ne zovi me Rajko nego gospodine direktore, jebem te blesava. Šta je bilo?
- Nešto nije dobro, i minusu smo 465 dinara. Ne možemo naći grešku. Mislim da trebate pozvati Beograd.
- Auff :otkopčava gornje dugme košulje i znoji se po čelu:
...
- Alo, alo, jel to Beograd?
- Jok, ja sam Mara, ovde kuvam kafu, ali sekretarica ode negde pa kaže da se javljam dok se ne vrati.
- Dobro, zovete se Mara, ali iz Beograda?
- Ne, ne, ćaća mi je došao sa Kosova, a mater iz Like, ko zna gde su se spanđali, valjda preko nekih zajedničkih prijatelja.
- Ne pitam vas to, nego da li ste sad u Beogradu u glavnoj ekspozituri naše banke?
- Ma jesam, ali putujem svaki dan. Nekad autobusom, a nekad me i muž vozi, skupo gorivo vražiju im mater američku, šta smo im mi krivi. Jedva čekam da se Šešelj vrati, biće revolucija!
- O jebem ti mater i tebi i mužu i ćaći i Beogradu, jebene budale narkomanske. Mrš u kurac, jebite se manekeni!
Jelo u pekari koje ne znaš kako se zove, a stoji tik pored pice.
