Poenta. Ogoljena suština. Jedna rečenica koja pogađa direktno u metu. Rečenica koja se obično prećuti.
Postoji u čovjeku neka nejasna težnja da prećuti ono najbitnije. Da govori satima, ali da ne kaže poentu. Da ostane nijem kada treba kazati krucijalno. To počne rano. U mladosti. Jednom oćutiš, strpaš duboko u skladištu svoje podsvijesti i zaboraviš. Zaboraviš? Teško. Rečeno se zaboravlja. Rečenom se oprašta. Oćutanom, hm... Ono što nisi rekao nikada ne zaboraviš. Uvijek će ti stanovati negdje na vrhu jezika. Kao prokleta duša koja lebdi između života i smrti, prećutano lebdi između ćutnje i želje da se kaže. Na vrhu jezika. Tik pred puštanje u etar... ali tu i ostane. Do kraja.
Neki ljudi oćute svoju bit. Suštinu svog postojanja. Nikada je ne podijele sa drugima.
Želio je da bude pjesnik. Da piše za djecu. Želio je da bude glumac. Da pusti brkove kao Zoran. Želio je da živi u Dablinu... Oćutao je. Nije imao hrabrosti da kaže. Da pokuša. Postao je računovođa. Ne živi loše. Spolja. I dan danas kucka u telefonu nasumične stihove, dok čeka zeleno na prometnoj saobraćajnici. Obriše kad stigne kući. Oćuti.
Gdje bi nam bio kraj da smo rekli sve što je trebalo? Zar bi mi žena bila Jovana a ne Žana da sam rekao? Bih li živio gdje živim? Da li bi me i dalje smatrali lošim da nisam ćutao?
Oćutano grize. Oćutano ujeda. Krvavo. Bolno. Vječno.
Riječi su da se govore, osjećaji su da se iskažu. Nemojte ćutati. Posledice izgovorenog ne mogu biti gore od onog oćutanog. Šamar ne boli. Prezir je prolazan. Tuga se liječi. Samo oćutano postojano traje. Mori i ne da mira.
Zašto sam ovo napisao? Zato što... hm.
Nikodimov
Misao koja ovjekovječi kraj. Bezuspješan pokušaj. Fejl, rekli bi klinci. Nekad se izgovori naglas. Zvuči kao pravdanje. Kome? Sebi, vjerovatno. Zašto imaš potrebu da se pravdaš sebi? Misliš da se savjest opterećuje tvojim bezuspješnim pokušajima? Misliš da ju je briga da li si dao sve od sebe? Kome se pravdaš stari? Ne ide.
Probao sam. Ne ide.
Želio sam. Ne ide.
Tražio sam. Ne ide.
Pisao sam. Ne ide.
Živio sam. Ne ide.
Idi.
Gdje?
Ne ide mi. Ne ide mi se.
Nekim ljudima će epitaf biti ''ne ide''. Kad bi slova imala dušu, ''ne ide'' bi vrištalo očaj. Dvije riječi koje ubijaju snove. Pet slova koja te predaju jadu. Ravna linija, koja slijedi nakon pokušaja. Ne znam i ne mogu imaju nade. Saznaćeš, moći ćeš. ''Ne ide'' zakiva poslednju čiviju u kovčeg nadanja. ''Ne ide'' ide na kraju. Neće ni krenuti. Viša sila. Dao si sve od sebe.
Jebi ga.
Ne ide draga moja. Ne ide.
Reč koja srozava osobu koja je obavlja na nivo jednoćelijskog organizma, lišavajući je svakog dostojanstva, ponosa i principa. Pretvara čoveka u puki instrument, katatoničnu beskorisnu masu koja potpisuje papire, pritiska dugmad i klima glavom po tuđem nalogu. Sluša šta mu se kaže, diže ruku kad treba i odobrava. Nema mnogo veze da li je u pitanju čisto koristoljublje ili ideološka zaslepljenost, sve se svodi na isto. Funkcija od ljudi pravi amebe i čim neko pokuša da aktivira još koju ćeliju, odmah biva sklonjen. Možda i najveće zlo koje donosi je megalomanska iluzija da se čovek koji je obavlja stvarno za nešto pita i o nečemu odlučuje, što može da ima još gore posledice. Istina je da uvek i nad popom ima pop, čak i oni koji se smatraju svetskim vladarima, uvek imaju nekog iznad sebe u korporativnom lancu ishrane.
Obični smrtnici, nažalost, zavise od funkcija i njihove milosti. Platon je rekao "Kazna za neučešće u politici je ta što će državom upravljati gori od vas". Kako to izgleda, vidimo već desetinama godina unazad. Oni koji recikliraju jednu politiku sto godina, izgovaraju iste izlizane floskule, i usput rade šta hoće sa platama, penzijama, pa na kraju i životima svih ostalih, svakako jesu gori od nas. Ali, šta je rešenje? Funkcije su uvek pripadale onima koji su na nečijem platnom spisku, a njima to ne smeta, jer u procesu smejuljenja u kameru i uvlačenja u bulje onih odozgo obezbede za šest narednih generacija.
Reklo bi se da je ovdašnje tlo najplodnije u Evropi za najrazličitije moguće funkcije. Takva vrsta ljudi nekako uvek nađe način da ispliva. A naše je samo da ne obraćamo pažnju na čoveka iza zavese. Ako neko to i uradi, brzo će stići novi čovek, nova zavesa i nove floskule.
- Komšo, kako ti je sin?
- Odlično, sad je avanzovao. Unapređen je u asistenta savetnika pomoćnika ministra bez portfelja.
- Baš ga briga, nabacio titulu! Da častiš!
- Ćale, da mi pomogneš malo oko funkcija?
- Slušaj, ti, ja sam funkcijama pokazivao lakat još '68. i ne nameravam sad to da menjam.
- Dobro je, ćale, iskuliraj, vratiće se opet osam šezdeset. Ja mislio na trigonometrijske funkcije. Zaboravi, popij pivo.
- E, tako.
Prvi search na googlu klinca koji je tek dobio internet... Pionir puberteta kuca prethodne riječi u searchbaru u nadi da će otkriti slike erotskih modela, koje ubrzo i pronalazi ali polako to prestaje biti dovoljno da utoli njegovu glad za posmatranjem nagog ženskog tijela preko kompjuterskog monitora, pa vremenom otkriva da postoje slike u kojima prominentnu ulogu igra i muški polni ud koji ispunjava neki od otvora na ženskom tijelu uhvaćenom objektivom fotoaparata.
Kasnije ubacuje i četvrtu dimenziju (kad već ne može treću) kucajući "pornići"...
I tako, od korijena nastade stablo a od stabla nastadoše mnogobrojne grane i grančice koje će dalje obuhvatati pojmove kakvi su Xhamster, Xvideos, Redtube, beeg.com, MILFs fuck teens, Lisa Ann creampie with Nacho Vidal, Asa Akira anal with Mandingo, Czech Streets, Busty redhead sucking huge horse cock, Porno deda mraz i slično.
Niko se nije rodio naučen...
Čarapa viška.
Isti kurac.
Bazildonski džinovi elektronske muzike koji već 28 godina sigurno galopiraju dve milje ispred svog vremena. Ili, po Draganu Iliću, oni sa onim tezgaroškim spotom pa bunda pa pare i tako to.
Počeli kao sladunjavi synth i elektropop šminkerčići u siledžijkama, zajahali new wave a onda preko rock, doo woop, blues, pa čak i gospel voda definisali sopstveni podžanr elektronike, dodirujući limese i popa i umetnosti i puneći topliste svojim singlovima iako im pesme odišu depresijom i motivima koji nisu za svačije uši. Za razliku od svojih instant synthpop kolega iz osamdesetih, koji su još pre 20 godina obesili sintisajzere o klin posle prva dva hit singla koji su im doživotno obezbedili dnevnu dozu amalgama čarlija i horsa, Dipeš je ipak želeo nešto više od svog dela. Dipeš je želeo tri do četiri doze dnevno.
Balkan može da se pohvali da ima jednu od najposvećenijih Depeche Mode komuna. Subotički “divoušnovci“ okupljaju se na Paliću još od osamdesetih a redovna okupljanja imaju od '93, beogradski s vremena na vreme u KSTu i Dolaru. Laguna je inače 2009. izdala Cukićev solidan prevod njihove biografije.
Nama je najpoznatiji singl "Dream On" posvećen beogradskoj publici koja od osamdesetih čeka koncert u svom gradu.
In your room
Where souls disappear
Only you exist here
Will you lead me to your armchair
Or leave me lying here
Procedura za koju mogu samo da pretpostavim da je odrađena tako što je opština Novi Beograd, usled nedostatka osoblja, spojila Odeljenje za projektovanje ulica i Odeljenje za testiranje dopa, pa su angažovali ona dva lika koji glume Džeja i Tihog Boba, i unapred ih isplatili u masnom granju, kreku i barbituratima. Zapravo verujem da je čitav Bulevar AVNOJ-a nastao kada im je Džejson Li upao u kancelariju i rešio da obori lični rekord od šest lajni iz cuga.
Za razliku od Dorćola, Banovog Brda ili Zemuna gde potez Neka Ulica 19 - Neka Ulica 20 zahteva par metara šetnje, na Novom Beogradu je to dug put samospoznaje, psihofizičkih iskušenja i Tomb-Raider-olikih kvestova "popni se ovde-prođi kroz taj prolaz-e sad povuci ovu polugu".
Hipotetički naravno. Na Novom Beogradu ne postoji Neka Ulica 19, na Novom Beogradu sve ulice počinju od 150.
-običan dan u projektantskoj kancelariji-
-Džej matori, dodaj taj džoks i daj da vidimo šta ćemo za ovu Proleterske Solidarnosti ehehehaeheh, mislim ta projektovanja i to
-šmrrrrrrrrrrc uhhh pa znaš kako ehe ahae heh, ja sam mislio da uzmemo svih ovih 18 zgrada i da ih stavimo SVE pod jedan broj HAHA, a onda kapiram da ovde stavimo PARKING i da tu prekinemo ulicu šmrkh hghh pa da je nastavimo u sledećem bloku haeh
-što parking baš tu?
-hehehehe pa zato što je VELIKI i GOTIVAN i parking je SMEŠNA REČ i ŠAKE SU MI OGROMNE!!!
-dadadada hahahaeheh!!!!
-heheh aeheh
Ostalo je još par minuta do kraja časa, profesor pita i u stanju je da podeli još nekolicinu kečeva ukoliko se niko od prozvanih ne odvaži da izađe pred tablu i odgovara. Situacija se bitno menja ako se pojavi junak koji će se žrtvovati zarad opšteg dobra, junak koji je u stanju da potroši vreme do kraja časa odgovarajući po šablonu objašnjenom u knjizi:‘’Poštapalice for Advanced Users’’, junak koji će naravno dobiti keca ali i spasiti koju nesrećnu dušu.
Profesorka biologije: Ajde recimo…….. Stanković Milan, pretpostavljam da ni ti nisi učio? Reci mi odmah ako nisi, ima taman vremena da još nekom dam keca, htedoh reći da još nekog da pitam..
Milan: Svašta profesorka, otkud Vam takva ideja, naravno da sam učio..
Profesorka: Ništa ništa, izvinjavam se, mada tvojih par prethodnih odgovaranja ne ide u prilog toj tvrdnji, al ajde.. Nego, evo pitanja, recimo..., reci mi nešto o bedrenjači?
Milan: Zanimljivo pitanje, nadao sam se da ćete me baš to pitati... Pa ovako, kako bih rekao, naime, nikako ne možemo početi priču o vetrenjači a da se ne dotaknemo Viljema Tela, velikog borca protiv istih, naime..
Profesorka: Stani bre dete, ovo je biologija ne misliš valjda da bih te pitala o vetre... čekaj, čekaj ko si rekao da se borio protiv vetrenjača? Viljem Tel?...hahahaha....Da nisi možda mislio na Don Kihota?...hahaha...
Milan: Bože profesorka, naravno da sam mislio na Don Kihota, kako mu je inače bilo prave ime, ali ga ja od milošte zovem Viljem Tel..
Profesorka:..............Dobro, dobro, sad bi ti zbog tog lupetanja zalepila takvog keca da se pušiš, al moram po pravilima još jedno pitanje da ti postavim,......recimo.....(..zvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr....)... Ooo, pa Stankoviću, ima i sledeći čas, pričaćemo još ti i ja.....
Njegova sudbina je rođenjem određena. On neće biti naslednik. Naslediće samo presto muke i stopiće se sa kmetovima pokušavajući da za život zaradi sa svojih deset prstiju.
Radiće, mučiće se i zarađivati, dok njegov stariji brat sedi prekriven kraljevskom odeždom masirajući svog mačora.
Dosadiće mu. Svojim kovačkim zanatom uspeće da napravi savršeni mali bodež kojeg će sakriti u unutrašnji deo rukava. Sem noža, skovaće i plan. Plan koji će mu promeniti, a njegovom bratu svršiti život.
Otići će u posetu bratu sa kilom sira i buđolom koju je napravio samo za njega.
Brat kralj će prvo poslati svog kušača da isproba, jer, u tadašnje vreme, retko kome se moglo verovati, jelte..
Visočanstvo će uzeti prvi zalogaj, skrenuti pogled na trenutak u osetiti prodor hladnog gvožđa između rebara i pravo u pluća. Zalogaj mu je ispao iz usta, uz tihi krik. Brat nestade kroz prozor ostavljajući za sobom samo huk vetra.
Drugi sin je postao prvi.
Kraljevstvo postalo njegovo. A koštalo ga je samo brata.
Pih...
Nikada u svetu nije bilo toliko nekompaktibilnog spoja čoveka i tehnologije nego što se se odigrao na prostoru Balkana, sredinom druge polovine XX veka pa nadalje. Fenomen koji je obuhvatio cele generacije, koje kao da su nekim teleportom masovno dislocirane iz svoje vremenske koordinate i poslate u budućnost da šljakaju manuelne radove. Da nije realno, bilo bi zastrašujuće. Totalno odustvo zainteresovanosti civilizacijskim napretkom, i zapanjujuća prisutnost tog fenomena, može da se debatira do smrti ali ključni činioci se sami nameću kroz repeticiju indentičnih životnih primera jer sam nastanak civilizacijskih jazova na tamo malom prostoru nije samo zbunjujuć i iritantan, već i komičan.
- Šta sad ovo iskoči?
- Ništa ćale. Torrent se skinuo, gledaj film dalje.
- Ok.
2 minute kasnije
- Šta je ovo? Stade slika.
- Pritisnuo si space najverovatnije. Pauzirao si video. Pazi malo sa tim rukama.
- Aha. Tako znači.
2 minute kasnije
- Saša?
- Šta je sad? Šta si ovaj put uspeo da pojebeš?
- Šta je ovo crno?
- Pa kraj filma ćale.
- Ja reko reklame.
-----------------------------------------------------------
- De mi tetku da nazovem na ono tvoje.
- Skype? Pa ajde, i onako se niste čule celih 2 sata. Sigurno je u međuvremenu Mošorin zalego u ambis koji se iznenada otvorio.
2-3 minute kasnije, za kompjuterom
- Alo tetka, jel me čuješ?!
- Ne deri se kevo, dobro te čuje.
- Ćuti, ništa je ne čujem!
- Pa kad bi prestala da se dereš ko sivonja možda bi i čula.
- Alo tetka! Alo! A čuješ me. Da se ne derem? U redu. Nego, kako je ...
Decxko. Nafurani ljudi koji šire negativan uticaj. Uglavnom tatini sinovi i ćere. Govna koja su u ćivotu imala sve a dupe nisu mrdnula. Vrsta koju treba istrebiti.
-E, de si Mare mađijo?
-Alo, seljačino, jel se znamo?
-Pa kako se ne bi znali, pa jel se sećaš kad smo onomad kopali krompir zajedno?
-Ne znam o čemu pričaš.
-Ne znaš, a? Govno jedno zapadnjačko! Do juče si brao pamuk sad kad ti umrla baba iz Nemačke sad si ti neko mudo. Skloni mi se sa očiju dok te nisam zgovnao ovde da te ni keva ni ćale ne prepoznaju.
-Dobro bre, šta se ljutiš odma?
Pičkin dim. Šta će mi to u životu kad samo stoji u ćitapu!? Izađi malo napolje ( ili bar iz sobe ) da provereno potvrdiš ono što si pročitao u Onlajn Blic - u, umesto što bleneš i trepćeš u neverici, razmišljajući o superiornosti naučnika sa univerziteta u Masačusetsu.
Naučenjak da bude može svako, a samo prava gospoda ima dokaze i istinu kao temelj svega što radi. Jebeš ti sve one umove koji podržavaju Ajnštajna i koji su zbog njega protraćili svoje stvaralaštvo, kad eto - ljudi otkrivaju delić po delić Božije slagalice, a nemački Jevrej postaje sve klimaviji.
- Komšo, aj dođi do mene da pomogneš oko kauča, sva sam se iskrivila evo još se tresem.
- Rado bi' al i mene neki grč drži već dva sata, a doktori mi rekli da ne smem da se naprežem puno tako da ću preskočiti...
- Ma šta oni znaju bre, mene su dva puta opominjali za šećer i još uvek jedem slatkiše, to sve zavisi od količine veruj mi, neće ti ovo biti puno napora samo sedamdesetak kila.
- Mani me ja se držim njih, ipak su jelte učili neke škole hehe.
- Šupičkumaterinu i ti i oni ščuo!