Jednakost

Menjaš stare instalacije u kući. Razvlačiš kablove u zidu, stavljaš nove utičnice, prekidače...
Treba ti deset prekidača za svetlo (pretpostavimo toliko, radi lakšeg prikazivanja). Kad ih doneseš iz prodavnice, svi su oni lepi, čisti, ušuškani u one kesice... Svi su isti. Kao jaje jajetu.
Onda dođe vreme da ih postavljaš, da prorade, da počnu da služe onome za šta su namenjeni. E, to je trenutak kada čitava ta priča o jednakosti puca: jedan je za svetlo u predsoblju, drugi za kuhinju, treći za kupatilo... Jedan je stalno u toplom i čistom, ali ga čvrakaju na svakih pet-šest minuta; drugi je na hladnoći, promaji i pod vlagom, a pali se s mene pa na uštap (podrum, šupa); onaj za terasno svetlo još ređe... Itd. Odjednom, ne samo da više nisu isti, nego su im sudbine različite do neprepoznatljivosti.
A od čega zavise te njihove dalje sudbine? Od nečeg banalnog, skoro ponižavajućeg: od toga kojim si ih ti redom uzimao sa gomile. A ti si ih uzimao nasumice, jer je stvarno bilo svejedno, jer su svi stvarno bili isti.

Život.
Kod ljudi je ta različitost još izraženija nego kod ovih čvrakalica iz priče: od samog trenutka kad se dva gameta spoje i nastane čovek, on je jedan, jedinstven i neponovljiv. Ne postoje dva ista, ni u jednom trenutku. Okolnosti mu odrede dalji životni put, neko prođe bolje, neko gore (i, naravno, svima se uvek čini da su drugi bolje prošli od njih) - uglavnom, toliko o svim tim pričama o nekakvoj "jednakosti" između ljudi.
Ravnopravnost? Za nju treba da se borimo, za nju možemo da se borimo i za nju mora da se bori svako ko ima iole mozga, iole obraza i ko iole drži do sebe. Ali, jednakost?! 'Ajte, molim vas, kolika čovek mora da bude budala, pa da se zanosi tim pričama!
Nismo jednaki, nikada nismo ni bili, niti ćemo moći da budemo. E sad, koji nas je to Majstor instalirao i da li nas je zahvatao nasumice, kao ti one prekidače kada si ih ugrađivao, ili je to ipak radio planski i sa nekim smislom - o tome uvek može da se priča.