Osnova svakog srpskog obroka. Suv leba. Polubeli. Šupljikav. Lebac raženi. Pogača. Crni. Lepinja. Vruć. Namazan. Somun. Vekna. Od juče. Prepečen. Za poparu. Buđav. Svinjama. Za leba danas mora da ima, a za sleba ćemo se već snaći.
Radivoje je mrmljao nešto sebi u bradu. Nikad nije dobro kad treba da dođe u grad, ni ovoga puta nije izuzetak. Nesnosna vrućina mu nije pričinjavala zadovoljstvo. Oštra, seda kosa je bila mokra od znoja, na krajevima koji strčahu ispod šajkače. Na putu od opštine do autobuske ugleda malu prodavnicu i reši da otrese jedno ladno zidarsko. Uvek je uzimao jagodinsko, jer ga je čiča sa slike podsećao na dedu. Prebra po čakširama i nađe dve zgužvane stodinarke. Plati jednom od njih za pivo, pa sede na obližnju, pukim čudom, funkcionalnu klupu u hladovini. Skide šajku i težačkim, od rada ispucalim dlanom, obrisa čelo, prekrsti se, prosu malo iz flaše, te nategnu dobar gutljaj. Dok je podrigivao, krajičkom oka spazi klinca kako izlazi iz zgrade preko puta. Mali je iznosio đubre. U providnoj kesi, starcu zapade za oko više od pola vekne hleba. Oči mu zaiskriše. Zar hleb naš nasušni? Seti se kako je jesenas zajmio pare za naftu da poore, taman kad uze gorivo, pade kiša, pa je čekao da ''cedne'', onda je tri dana izvlačio stajsko đubrivo, dogovarao se sa agronomom dal' da prihrani ''Kanom'' ili ''Urejom'', pa je drljačio, pa je kasnilo seme u poljoprivrednoj apoteci, sejao, povlačio, pa prašačio, dotrajala zadnja guma na traktoru. Zimus pade golem sneg praćen jakim mrazom, mislio je: 'izmrze sve', al' jok, udari velika kiša oko Vaskrsa, poplavi, al' opet bi dobro, onda naiđoše žege, pa se baba i on moliše Bogu i Svetom Iliji da ih grad zaobiđe, pa je jurio premije za mleko da ima čime kombaj' da plati, pa ga je kombajner zavlačio dve nedelje dok je ovr'o, a prinos be'a tanak, pa dok je oter'o žito u ambar i istovario da se prosuši, odvez'o u zadrugu da ga da po neipslativoj otkupnoj ceni... Danas je platio porez da mu izvršitelji ne bi zaplenili traktor. Jer šta je on bez traktora? Od svega mu je ostala još jedna zgužvana stodinarka za lokal do kuće. I dug od 400 evra. Utrošeno vreme i rad se ne računaju. O živcima da ne govorimo. Uz kurac mu muka. Posle bačenog smeća, klinac prođe pored Radivoja gledajući ga sa podozrenjem. Minut kasnije izađe iz prodavnice noseći svežu veknu hleba po ceni od 44 dinara. Radivoje pomisli da malom opsuje i tetku i babu, ali se uzdrža. Samo dobaci: - Sinko, gre'ota je 'leba bacati. Mali ga nije ni registrovao, a i da jeste, ne bi rastumačio. Jer nema ko da mu kaže i objasni. Deda mu se davno doselio u grad i pljunuo na seoski život, a ćale mu je već gradska faca, roker. On samo zna da je hleb 44 dinara. Svakako je dečko žurio da se loguje na CS server, čeka ga buljuk drugara iz razreda da povrate Kosovo... Tako to uređene države rade. Leba i igara. ''Oče naš...''
Upoznao sam ga pretprošle godine u maju, na nekom Saboru Srba ovde u Berlinu. Moja draga i ja tek dođosmo u ovo čudo od grada i, ne poznajući nikoga i ne znajući gde ćemo i kako ćemo, u jednom trenutku se obratismo za pomoć lokalnoj srpskoj zajednici; jebiga - možda neko zna nekog ko izdaje stan a da pritom ne moraš da priložiš hiljadu jebenih potvrda i levo plućno krilo k'o prokletim Švabama. Elem, naša potraga nije previše dugo trajala i na kraju nas odvede do čoveka iz naslova, čudnog ali dopadljivog čikice koji je, eto, slučajno im'o stan od 60-ak kvadrata na izdavanje, ispostaviće se kasnije stan u kojem i dan-danas živimo i srećni smo. A baš takvim - srećnim - delovao je i Herr Milorad kada sam mu prvi put stisnuo ruku, te 2012 god. na pomenutom Saboru. Ćelav, nosat, plavook, nekih 60-ih godina, obučen u crnu "adidas" trenerku - likom je podsećao na one nadrkane poštenjačine iz prizemlja stambenih zgrada koje uvek prete da će deci probušiti loptu ako im upadne u dvorište ali to nikada i ne učine, samo ga je "adidas" treša odavala da je gastarbajter, i to onaj zavetni - iz Kuršumlije. Otišao ranih 70-ih iz rodnog grada, ni punih 18 nije im'o, kaže, i od tada se svake godine dva puta vraća dole - nedelju dana za Božić, još jednom toliko oko Đurđevdana. Išao bi on i češće, al' jebiga - kome, čemu...Roditelji umrli odavno, supruga Verica pre par meseci, sin, snaja i unuci dve stanice U-banom od njega..."Moj život je ovde", veli i ne žali se kao svi ostali. "Jedu ono što se ne je', moj Beograđane. Imaju, bre, i ne znaju šta imaju al' im u krvi da gunđaju, kukaju, seru. Eh, moj Beograđane, mi smo ti Srbi teška govna...", a opet se blago smeška kad kaže to Srbi i otpija još jedan gutljaj rakije. Dade mi posle dve flaše, "da zaključimo ugovor", reče i ode da odnese unucima malo jagnjetine sa Sabora. Video sam ga još samo 2 puta posle toga. Kiriju smo mu plaćali preko bankovnog računa, nije bilo potrebe za viđanjem i uručivanjem koverte. A i ta koverta je bila "tanja" nego što je stajalo u ugovoru. "Neću da derem svoje zemljake, pa još Beograđane, hehe", prekinuo me je u pola mog ponositog Molim Vas, nemojte da..., ali me nije zbog toga osvojio. Taj čestiti, nepoznati čovek koga samo upoznao, koga smo oboje upoznali, bio je prva osoba koja je učinila da se osetimo prijatno ovde, u ovoj daljini, i da pomislimo da će na kraju ipak sve biti u redu. Jebemliga zašto, ali tako je bilo. Možda je Herr Milorad bio onaj znak od Boga poslat a koji svi mi ponekad čekamo kada se nađemo na određenoj rasputnici životnoj. Možda je i njemu tako neko pomogao kada se prvi put našao u Nemačkoj, pa je on sad "vraćao dug"...tek, nikad nisam saznao ni čime se bavio. Umro je u ponedeljak, danas smo mu bili na sahrani...
- Ako me već pitaš, evo: namaži i zid i tapete, to ti je najbolji način. Ako samo jedno namažeš, imaćeš problema da postaviš tapet kako treba. Nećeš moći lepo da ga uklapaš. Posle 3 sata, ode čovek da vidi kako drugar napreduje. Ovaj maže samo tapete, i kad ih postavlja, cepaju se, gužvaju, ne može da ih uklopi. Spojevi očajni, sve zgužvano i pocepano. - Popizdeću od ovih tapeta, pogledaj na šta liči. Sve ću da pobacam u pi..u materinu! - Baci manijače, kad nećeš da slušaš. Ja te krstim, a ti prdiš!
Lik koji devojku dribla, razvlači igru muvanja bolesno dugo vremena, mrcvari je kratkim i lucidnim sms-ovima dok ne uđe u šesnaesterac i onda, kada ona očekuje elegantno plasiranje u nebranjen prostor on zalama i prebacuje težište igre na drugu stranu ili unazad. Pa opet Jovo nanovo... Ne kažem da ne jebe, naprotiv, ali bez potrebe odlaže taj trenutak da metne prvi put...a onda stavlja u serijama. Valjda voli predigru za razliku od npr. Klop-lika koji čim vidi rupu u odbrani hvata zalet da ga šukne.
-E, burazeru, dala Milena noćas! -E, moj burazeru, davala ti je ona i mnogo ranije nego nisi ti hteo da uzmeš! -Ne znaš ti šta je milina, kada više hoće ona tebe nego ti nju... -Neće ona tebe jer te želi nego da te skine s kurca.
Dete nije dete, igračka za strine i tete, rekao je jednom čika-Ršum. E pa, malo morgen, brkati pesniče. Na koji način ćete, moliću lepo, drugačije da ostvarite sebe i svoje nikad ispunjene želje, ako ne kroz - dete? (Ako izuzmemo karmu, dakako. - prim. aut.) Kako da se nadoknadi obrazovanje i kultura? Kako da se bude uspešan?
Projekat-dete je dakle izvanredna prilika da se kreira sopstvena ekstenzija, potomak izverziran za sve moguće i nemoguće veštine i znanja i odgaji mali genije, pravi plavi zec, ljubi ga majka, te kompenzuje sve što je mami i tati falilo u životu.
Kao i svaki projekat, zahteva određene faze.
Prvo - isplanirati začeće. Pluton mora biti u Devici, a kukovi podignuti pod uglom od 15 stepeni ka sever-severoistoku uz normalan pH i frekvenciju penetracije do 5 herca.
U trudnoći puštati isključivo Šostakoviča danju i Sibelijusa noću radnim danima, a vikendom Hačaturijanovu sonatu za flautu i orkestar. Mazati trbuh uljem od paragvajske artičoke, a pre i posle jela treba latinski čitati, nemoj da te na to opominje mati.
Odmah po rođenju darivati bebu gumenim Mendeljejevim sistemom u boji i logaritmarom. Pred spavanje puštati CD sa engleskim jezikom parnim, a sa ruskim neparnim danima.
A igra? Tu su sudoku i enigmatika za školarce. Eventualno Zuma 3 Math Bugger (torent je zuma3math-lobotomy.torrent), ako bude vremena.
U školu se upisuje u ciljano elitno odeljenje, kod učiteljice koja je dvostruki dobitnik lokalne akademske nagrade Alempije Piščević Uča. Član gradske i prigradske biblioteke.
Druženje je dozvoljeno isključivo sa starijom decom, ali da im je prosek ocena bar 4,85 i da imaju makar treće mesto na okružnom takmičenju iz maternjeg jezika i/ili matematike.
Sedmični raspored se zna: solfeđo i španski ponedeljkom, sredom i petkom, crtanje i kaligrafija utorkom i četvrtkom, ritmička gimnastika i razigrana matematika vikendom. Dražesno!
- Šeri, dođi da teta-Maji izrecituješ onu pesmicu. - Ui, maman. Hoćete li Puškina ili Majakovskog? - U stvari, nemamo vremena sad, žuriš na balet, a posle te tata vodi na francuski. Hajde nešto na brzinu onda. Daj nam broj pi na dvadeset decimala, ali brzo! - 3,14159 26535 89793 238... 4... ovaj... - Hajde, hajde, nemoj da crvenim sad, učili smo juče celo prepodne. - Ma nema veze, Goco, ja ne znam ni na dve. Dušo, uzmi čokoladu, za usput. - No, no, no... Majo, ne jede ona slatko, znaš kako je šećer štetan. Nego, šta bi? - Maman, žao mi je, ne mogu da se setim. - Ništa od Muzeja nauke u utorak i zaboravi na 3D atlas mezozoika za rođendan! Hajde, kreći. - Ui, maman. Orevuar. - Nego, kako tvoj mali, jesi ga upisala na violinu? - Nisam, hoće fudbal i bog, kaže smara ga ciguligu po žicama. - Eeeh, pa dobro, šta ćeš, ne mogu svi biti talentovani.
Svako je doživeo sneg. Ljudi znaju kad da ga očekuju. Meteorolozi najavljuju. Uprkos svemu, sneg uvek iznenadi.
Sneg je promena u izgledu. Čitav jedan grad, čitav jedan srez dobije nov izgled. Sve je drugačije, belo i čisto. Sve je novo, ulica kojom prolazite svakog dana, trotoari, krovovi... Sasvim nov doživljaj koji vas tera da stanete i gledate sve te poznate, dosadne, prozaične motive iznova.
Sneg je promena u ljudima. Izgledaju drugačije kada izađu na ulice prvog snežnog dana. Gledaju jedni u druge u mimohodu očima koje kao da govore, dogodilo se nešto, dogodio se sneg. Našli su promene u okruženju, traže promene i jedni u drugima. I nalaze ih. Izgledaju sveže, ozbiljno, življe... dok koračaju pločnicima čuvajući se poledice. Oči su im brže, obrve igraju, obrazi crvene. Lepi su.
Sneg je dokaz da svet može da izgleda drugačije u kratkom roku. Sve te pahulje složno padaju i daju belinu. Ne postoje dve iste, ali su sve bele i sličnog oblika, i istog cilja. Kao ljudi, koji su to zaboravili.
Okopniće. Otići će. A mi ćemo ostati, ponovo nenaučeni.
Nešto kao stare kineske poslovice, samo za elitu. Izgovaraju se, jelte, na latinskom i služe kako bi onaj koji ih koristi demonstrirao svoje krajnje superiorno znanje iz opšte kulture u odnosu na sagovornike (prim aut: nerijetko u pogrešnim situacijama).
A: Aj me cimni ne mogu da nađem telefon. B: Stari, neđe ćeš tako glavu zagubit... Znaš kako kažu? Sine lege autem poena conscientia est. A: Ma važi, samo me ti cimni.
Izraz kod klinki koje se lože na nekog starijeg lika iz kraja ili škole kad ih on pogleda. Taj nema ni pojma da ona postoji, ali ona je ubeđena da joj on u stvari šalje neke skrivene poruke. Kada mu pogled negde odluta i to bude u njenom pravcu, svim drugaricama se hvali kako ju je "on" pogledao. U društvu, pošto samo ona i drugarice znaju njegovo ime, možete čuti samo "ON me je pogleda", "ON je juče vezivao pertle", "da znam, i ON je tamo bio"...
-Jao, Ljubinka, dođi moram nešto da ti kažem! -Šta šta? -Aaaaaaaaaaaaa pogledao me je!!! -Ko? -ON!!!! aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa -On te je pogledao? aaaaa -Da bre, ja idem ulicom i nešto sam pala, nebitno, i on se okrenuo i pogledao me je! -Aaaaaaa kako te je pogledao? -Pa znaš kao u fazonu, gleda me i onda zamišlja da smo nas dvoje zajedno na nekoj plaži... (za to vreme On priča sa drugom) -E, brate, znaš šta mi se danas desilo.., ja išao po burek i neka klinka se razbila k'o pička, pala tu na 2 metra od mene... -I? -Ništa, ja je onako iznenađen pogledam kad ona bulji u mene k'o tele u šarena vrata i balavi...neki retard 100%...
