Kolega koga vidjaš samo u ispitnim rokovima, jer obojca niste baš najredovniji na predavanjima, ili je stariji/mladji od tebe pa je već odradio vežbe na kojima bi ste mogli da se sretnete.
Po Bog zna koji put izlazite isti predmet, opet nespremni, nadajući se da će uleteti zadatak koji znate. Ti znaš jedan tip zadatka, a on neki drugi. Zajedno i vredite za neku šesticu.
Prekaljen u mnogim bitkama, rutinski odradjuje još jedan ispit, dok gomila klinčurije ushiceno skakuce okolo i maše sa skriptama.
Ne znaš kako se on zove...niti on zna kako se ti zoveš. Imena su nebitna...nema potrebe za upoznavanjem kad se obojca već odlično poznajete. Obojcu vas muče iste muke. Nema potrebe za pričama tipa "koliko vam je ispita ostalo" i "šta bi moglo da dodje u ovom roku". Jedan pogled i sve vam je jasno.
-Poštovanje kolega! -Ništa manje kolega, ništa manje...
Ona je ovo, ona je ono, ali tebi - ona je sve. Drugi je pljuju - ti je braniš. Drugi je ne podnose - ti je obožavaš. Svidja ti se... Mnogo. I previše. Lud si za njom. Za trenutak pored nje dao bi deset godina pored bilo koje druge. Sve one su tako... a ONA je ipak tako... Ali, ti si njoj drug. I ništa više. Samo još jedan običan drug, a ona je tebi... prosto sve. Tako je bilo, tako će ostati i to te boli, grize, kida iznutra. Ne jedeš, ne spavaš, nemaš više ni inspiraciju da definišeš nešto na Vukajliji. Preostaje ti samo da pokušaš lečenje narodnim lekom za sve...
Kad saznam da li terapija deluje (trajno, tj. na duže staze), javljam vam. Trenutno je još u fazi testiranja...
Ne baš najomiljenija devojka u vašem društvu. Za druge samo prepotentna likuša, biće koje nije vredno pažnje, a za vas je zapravo sve. Jedini koji može da istrpi njene hvalospeve, da se nasmeši, ne zato što je duhovita, nego zato što znate da je i ona ranjiva. Da njena potreba za pažnjom proizilazi iz straha od samoće, koje je i vama dosta. I tako se smeškate, pomalo njoj, pomalo sebi, znate da je ona upravo osoba kakva vam treba, ali avaj... Valjda nije suđeno, pa vas nekako nenamerno povredi, da i njoj bude žao, ali opet ona se boji osećanja, ona ima najlepši osmeh, ali uvek nekako tužan. I onda samujete, ne želite drugu, a i da želite verovatno je ne bi ni bilo. Ponekad zazvoni telefon, znate da nije ona, a opet nadate se, pa nekako i ne žurite da se javite. Šetaš tako neobrijan, neočešljan, na neka mesta kojima inače prolazi, a znaš da je nećeš ugledati, da neće doći da ti odagna tugu. Posle nekog vremena, šetate sa drugovima, kada slučajno naiđe ona i prođete tako oboje šuteći, sa tužnim osmehom. Prijatelj vam zamera što još patite, a samo vi znate da je ona dobra, ali mnogi to zapravo ne shvataju.
Program emancipacije pušača kao odgovor na uznemirujuće poruke upozorenja na kutijama cigareta. Neki pušači su razvili sposobnost da apsolutno ne obraćaju pažnju na ove poruke dok drugi imaju razrađen sistem odgovora:
Domaće:
Poruka: Pušenje ubija. Pušač: Od nečega se mora umreti.
Poruka: Duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini. Pušač: Ko ga jebe, nek' se skloni. (Narodna pitalica: Zašto dim ide na budalu?)
Poruka: Želite bebu? Pušač: Nemam para ni sebe da izdržavam.
Poruka: Pušenje nepovoljno utiče na plodnost kod muškaraca i žena. Pušač: Sad možemo bez kondoma.
Poruka: Pušenje izaziva zavisnost. Pušač: Bolje nego da se pucam u venu.
Poruka: Potražite stručnu pomoć za odvikavanje. Pušač: Nisam prso da idem kod psihijatra.
Strane:
Poruka: Kurenie — pričina rakovih zabolevanij. (Rusija) Pušač: Ha, ha, ha, kurenje!
Poruka: Il fumo può ridurre la circolazione sanguigna e causa impotenza.(Italija) Pušač: Znači Inter - Sampdorija da igram keca?
Poruka: It-tipjip isodd l-arterji u jġib l-attakki tal-qalb u l-puplesiji. (Malta) Pušač: Štiptiripti.
Poruka: Kajenje ubija. (Slovenija) Pušač: Ne kajem se ni zbog čega.
Kinematografksi fenomen u kojem je uložena ogromna i neprocenjiva doza strpljenja, sposobnosti, truda i uspeha. Glavni akter ovog astralnoortodoksnog događaja je naš legendarno proslavljeni reditelj Zdravko Šotra.
Naime, Šotra je pre svega jedan strpljiv i vrlo pametan čovek, koji u svako svoje nove ostvarenje ulaže nenormalnu energiju i snagu kako bi sve na kraju ispalo savršeno. Šotra ima svoju samostalnu idealogiju koja je jedinstvena u svetu režije. Filmovi puni romantike, opisanje ljubavi, nežnosti i ljubavnih ostvarenja. Jednostavno je nemoguće zamisliti film u kojem Šotra iznosi radnju horor filma.
Pa mnogobrojnim kinematografskim ostvarenjima, možemo da stvorimo neku našu sliku u glavi kako bi izgledao jedan Šotrin dogovor i kasting pred snimanje filma.
Zdravko Šotra: Ljudi, kakvu sam ideju smislio za sledeći film, zajebalo vek! Imamo da ih polomimo ko nepismen kredu! Saradnici: Dobro, bre, Šotra, nećeš valjda opet istu ekipu? Zdravko Šotra: Jok ti ćeš! Gledaj i uči! Okreni mi Slobodanku i Fernanda. Saradnici: Kog, bre, Fernanda? Zdravko Šotra: Kolungu, brate. Saradnici: A, misliš Ivana? Dobro, šefe, dogovoreno. Sloboda Mićalović: Zdravo gazda. Čula sam se sa vašim saradnicima i rekli su da imate neku novu ideju, koja uopšte ne liči na prethodne. Da li je istina to što pričaju? Zdravko Šotra: Istina, nego šta nego je istina! Ovako ćemo. Kolunga i ti sve vreme sedite na neku klupicu, to ćemo da nađemo, nije sporno. Dakle, sedite kenjate one vaše razgovore i na kraju seks! Sloboda Mićalović: Molim? Opristite kakav seks? Zdravko Šotra: Seks, brate. Da se malo pojebete. Publici više dosadilo da vas gleda kako jedete govna o ljubavi i da čekaju 126 epizoda dok se vi poljubite. 'Ajde, bre. Sloboda Mićalović: Ja zaista ne mogu takve scene da glumim. Oprostite, ali ne mogu. Ivan Bosiljčić: Sloboda, draga moja. Danas ovaj vetrić što pirka tvoju kosu mirisa prolećnih trešanja i boje zimskih noći je znak da treba da odradimo tu prelepu ljubavnu scenu punu strasti i emocija. Ljubavi moja, hajde da pokušamo. Verujem da ću te zavoleti još više. Anđele sa srebrnim krilima. Vojin Ćetković: KOLIKO IH JE BILO?! Sloboda Mićalović: Vojine, pobogu, smiri se. Vojin Ćetković: KOLIKO IH JE BILO?! Ivan Bosiljčić: Vojine, dobri čoveče, zaboga smirite se. Ovo je samo kasting, ja sam jedini na njemu i niko više. Biće sve u redu hrabri dečače. Nemojte da se nervirate, verujte mi. Zdravko Šotra: Obezbeđenje, reaguj! Izbacite ovog Maneta Kujundžiju napolje! Odmah! Sloboda Mićalović: Ah, meni. Veoma mi je teško. Šefe, dajte taj scenario pa da radimo. Zdravko Šotra: Koji, bre, scenario? Odgledajte na televizor prethodne vaše serije i filmove i najbolje delove zapišite i to je to! Kakav kurac scenario!
Nenad Milosavljević. Matori hipik, bivši SPS-ovac, čovek koji je sanjao staru ljubav, pomogao pravoslavlju da dođe sa juga, i pomogao obnovi više, isto tako pravoslavnih manastira, od velikog Mateje Kežmana. Voli da gleda ženske nekim drugim očima, onako kako ne treba, a priča se da je njemu zaspala Vojvodina, iako je je iz Niša.
Ono o čemu se manje priča je to da je Neša prljavi matori pedofil. Dobro, ne baš ranga Žike Todorovića, on već natačinje bebe, al sigurno je za dva kruga ostavio Dambldora i Acu Poštara. Sreo je tako na svojim putovanjima krajem dvadesetog stoleća neko devojče koje drsko imade godina koliko Kotor vekova. Naime, vodeći se činjenicom da se Kotor pod tim nazivom pominje tek od epohe Nemanjića, Neši je prstima šaputalo i usnama ga milovalo dete od nekih osam godina, a za to se mardelja, za to se mardelja čak i u Japanu.
E, moj Šone, da si rekao Akruvijum to bi već bilo berli ligl, ovako si se samodruknuo.
Ne može svako ćutanje da bude ć u t a nj e. Samo posebna ćutanja mogu da zasluže naziv i status ć u t a nj a.
Nije to ono kad ti ćutiš jer nemaš šta da kažeš, ili te je neko naljutio pa ti sad ćutiš ljutito na njega. Ni ono kad ćutiš jer ti je tako došlo, štoseonokaže - spokojan si valjda zbog nečega (piše u tamo nekim časopisima da tako ćute bliski ljudi, osobe koje nemaju potrebu da stalno zatrpavaju jedno drugo teorijama i stavovima, zanimljivostima i ekscerpcijama iz vlastitih priključenija), i onda ti bezbrižno ćutiš, a u sebi ćarlijaš (a ovako piše u nekim zbirkama poezije, valjda je i to neko pametan smislio i međ narodom raširio).
Dakle, to ne. Ovo ćutanje - ć u t a nj e - razvija se polako i naravno ćutke.
Počne da klija u onim trenucima kad ti nešto padne na um, a što na um - to i na drum, pa hoćeš i drugome to da kažeš, da mu pokažeš i pokloniš komad, bar krišku, sebe, pa da zajedno nastavite kroz misli i rečenice, obogaćeni i zbliženi transferom poklonjenih komada sopstvenosti. I, šta se desi? Naletiš na zid. Na bedem. Ili na šanac. Na jarak. Na jaz neshvatanja i neprihvatanja ponuđenog, čak prezrivog odbacivanja. Ništa. Ti prećutiš.
Drugi neki put poželiš da drugome, tebi naizgled bliskome, saučesniku u rasi, sredini i momentu, opet pružiš čest svojih moždanih trudova, možda i da mu razbistriš pogled na vaskoliki ovaj božji pašnjak, da mu slovom zlonemislećim ukažeš da nije sve tako kao što on duma, da je bolje da prestane sa neplodnošću i trulošću svojih dana. Opet zidina, opet provalija. Ispadneš čudak. I prećutiš.
Neki tamo put, padne ti opet nešto na tu tvoju pamet (koja je areal, očito, veoma sklon padavinama i oborinama - kažu tako na prognozi nakon dnevnika, i navedu koliko je palo milimetara tu, a koliko tamo), i ti zaustiš, da se u glas pretvoriš. E onda ti napokon ispadneš pametan, pa zatvoriš usta. Škljocnu zubi, i ti prećutiš.
I bi dobro. I kako ti se zatvoriše usta, otvoriše ti se oči. I ti shvati da je ćutanje tvoja membrana, tvoja kelija manastirska i tvoj karantin (ovako se kaže i u nekoj poznatoj numeri, kad ovaj jedan hoće da zaboravi neku svoju ljubav, šta li je). Da je bolje da ćutiš i prećutiš. I tako se u tebi to ćutanje stvrdne, ili okošta, svejedno.
I to ne bi bio problem da si ti srećan što ćutiš. Ali, ti hoćeš da kažeš. Nećeš da ćutiš. A ćutiš. Jer je tako dobro. Jer nema ko da te zaista čuje.
Ćutanje se piše ćirilicom, jer je oštro i ćoškasto, i u svoje zidove zarobljeno. Drugačije ne ide.
Osmišljeni da bi čoveku uništili život. Zbog njih gubiš posao. Zbog njih gubiš prijatelje. Zbog njih gubiš porodicu. Zbog njih gubiš voljene osobe. Zbog njih gubiš glavu.
Nemamo leba da jedemo, ali zato imamo principe. A oni koče napredak. Koče evoluciju. Principi se suprotstvaljaju opstanku najjačih. Principi se drže retardiranih ideja i ideologija i guše sreću. Ni jedan čovek koji se tvrdoglavo drži svojih principa nije srećan čovek. Gde počinju principi, tu se završava život. Na principima bujaju tuga, čemer i jad. Principi odvode u krajnost u kojem vlada mrak.
Kinezi su videli simboliku i životnu filozofiju u stabljici bambusa. Savitljiv, mudro dozvoljava vetru da ga povije čak do zemlje. Ali nikada se ne lomi. Zato će kinezi uskoro vladati svetom, a mi ćemo da pušimo kurac.
Prilog koji ukazuje na način kako je nešto udareno. Pridev koji posle toga objašnjava stanje toga što je udareno. Prvenstveno se odnosi na ravne površine (tipa zid) ali jednako mož se koristi i za sve ostale stvari i za ljude. Naime prema poznatoj legendi Sveti Sava je u toku jedne od mnogobrojnih racija kuća srpskih seljaka odlučio da odvali deo zida ljudima da im uđe sunčeva svetlost. Naravno, ako sada zamislimo svetitelja koji sa štapom hodočasti u mantiji, dok po mogućstvu štapom šune po kojeg kera kad mu se približi, jedina mogućnost na koji način je to moglo biti urađeno je sledeći: Sveti Sava nenajavljeno upada na gajbu i pita ljude da li mogu da otvore prozor jer je šatro zagušljivo. Pošto ga oni pitaju, šta je to, on baca štapinu, zadiže mantiju, zaleće se na proizvoljno odabran zid i sobaljuje ga nogom, tj. sandalom na bosu nogu u to vreme, dok ljudi gledaju u šoku. Onda im kaže: evo ovo je prozor! E sad dal je to prozor ili nije recite sami, al da svetosavski odrađeno, to stoji!
1983. utakmica španske lige. Opšta tuča između igrača Barselone i Atletik Bilbaoa i u jednom trenutku vidimo kako Maradona svetosavski kopačkom zabada protivničkog igrača u predelu jaja. I ostali mu se pridružuju zabadajući protivnike kopačkom u stomak, đale itd...
1: Je l' krećeš ti, čekam te ispred zgrade već 10 min?! 2: Evo evo, samo da zafarbam nekako ovu indijku. Sramota me ovako da se pojavim, misliće neko da promovišem časopis Treće oko.
