Menjaš stare instalacije u kući. Razvlačiš kablove u zidu, stavljaš nove utičnice, prekidače... Treba ti deset prekidača za svetlo (pretpostavimo toliko, radi lakšeg prikazivanja). Kad ih doneseš iz prodavnice, svi su oni lepi, čisti, ušuškani u one kesice... Svi su isti. Kao jaje jajetu. Onda dođe vreme da ih postavljaš, da prorade, da počnu da služe onome za šta su namenjeni. E, to je trenutak kada čitava ta priča o jednakosti puca: jedan je za svetlo u predsoblju, drugi za kuhinju, treći za kupatilo... Jedan je stalno u toplom i čistom, ali ga čvrakaju na svakih pet-šest minuta; drugi je na hladnoći, promaji i pod vlagom, a pali se s mene pa na uštap (podrum, šupa); onaj za terasno svetlo još ređe... Itd. Odjednom, ne samo da više nisu isti, nego su im sudbine različite do neprepoznatljivosti. A od čega zavise te njihove dalje sudbine? Od nečeg banalnog, skoro ponižavajućeg: od toga kojim si ih ti redom uzimao sa gomile. A ti si ih uzimao nasumice, jer je stvarno bilo svejedno, jer su svi stvarno bili isti.
Život. Kod ljudi je ta različitost još izraženija nego kod ovih čvrakalica iz priče: od samog trenutka kad se dva gameta spoje i nastane čovek, on je jedan, jedinstven i neponovljiv. Ne postoje dva ista, ni u jednom trenutku. Okolnosti mu odrede dalji životni put, neko prođe bolje, neko gore (i, naravno, svima se uvek čini da su drugi bolje prošli od njih) - uglavnom, toliko o svim tim pričama o nekakvoj "jednakosti" između ljudi. Ravnopravnost? Za nju treba da se borimo, za nju možemo da se borimo i za nju mora da se bori svako ko ima iole mozga, iole obraza i ko iole drži do sebe. Ali, jednakost?! 'Ajte, molim vas, kolika čovek mora da bude budala, pa da se zanosi tim pričama! Nismo jednaki, nikada nismo ni bili, niti ćemo moći da budemo. E sad, koji nas je to Majstor instalirao i da li nas je zahvatao nasumice, kao ti one prekidače kada si ih ugrađivao, ili je to ipak radio planski i sa nekim smislom - o tome uvek može da se priča.
MIZANTROFI2 A Veče sa Malim Kepecom izgledalo je kao dno u čaši kreativnosti "Prve". Daklem, prva životna lekcija koju ova kvazi-emisija pruža: od svakog dna može dublje. Ponešto ipak zadržasmo: mlade marionete koje na povlačenje konca pljeskaju ko da im je poslednje, preselo im dabogda baš. Začuje se i poneko „u-uau-u-uau“. Šta ste zapele, aman, polako s tim rukama. Svrbeće posle, malo malo pa kreneš da biješ ko mutav, da bar znaš zašto, ali tako je napis'o čika iz režije, svetli tabla, pa udri do zore ako treba. Plaća čovek, nije da ne plaća. Pitaj tog čiku eventualno da staviš neku kesu na glavu da te familija i poznanici ne prepoznaju. Sramota je. Elem, Mali Kepec dobija zamenu. Petostruku. Ni najgrđi gen tako ne mutira.
Svaka emisija počinje na isti način. Kratka uvodna špica. Članice petorke u muškim odelima glume neko ludilo. U studiju marionete već mlataraju rukama i arlauču, a muški glas kreće sa dvominutnom torturom „Dobro došli u šou žene, a žene su...“ Fala na obaveštenju, od srca. Nismo mi Ameri da ne znamo šta gledamo, peremo živuljke u veš mašinama i slični ispadi. A ko zna, možda su i oni tako počeli. Ako čovek mož' da zaglupi, dobro nam ide. Trudimo se, vala, isplatiće se. Najava uvek istim redom, glasom gospodina za koga bih lično angažovala Đovaka da vežba smeč sa njim. Na njegovoj njušci. Žene izlaze "na scenu" jedna po jedna, u transu mašu marionetama. Izveštačeno do bola, ko samo smisli ta sranja, dabogda mu deca učestvovala u istim. A to ne bi, a?
Maaaja Vooolk Fizički hibrid Vučitelja i Eve Ras - mešanac. Vučica, dakle, matora, rek'o bi neko pogrdno, ona pak tvrdi da život počinje posle pedesete. Verujmo joj. Književnica valjda, jebem li ga. Rek'o d'izguglam koju reč. U prvom planu par razvoda, ispunila cilj - kaže žena - trošili je petorica odjednom... Dosta, fala lepo. Samo me zanima je l' odatle potekla inspiracija za broj voditeljki. Aj' dalje. Iriiina Raaadović Prototip plavuše iz viceva. Omekšaš kad je vidiš, bude ti žao. I ona je neka vona-bi-književnica, kako to Ameri kažu. Propali brak u prvom planu, daklem sve je tu... Može dalje. Naatašaa Riistić Đembela ženica, šatro slučajno završila pred kamerama. Na šta bi tek ličilo da je namerno, pu, pu, da ne ureknem. Maariija Kilibaaarda Bingo dvometrašica, prijatnog izgleda. Tu se sva njena prijatnost završava. Ivaaana Zaaarić Da standard opada ova gospoja je pravi primer. Svaka emisija koju vodi grđa je od prethodne, u svakom smislu. Ali dno nikad nije kraj, ko što rekosmo već.
I to je naš peterac, u punome sjaju. Vozdiže kursadžijski humor na pijedastal presmešnosti. Da, da, toliko je loše.
E, sad, ima tu i neki gost, maksimum dvoje. Ironija je što se gosti i pored pet gospoja-alapača najave sami. Stanu pred onu kameru i omlate ko su, šta su. Ako ih ima dvoje između sledi dramska pauza. Režija, jebo ga otac, piši onim mamlazima da tapšu, pocrvene čovek. Taj minut pričanja je verovatno i najduže ispričana priča u kontinuitetu, u društvu ovih pirana.
Tema emisije su "važna životna pitanja". Porodica, seks, fobije, bla bla, truć truć, uz pokoju spontanu pošalicu, kojoj se ne smeje čak ni ostatak petorke. Daklem, druga životna lekcija: objektivnost. Manje bitan deo emisije - gost - sedi okružen ovim piranama. Kakav crni centar pažnje, ništa nije slučajno. Dao bi se u beg, garant, samo da ove nisu sa svih strana, a i Đembela kad zareži dupe odmah zalepi za fotelju. Pa sirotom nesrećniku ostaje da transferuje. Optimistično, u prvih petn'est minuta pokušava da dođe do reči. Izboriti se sa napastima nekako, vremenom konta da je to nemoguće i uglavnom nemo gleda ženskadiju kako pametuje. Daklem, konačno, treća životna lekcija: kad ne mož' da pobediš, ne gubi snagu džabe. Čekaj, pošast će proći. Eventualno.
Iza scene... M.K.: Nervozna sam, ujedam, pokvarila mi se šminka, ono sranje za aplauz svetli non stop, idioti tapšu već pola sata bez prestanka... Đembela: Jao kad si kod ujedanja, 'ladi mi se iz pekare ovo, biće ružno posle, da ja to pojedem ipak, a? Vučica: Nemoj, umazaćeš se, našminkana si. Mada, ko da je bitno, život ionako počinje posle pedesete eheheheheh. :bled pogled sviju prisutnih: I.R.: Jao, 'oće li prestati da aplaudiraju, puca mi glava. O čemu uopšte danas pričamo? I.Z.: O Daunovom sindromu i životu retarda. Vučica: Mentalno zaostalih, Ivana, pobogu! I.Z. E, to, aj' sad počinjemo, najavljuje ovaj već. Neko iz režije: Devojke, mala promena, ugasili smo tablu za aplauz, danas publika aplaudira sama, ako baš zabodu, klimajte glavom kao znak da treba da se smeju. OK? ...nakon najave... I.Z.: Danas pričamo o Daunovom sindromu... Publika: AHAHAHAHAHAH.
Na Badnji dan ustanem, baka nije još ispržila kajganu, jer se posti, a nema ni crtanih na TV-u, jer TV nije još izmišljen. Otac izbacuje krmelje iz očnih duplji i dohvata sekiru: idemo u šumu po mrklom mraku, dok komesar, drug Janko još spava. Otac kaže "ne bih na letovanje na Goli Otok". Otac je veliki šaljivdžija. Noge mi upadaju u sneg do kolena, hladno je, otac puši usput i teško je razlikovati da li mu iz usta izlazi dim ili vodena para. Cerić klone pod snažnim zamasima sekirčeta. Vraćamo se domu. Na dan Božića komšija Mašan tradicionalno ulazi prvi u kuću: on je položajnik. Majka kaže da treba da nađemo nekog mlađeg, ali otac kaže da je važno samo da nije oženjen. Mašan ima 57 godina i bole ga leđa kad se sagne da prodžara vatru. Izgovara ritualne reči na brzinu i seda za sofru. Lomimo pogaču i baka pronalazi novčić. Baka je stara i otac označava pogaču, tako da ona pronađe paru, jer joj ovaj Božić može biti poslednji. To govori već 10 godina. Ja sa decom napolju pravim sneška. Komesar Janko zalazi po selu i svakom Snešku docrtava petokraku. Majka kaže da treba da uzmem da učim, jer šta radim na Božić, to ću raditi cele godine. Kažem joj da je onda logično bolje da ne učim, ali majka ne shvata i udara me forhendom po potiljku i kaže "nemoj da ostaneš samo sa predškolskim kao ja, završi 4 razreda". Napolju se grudvamo i igramo četnika i partizana. Ja sam obično četnik. Otac me gleda kroz prozor i smeši se krišom kad hedšotujem partizana. Predveče baka ispriča neku anegdotu iz balkanskih ratova i onda se svi smejemo, iako nije baš mnogo smešno.
Stop prodaji badnjaka na trafikama: vratite mi moj andergraund Božić!
Ja sam tada imao četiri, a Stanica, moja sestra dve godine. Bili smo kao i sva ostala deca, zdravi i pravi, ali smo bili veoma siromašni i jedva sastavljali kraj sa krajem. Otac i majka su se borili koliko su mogli, bilo je izuzetno teško. Otac je radio po dvanaest sati u željezničari i jedini donosio novac u kuću. Majka ja bila domaćica.
U leto dve hiljade četvrte, brat od strica moga oca je ispraćao sina u vojsku. Pravili su veliku gozbu i mi smo naravno bili u zvanici. Porodica brata mog oca je bila izuzetno imućna, bavili su se otkupom i preprodajom čelika i imali su nekolko luksuznih hotela. Mi smo bili veoma siromašni, ali kod oca i majke je važilo pravilo da se na svako rodbinsko veselje moralo ići. Kao i obično, pripremli smo svoju jedinu odeću, otac se uzajmio za poklon, a ono što je meni kao malom dečaku ostalo urezano u sećanju jeste domaća Žito torta koju je majka uvek pravila za ovakve prilike. Njoj je ta torta bila izuzetno važna. Kada bude gotova, mi kao deca smo gledali u nju kao u neku totem, baš zbog toga što je njoj toliko značila. Ja sam pored nekog strahopoštovanja prema toj torti, iako veoma mali, osećao u isto vreme i žal za majčinim od svakodnevnog rada ogrubelim rukama kojima mesi.
Došao je i taj dan. Proslava kao i proslava. Dolazak, ljubljenje, majka je tortu na ulazu ostavila na platou namenjenom za iste. Našu tortu ostavila je među ostalim, velelepnim kupovnim tortama od kojih je svaka pojedinačno koštala kao sva odeća koju ja i sestrica imamo na sebi. Ostavila ju je bojažljivo posmatrajući je kao mene kod učiteljice kada sam pošao u prvi razred. Ne brinite gospođo uklopiće se. Proslava, proslava, proslava, četristo gostiju, ludnica. Svi skaču vesele se, rsaju. Nas četvoro smo presedeli celo veče. U deset sati se prigušuje svetlo, domaćin najavljuje tortu. Kakvu tortu, pa ovo je ispraćaj a na svadba? Konobar donosi našu Žito tortu i postavlja je na sred sale. Domaćin poziva sve goste da doću i počnu gacati nogama po torti. To su i uradili, četristo ljudi je gacalo nogama po njoj dok se nije pretvorila u krem. Na kraju došao je jedan sasvim mali čovek izvadio kurac i počeo pišati po svoj toj smesi.
Otelotvorenje besmisla, poezija apsurda, dijalog negde iz čistilišta. Zajebi Beketa, Godoa i ta sranja: ovo je život to nije reklama: slatko je u ovom predvorju pakla - krug je okrenut - raj apsurda, ali pazite, ne sme se dugo ostajati - posle nema izlaza: jednom će neko u onoj stolici krenuti da tone i da tone sve do vrhovnog demona dole: Slavoljuba, koji će, kada pitaju šta činiti sa ovim novim takmičarem, samo promrmljati : dalje! Na večni dijalog s njim!
Voditeljke dijaloga su inače prošle mučnu staljinističku obuku: ponavljaj i ponavljaj i tako muči ispitanika: jednom mu mora nešto izleteti, ako ništa drugo bar duša izmučena.
- Miodraže pa šta se desilo. - Trema. - Pa kako to. - Pa ne znam. - Miodraže pa šta to bi. - Protivnik je bio bolji. - Pa kako Miodraže. - Pa eto lakše je sone strane ekrana. - Miodraže jel vas bar malo sramota. - Jeste malo ćerkica supruga. - Pa kako Miodraže. - Pa ne znam. - Miodraže evo vam knjiga Istorija Danske pa šta se to desilo. - U Danskoj? - Crni Miodraže. - Sve najlepše protivniku. - Trema? - Miodraže sasvim moguće pa kako to. - Stanite, ja sam Danijela, Ivana ti si. - Koja Ivana, ne, Miodrag sam. - A vi ste Miodraže pa šta se to desilo. - Pa ništa eto hteo bih da.
Repeat dijalog sa varijacijama until sveta i veka end;
- Uzmite papuče. - Ah ne toplo je. - Dakle. - Pa ja posao. - Ipak obujte papuče. - Malo treme. - Pa šta se desilo. - Posao deca prehranim. - Neka kafa. - Dobru imam cirkulaciju ne treba. - Doviđenja. - Doviđenja. - Nisam se bio ni izuo ustvari. - Pa šta se desilo.
Vrlo popularna prijetnja u japanskim crtaćima, koja se zbog svoje istinitosti i učestalosti može smatrati svojevrsnim klišeom u anime industriji.
Zmajeva kugla Š - 167. epizoda
Goku: Mislim da smo ga savladali. Vegeta: Ne bih rekao. Pogledaj malo bolje. Đorđe Balašević: Hahaha! Smrtnici! Ja sam neuninštivi Đorđe Balašević. Besmrtni lord gama mužjaka! U ovoj formi, dodirom malog prsta mogu izbaciti zemlju iz njene orbite a ovi rogovi mi povećavaju borbenu moć za 2000 procenata! Goku: Vegeta, moramo izvesti našu fuziju. Vegeta: Upravo tako Goku. Ovo čak i nije njegova najjača forma a to je jedini način da ga zadržimo dok Ten Šin Han i Krilin ne ožive Ipčeta pomoću zmajevih kugli. Đorđe Balašević: Neću vam to dozvoliti! PANONSKI TALAS!
Izuzetno ružna devojka. Ovaj se izraz nekad koristio u južnoj Srbiji, okolini Vranja i Leskovca.
Okolina Vranja, vremena drevna: - Ćerko, napunila si 24 godine i ne mogaše se udadeš. Misliš li ti od toj, sramota je. - Pa tato, kad me ne teše uzme Mile Cepanka, ja sam njega mlogo begendisuvala. - Mile Cepanka?! Pa ti gram mozak nemaš! Mile momak kršan, naočit, tepale su se za njega devojke na sokak. A ti, glej se kakva si, namučila si ogledalo! Oči ti ko punjete paprike, pa još urokljive, levo ti uvo pogolemo a desno klempavo... - Šmrc....šmrc....al' tatooo..... - Dobro, dobro, nemoj plačeš, će nađemo nekoga poćoravoga valjda da ga izvaramo da te uzne. Idi sad poraboti nešto, al' nemoj ulaziš kod stoku da ne seknu krave s mleko. - Dobro tato, da ti cunem ruku. - Ne me celivaj, grebeš me s brkovi.
Odlična ideja, štaviše fantastična, ali nekako mi je draže lađenje jaja, i češkanje istih, dok u kafiću dok cirkam ceđenu krušku i šaltam teletekst, tražeći rezultate druge moldavske skvoš lige, nego da uradim nešto pametno.
Vrlo blisko povezano sa državnim poslovima. Mogli bi putevi da se poprave. Mogli bi, ali boli ih kurac.
Državna firma, negde u srcu Srbistana.
- Šefe, našao sam hemijsko jedinjenje koje uspešno ubija ćelije raka! I takođe se bori protiv HIV-a. Ukoliko polijete malo ovoga u baštu, vinova loza rađa za dva dana, kuća se sama omalteriše, vaša žena više ne hrče i može služiti kao ulje za nemačka vozila 18 plus stara! Mogli bi da pustimo u serijsku proizvodnju i da se obogatimo! - Mogli bi. Nego, jesi li mi odštampao one recepte za sahar tortu? - Jesam, evo ih. Stvarno bi mogli da... - Je l dao Bazel gol Lucernu prokletom? - Nije, ostalo jedan nula. Ali stvarni bi mogli ... - Dabogda im se zapalio Sent Jakobs Park i da im odbranu čine Krneta, Stanković, Mladenović i Miljković! - Ali šefe, jedinjenje? - Da. Mogli su da daju taj jedan gol otac ih jebo! - Mogli su.
- Opa šta to ovde imamo?! Vagica i pola maxi kese bele smese, :tsccc: očigledno prva ruka belog. - Pa sine pade ti na mardelj, ne može ti više pomoći ni da da nam ponudiš pola onih para koje ćemo da konfiskujemo. - Grešite gospodo inspektori, ja nisam diler. Ja prodajem drogu da bi skupio pare i ulio ih u fond za bolesnu decu! - Aha pa to onda menja stvar. - Da, da i prepodobni vođa Aleksandar Vučić je pare namenjene Zvezdi i Partizanu prelio u isti taj fond. Vi ste gospodine dobrotvor i rodoljub pre svega i smatram da će se 95% stanovika Srbije složiti sa nama ako vas pustimo da nastavite sa svojim dobročinstvom. - Naravno za polovinu gore pomenutog novca. - Četvrtinu? - Polovinu! - Dobro, da li ste možda za kafu? - Ne, žurimo. Doviđenja prijatno. ----------------------------------------------------------------------------------------------- - Slučajno sam se javila na telefon kad te zvala DRAGICA OČI ĆU TI POVADITI SLEPČE JEDAN UBIĆU TE METKOM U ČELO MENE SI 'VAKU ŽENU NAŠO DA VARAŠ ĐUBRE JEDNO, A DECA!? SRAM TE BILO OLOŠU JEDAN. - To je Dragica iz fonda za bolesnu decu. Hteo sam da singliram Real za poslednjih 'iljadu dinara al' reko aj da dam za bolesnu decu, znaaaaš? - Joj izvini ljubavi moja evo ti stavi dve 'iljade na taj tvoj real. ----------------------------------------------------------------------------------------------- - Petroviću da čujem kad je bila kurska bitka i koje su snage vojevale istu. - Fonda za bolesnu decu. - Sedi, četiri. ----------------------------------------------------------------------------------------------- - Desi brate šta radiš. - Ništa brate evo fond za bolesnu decu. - Do jaja i ja ću isto, od kako sam silovao onu malu nikako nemam mira u snovima. ----------------------------------------------------------------------------------------------- - Kako je otišao Zoran? - Fond za bolesnu decu. ----------------------------------------------------------------------------------------------- - Žao mi je gospodine ali vaša devojčica je preminula čekajući operaciju za koju niste imali para. - A fond za bolesnu decu? - Molim vas ponašajmo se k'o odrasli. Znam da vam je teško ali nije vreme sprdati se sa pričama za malu decu. - Ali... Vučić... Zvezda... Partizan... te pare... on je... OBEĆAO! - AHAHAHA drago mi je što pronalazite snage za humor u ovim teškim trenutcima, ali dete vam je umrlo. Jbg.
Miriše na vosak, žut ko sveća, jednom nogom već u grobu, a drugu podigao za sledeći korak, mrtav čovek hoda. Osoba koja je još uvek zakonski i tehnički živa ali joj preostaje manje od dva lista na kalendaru tekuće godine.
- Sreo sam Peru juče... - E? Vratio se iz bolnice? - Vratili ga oni, kažu samo otvorili i zatvorili, nema ništa od njega. - Pa što ne proba neku alternativu? - Kasno mu, prepustio se lekarima, sad je gotov. Izgleda ko da je u Hagu lečen.
Podići umetnost zabušavanja na potpuno novi nivo. Da bi čovek bio proglašen za jebavača sojki nije dovoljno samo da izbegava svaki oblik rada. Ne, da bi napredovao do ovog nivoa, običan zabušant mora da zadovolji sledeće kriterijume: 1) Eskivaža mora biti izvedena tako da niko ne posumnja u postojanje dobre volje zabušanta da pomogne pri poslu, i 2) Za vreme trajanja posla, zabušant mora stalno dupe pomerati jadnicima koji, pored svog, obavljaju i njegov deo posla.
- Kako bilo na pecanju juče? - Ma nismo ni stigli do reke, pokvario nam se auto na pola puta. Al' meni bilo super, jebav'o sam sojke dva sata, dok su Deja i Mare pokušavali da poprave auto. U početku sam lupetao gluposti, šta bi moglo da bude u kvaru, a onda su me zamolili da ćutim. I dok su se oni jebavali oko auta, ja seo u hlad i malo po malo pojeo sve sendviče i popio svo pivo koje smo poneli. - Koja si stoka! - Pa pitao sam ih nekoliko puta jel im treba pomoć, ali kad sam slučajno ispustio dizalicu Deji na nogu rekli su mi da se sklonim da ne smetam. Na kraju smo zvali Maretovog ćaleta da dođe po nas i on nas je dovezao kući. Tako da, što se mene tiče, jedva čekam da idemo ponovo na pecanje.
