Čitav niz krajnje komičnih mera koje su seljacima služile za razbibrigu, a bile strah i trepet za svakog NATO agresora zbog kojih Ameri nisu smeli da napadnu kopneno, jer bi ih moj ujka odma' karabinom ''VRAU'' po sred čela, majke im ga klonirane.
I, krenemo ti mi u šumu, pedes' čoveka, minimum, da nasečemo drva za rampe i bedeme. Kad krenuše da mlate sekirama po državnoj šumi, da te Bog sačuva. Rade Kraka zapenio ispod nekog gloga, kaže- ''Kad se natakne 'merikanac na trn, pa kad to zagnoji, ima d'umre do Đurđevdana''. Deda Vojkan mlati po jednom grabu, a oči mu na drške izašle, pa krvave kao u Kraljevića Marka i sa mukom priča: ''grabovina je žilava pa će takva rampa da zadrži neprijateljske tenkove dok naša armija sprema ofanzivu''. I samo što je čiča stigao do kore, počelo je da ga guši, pa smo morali da ga nosimo do kuće.
Dovučemo nekako motke i deda Vojču, namontiramo rampe na svim ulazima u selo, natočimo rakiju u balonče, blokče u ruke i legitimišeš svakog ko ulazi u selo. Jebiga, možda su došli da nam spale štale, da postave lokatore ili da nam prcaju žene, ehehe. I tako jedne noći, dok smo štitili našu otadžbinu, mrtvošemo se od rakije, te Novica i Jablan onakvi anestezirani krenuše da vide, da nam neko nije sipao bojni otrov u seoski vodovodni rezervoar, da nas truje. U međuvremenu su se izgubili i otišli čak do Crne Bare gde ih je izujed'o šarplaninac, a vratila ih je milicija posle nedelju dana kad ih je čovek naš'o u podrumu kako kradu rakiju i polivaju kereće ujede. Nije lako bilo.
Svakog dana, od ledenog marta, do vrelog juna- znalo se; čuvamo otadžbinu grabovim motkama, rakijom i lovačkim puškama od neprijatelja kome smo videli samo spaljene tragove.
Završi se rat, kažu izgubili smo, a govna nas nisu ni napala kako dolikuje, Ratko Lopov, predsednik mesne zajednice, pokupi one rampe i cele zime se tim motkama grejao, a deda Vojča, čuveni seoski gazda, umre od muke jer nije mogao da podnese to što je, kao da je sluga, Ratku, slinavom prevarantu, spremao drva za ogrev.
