Педерски назив за педера.

Ванвременски свеприсутан ентитет који је са сваком појединачном особом врло близак, али истовремено никоме познат. Увек је свугде, као Здравко Чолић, и има невероватан опус вештина који се протеже од провлачења три милиметра дебеле вуне кроз иглу без рупе, до састављања кочнице локомотиве за мање од 15 секунди - он је као Клинт Иствуд, само има зајебанији поглед. Део који га чини мистичним јесте да нико не зна ко је он, иако је код свакога био на роштиљу за Први мај, али и поред тога он је бржи од Болта, интелигентнији од Хокинга, и увек је ту да се на земљу спусти хвалисавац тврдњом да је Један мој друг бољи од њега. Он је ту одувек, као онај Циган испред продавнице, и живеће заувек као она бакута која је сваки дан у Дому здравља и пита те кад ћеш да се ожениш.

    Амин! Нема даље. Небитно да ли се налази у дому здравља, ургентном центру, пошти, суду, станици МУП-а, код адвоката, у социјалном, банци, цркви или код аутомеханичара просечан Србин или Српкиња се на заказан термин позивају и уздају више него Американци на пети амандман.
    Свети аргумент у расправама по карактеристичним змијоликим редовима и ненадјебиво-неопозиви аргумент у свађи са шалтерушом. Наоружан недискутабилним аргументом улазиш каубојски у чекаоницу, скенираш погледом присутне обичне смртнике којима по погледу видиш да те се плаше и гангстерским ходом прилазиш шалтеру где изговараш громким, благо промуклим гласом: имам заказано. Људи падају у несвест, шалтеруша ставља кафу и нуди ратлук, чистачице чисте под око тебе као паркет око Мајкла Џордана ономад.
    Нема ту хитан случај тамо-вамо и циле-миле, нема падања система, ја бре рођаче имам заказано тад-и-тад и хоћу бре да будем примљен.