Nama samo alat može da pomogne. Nije bio lud onaj Hića kad je stavio natpis "Rad oslobadja". Ni onaj Tito što je organizovao radne akcije. Radilo se, gradilo, sticalo, ljudi su se upoznavali i družili, i sve je nekako funkcionisalo. Nismo bili gldni, ali nismo imali ni snage da se svadjamo ni vremena da zadrignemo u masti, dosadi i perverziji. A danas nema više diktature, i ode sve u kurac..
Kramp vama treba. Kramp, čekić, ašov, lopata, motika..Zašto? Zato što ste postali odvratna bezlična stoka, jednaka u prividu različitosti. Želudci i debela creva. Ako bude i malo pravde, neće se sve okončati u jednom bezbolnom prasku - ne. Prvo će da zavlada neka opšta gvozdena diktatura. Zašto? Jer smo poziljaveli do kurca, i dokoni smo u pizdu materinu. Zbog lajkova na fejsbuku, 186 komentara na definicijama, zbog svadbi od 5 000 000 dolara, ferarija, prade, kurca palca..Zato što rad zaista oslobadja.
Ako mi zlatna ribica, jednorog, irski patuljak ili neko drugo mitološko čudo ponudi jednu želju, poželeću da budem vaš lični diktator. A onda..Onda ću da vam se najebem majki.
- Ali ja sam bogata! Imam plave krvi, uostalom i nokte sam nalakirala.. - Ovoj motiku. Onu veliku i tupu. Dalje! - Ovo dvoje grešnika su venčali svoje dve pudlice, uz ceremoniju od 20.000 dolara. Provereno znamo da im ni na kraj pameti nisu bila deca u sirotištu koja umiru od žutice. - Bukagije na noge. Njemu kramp, njoj ašov. I neka grade vrtić za decu. Sleduje im po komad hleba i dve čaše vode, ako se žale zazidajte ih u temelj ostalima za primer. - Ali kako možete da budete tako surovi? - Svet je oduvek surov. Zato je svet a nije raj. Do sad su jedni bili okrutni prema drugima, sad ću ja prema svima. Sledeći! - Dobri moj gospodaru, da se nagodimo. Zovem se Diter, i jako sam bogat čovek.. - Bogat! Ti? HA! Pa to je sve sad moje! Na mešalicu! Jebaću vam majku ja krvavu, da vidite kako mogu magistrale, vrtići i škole da se izgrade, samo kad se hoće! I priroda da se očuva, ali ne - gospodu boli kurac! Zlato, kola, bunde, pičke, džek sa kolom, kavijar, bolinže, prcanje za pare, zavist, oholost, bezobzir..E pa sad 16 sati medjunarodnog patriotističkog rada u znoju i krvi! A kad završite ima u horu da pevate Jednog dana rešio moj tata i Odu radosti! Ja ću da vas naučim..
Ono što je jednako kod svih, jer svi su jednaki pred "Bogom".
Za ovu "definiciju" daću kontra primer
Svačiji život ima različitu vrednost. Neki vredi manje neki vredi više!
Da li je život one kurve koja je prebijena na smrt iza striptiz bara vredeo manje? Da li je ona beba koja je bačena u reku zaslužila da njen život manje vredi? Da li je su dečak i njegov stric mogli da pretpostave da će njihovi životi malo vredeti? Zašto neki imaju vrednije živote?
Imam odgovor samo na poslednje pitanje... Zato što su oni učinili nešto, nešto što je nekome tamo važno!
meni nije...
**Ubistvo dečaka i njegovog strica - 10 godinaUbistvo kurve - 3 godineUbistvo bebe - Dva aktera, ukupno 6 godinaUbistvo Zorana Đinđića - Mnogo aktera, ukupno preko 400 godina**
Valjda prethodnica nekakvog seljačkog muzeja moderne umetnosti. Gostinska soba je nasleđe naših starih i “institucija” između svakodnevne funkcionalnosti i hrama. Predmeti u ovoj sobi su imali auru muzejskih eksponata a jednog dana je i sam vlasnik gostinske sobe postajao privremeni deo ove muzejske postavke.
U gostinskoj sobi su se nalazile sasvim obične, svakodnevne stvari, ali oslobođene svake funkcije, a samim tim zaštićene od upotrebe i habanja. Jednostavno, bile su samo za gledanje. U ovu sobu se ulazilo teško, gotovo nikako. Otvarala se vrlo retko, za goste, praznike, i u veselim i manje veselim situacijama. Pretpostavljam da je zbog toga uvek mirisala neobično i potpuno drugačije od ostatka kuće.
Jedna od retkih prilika kada sam mogao da prodrem u kućni hram je dan kada je, u skladu sa lokalnim običajima, kovčeg sa telom mog voljenog dede bio izložen u gostinskoj sobi. Iako tužan do bola imao sam priliku da nežno dotaknem sve one stvari koje sam samo na trenutak viđao kada je baka otvarala ili zatvarala vrata gostinske sobe. I baš tada sam shvatio da je i deda dospeo u gostinsku sobu onda kada je postao “nefunkcionalan” i kada je “služio” samo za gledanje baš kao i sve ostale stvari u gostinskoj sobi.
Selo... Malo stanovnika, svi se poznaju, teče med i mleko iza svakog ćoška i u svakoj kući... Svi su nasmejani i vlada jedna uzajamna harmonija i jedna velika ljubav... Svi se međusobno pomažu... Pare su na sve strane, jer niko ne troši tj. nema rashoda... Osnovne životne namirnice ti se nalaze u bašti i u zadnjem dvorištu... Ne moraš da trošiš pare na mleko, sir, krompir, papriku, kupus, buraniju, pasulj, a ostalo ti ne treba... Dišeš čist vazduh, piješ čistu vodu... Hraniš se zdravo i najčešće domaćom kuhinjom... Živiš sa roditeljima, a najčešće i sa bakom i dekom... Obrađuješ zemlju i živiš kao lord... E PA KURAC... Naravno da selo ima malo stanovnika i da se svi poznaju... Zato svaki zid ima jebene uši i samo ako se popišaš negde pored puta na nečiji travnjak koji naravno nije pokošen jer su svi lenje guzice, odma počinju trač partije: "Onaj mali Milošev, jebo mu pas mater...". A med i mleko koje teče... Ha... Pre će biti znoj i suze... Jer odereš guzicu dok sam obradiš 10 hektara zemlje, ili sa najčešće jednim članom porodice jer naravno nemaš para da platiš radnike... A ono za rashode... Ima ih pun kurac... Troši se više nego po gradu... Samo li se pojavi neka nova stvar koja je izmešljena u urbanim sredinama pre jedno deset godina svi lete da kupe... I to je najčešće 10 puta skuplje nego što bi trebalo da košta... Harmonija i ljubav... Ma koga boli kurac za drugoga... Sve se više bore jedni drugima da napakoste... Zavist vlada na sve strane... Živiš sa roditeljima koji te bude svako jutro u 4 sata da radiš, da bi kasnije opet zaspao u 23h kad završiš sve poslove... Prihoda baš i nemaš puno jer sad sve uvoze iz jebene Argentine i Amerike pa su cene niske do groba... Lepo baš... A ti se seljak muči... Osnovnih životnih namirnica skoro i da nema jer si previše zauzet obrađivanjem većih zemljišnih površina tako da sve u bašti ili strune ili ne poraste uopšte... Da li se hraniš zdravo, to je diskutabilno... Jer jedeš jedan obrok dnevno i to ujutru za doručak... A vazduh i voda i nisu baš čisti toliko... Dim i smrad iz šećerana, ciglana i raznoraznih pički materina iz susednih "većih" gradova ubi...
Osoba okarakterisana sa lošom karmom... Sve što on počne da radi ne odvija se po planu ili se u početku prekine... Sve životne radosti za njega ne mogu da se ispune zato što se odmah na početku prekinu, sve što mu se u životu obeća ne ispuni se... Osoba se u društvu prepoznaje po jako glasnom izgovaranju gore navedene rečenice koja karakteriše osobu...
Osoba1: "Brate moj, ne možemo sledeće nedelje na more, znam da smo se dogovorili da ćemo ići nas dvojca, ludnica, ženske i sve to, ali umrla mi je tetka pa neću ići zbog mojih.... "KJNHDU" Lik: A znao sam da će biti tako nešto, samo kad ja nešto hoću da uradim...
Osoba2: Stari, čuo sam da je otkazan koncert Ace Lukasa, tako da ne možemo ići jbg... Valjda je bolestan ili tako nešto... "KJNHDU" Lik: A znao sam... Samo kad ja nešto hoću da uradim, jebem ti...
Osoba3: Care, ona riba što sam rekao da ću ti je nabaciti večeras, ne može doći kod mene na žurku, ima gubu ili tako nešto... Jbg, care... "KJNHDU" Lik: A jebem ti... Samo kad ja nešto hoću da uradim, uvek me nešto zajebe...
Kada u pozoristu, prilikom razgovora sa prijateljicom, iz torbe izvadite pervol black magic, da dokazete da crno koje nosi baletan moze da ostane crno.
Muka pogolema. Kako god da se okreneš, kako god da se pokriješ, o čemu god da razmišljaš, ma nema bre šanse da se uspavaš. Postoje dve vrste ove pojave: 1. Ona kad si mrtav umoran, ali san te neće nikako. 2. Kad ti se i ne spava toliko, ali moraš sutra ujutru da se budiš rano i moraš da se naspavaš, ali od iščekivanja sutrašnjeg dana, nema šanse da se uspavaš. Razmišljanje o parovima za kladionicu sutra, podsećanje na događaje iz prošlosti, te zamišljanje situacije u kojoj prepričavate nekom neku priču koju mu niste ranije ispričali, a hteli ste. Proveravanje da li su vrata zaključana i ringle isključene i neprekidno razmišljanje o tome koliko je sati, i koliko se već vrtiš u krevetu moleći se da se nekako uspavaš. Razmišljanje o svemu i svačemu i obrađivanje najrazličitijih tema, sve dok ti ne padne na pamet da bi se uspavao ako ne razmišljaš ni o čemu. Pokušaj ne razmišljanja ni o čemu završava se razmišljanjem o tome da li je uopšte moguće ne razmišljati ni o čemu.
Pogled na sat, 3 ujutru je. Vrtiš se u krevetu već 2 i po sata.
Sada si se već pomirio sa činjenicom da od spavanja nema ništa i da ćeš sutra popiti litre kafe i energetskih pića kako bi preživeo dan. Pališ TV, reprize filmova koji su puštani u toku dana, repriza utakmice koja se igrala od pola 9 uveče, repriza nekog teniskog meča, reklame za top šop. Neki film, nije nešto posebno interesantan, ali gledaš ga. Pola sata kasnije, oči ti se sklapaju, nežnim pokretom gasiš TV i guraš daljinski ispod kreveta.
Upadaš u san.
Ispadaš iz sna.
Sada je već 6 ujutru. Alarm se pali za pola sata, gasiš ga unapred. Pališ komp, odlaziš u VC, ukus paste je i dalje u ustima. Prebledeo si u faci, brada stara tek dva dana te iritira više nego ikad. Kuvaš kafu koju inače piješ jednom mesečno. Nemaš apetit. Dan je sjeban.
