Požutela fotografija sedam nasmejanih lica pored novog bunara. U pozadini sveži otkosi otave i kruška starija od sećanja. Tri pirgava pileta i petao strogog pogleda.
Hm. Nemoguće. GPS kaže da sam na dobrom mestu. Možda sam pogrešio sokak? Ne ipak je to to. Ovde je bio bunar, kruška se odavno osušila, ali ovi hrastovi imaju bar pedeset godina. Deda je otišao u Ameriku pre tačno.. hm, pa da. Šuma. Kaže deda da su imali pet stotina ovaca, vinograd, voćnjak, okućnicu sa palisadom. Vukovi od ovog domaćinstva nisu bili siti.
Velika i Mala Kamenica su nekada imale osmoletku, manastir i crkvu brvnaru, četiri stotine domaćinstava i najbolji ovčiji sir u kraljevini. "Sedam dana i sedam noći su Bugari napadali klisuru i nisu napredovali ni sedam metara.", često bi mi deda to govorio kada je hteo da mi kaže koliko je stanovnika bilo pre velikog rata. A sada mahovina prekriva vlažne cigle šumom progutanog sela. Ovde više nema nikoga.
Prvo je došao radio. Celo selo je slušalo o poduhvatima omladine da se krvlju isprana zemlja izdigne iz pepela. Onda je došao put. A putem su otišli najpre mladi. Za njima ovce. Na posletku i svi ostali. Oni pod zavetom su ostali na dedovini. Rado ih je zemlja uzela sebi, najlepše ruže niču na groblju.
Kadar iz snova: širok put izbija iz tmine šume pravo na širok proplanak modro zelene trave, raštrkane ovce nehajno pasu a crni pulin lavežom upozorava mladu pastiricu da se hitro obuče i da pohita iz potoka jer njen voljeni joj donosi zagrljaj pun sigurnosti i tri reči ljubavi. Ali... Stranac i starica, proplanak i krava.
- Pomaže Bog majko! - Bog ti pomog'o sine! 'e si ti od ovi' što kupuju vunu? - Nisam, majko, ja sam od Leskića, zovem se Mark. - Nemam sine vune ja. Nemam ovaca već treću godinu. - Marko Leskić je moj deda. - Nije sine, nije. Marko Leskić je pod onom tamo ružom, vidiš, ona bela. Suzama sam zalivala taj žbun više od pedeset godina - Vratio sam se iz Amerike i podići ću ponovo domaćinstvo Leskića. Pogledajte sliku. - Ali bunar se urušio. - Iskopaću novi. - Sine, u dva sela nema tri zuba. Nije ti ovo mesto za život više. Ovo je mesto da se umre, sam... - Sve se menja, majko. Doći će drugo vreme.
Često se sećaš svoje prve simpatije. Umiljato lice, a ispod đačke kecelje, haljinica na falte, bele hulahopke i cipelice na kaiš, ma idi bre! To je ono prvo klinačko snimanje kad ti nije jasno šta ti se tačno dešava, ali primećuješ da ti je pogled često prikovan na to malo žensko čeljade. Tu posle bude još par simpatija kroz osnovnu školu, malo intriga po leksikonima i glasina na velikom odmoru. U tom dođe pubertet, srednja škola i onda BAAAAM! Zaljubiš se kao mladi tetreb u sezoni teranja, a da ne znaš 'de teraš. A osećaj - neopisiv. Ona ide sa tobom u razred, ne možeš da dočekaš da dođeš u školu, pa se lickaš, pa se pickaš, pa trebiš mitisere i ostale bubuljke, pa rokaš pola litra bruta, eventualno denima, pa teraš kevu da ti pere ''pe'stokeca'' dva puta nedeljno da što pre izblede, pa mora prljavo-bele starke i jakna vijetnamka, pa čitaš Prevera i vežbaš recitovanje, pa se uživiš u ljubavne jade mladog Vertera ili oficira Vronskog, pa kao nešto i sam pišeš, pa si sav romantičan i ustreptao, sliniš dok sam u kući gledaš ''Sjaj u travi''... Ne treba naglašavati da si pred ekipom ultra-huligan, uvek spreman da zapodene šorku i nabode najvećeg u suparničkom taboru. Slušaš samo njujorški hard-kor i koristiš sve opijate kojih možeš da se domogneš.
:Matursko veče, poslednji ples, on konačno skuplja hrabrost da je pita za igru, i ona pristaje:
Oboje ćute dok se lagano njišu. On je ispunjen, svet je njegov i ne postoji više ništa i niko osim njih. Ne vidi joj lice jer mu je nos u njenoj kosi, ali kao da je to sad pa bitno, grudi mu pucaju od neopisivog naleta sreće, ljubavi, šta li je? Pokušava da joj nešto kaže na uvo. Šta ''nešto''? Sve bre, od onog 1. septembra pre 4 godine, pa do današnjeg dana, svaki dan u magnovenju i svaku besanu noć, i Prevera i Rakića, i Tolstoja i Hemingveja, i svaki derbi koji je gledao, ali nije video, i svaki ukor roditelja koji je slušao, ali nije registrovao, i zašto mu je slab prosek i ne može da upiše fakultet, i kako je slušao Parni Valjak iako babi nije isteklo ni 40 dana, i svašta bi joj još rekao, i o stvarima koje ga interesuju, i o onima koje prezire... A poslednji ples traje li, traje, svečana sala se okreće oko njih i cela Zemlja i sam Svemir, dok se njemu čini da stoje nepomični, daleko od svega. E-mol označava kraj pesme i on konačno odmiče lice, a da nije procedio ni reč, hvata njen nesigurni pogled pun nečega, ali on ne zna čega. Ona polako hoda unazad, njega već zovu drugari da ukrste ruke i ispiju špricer na eks, ona ga još uvek gleda, a on stoji nepomičan na mestu koje je do maločas bilo centar Univerzuma. Krenuli su taktovi neke vesele pesmice, svi su poskakali i podigli ruke, nije je više mogao videti i momenat je iščezao u nepovrat. Od te večeri ju je veoma retko viđao. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . :20 godina mature, uzavrela atmosfera, potoci alkohola: Ona (vidno pijana): Pa gde si ti šmokljane, toliko dugo? Nisam te videla godinama, na 10 godina mature nisi ni dolazio? Ništa se nisi promenio, isti onaj mladi pavijan, doduše sada već malo osedeo hahaha. Sedi bre ovde... On: Eeeej, vidi nju. Super izgledaš, kao da se nisi 3 puta porađala! Pa pričaj, kako život? Ona: Pa moglo je biti i bolje. Preudala sam se pre par godina, mada i ovaj skot dosta pije, maltretira decu i mene, tražim način da ga ostavim, ukratko. Ti, govori? On: Živim u Kanadi, radim u fabrici konzervi, vozim Harlija i pomalo sviram bas na našim zabavama tamo. Imao sam problema sa drogom i alkoholom, ali sad sam dobro. Nisam se ženio, dece nemam. Eto... Ona (posle duže pauze): Koja si ti pička od čoveka! Imao si nas na keca sve one godine, a nisi imao petlju da realizuješ jebeni penal! Zbog tebe fakultet nisam završila, mnogo sam se brinula kad te je droga uzela pod svoje, onda si otišao preko, a ja se udala za prvog koji je naišao, jer je u kući više bilo nepodnošljivo... A sećam se, kad sam te ugledala onog 1. septembra kad smo krenuli u srednju, eeej noge mi se odsekle... :pričala je do dugo u noć, staloženo i po redu:
On više ništa nije rekao, samo je sebi nasuo prvu čašicu alkohola posle 8 dugih godina apstinencije. Osetio je da su opet centar Univerzuma. Samo se on ovoga puta okretao u suprotnom smeru.
Mnogi na dato pitanje odgovaraju čisto rezonski navodeći da je Kosovo prosto region na jugu Srbije, pretežno naseljen Albancima koji zbog svoje mnogobrojnosti, lobiranja i podrške velikih sila zaslužuju da prisvoje taj komad teritorije za sebe. Nije to Kosovo brate moj, Kosovo je nešto drugo...
Kosovo je kad si stao pred devojku koja ti se sviđa i čitavo telo ti se treslo, glas otišao u kurac, pocrveneo si kao bulka ali ipak si joj prišao, i nisi zažalio zbog toga. Kosovo je kad si video da ti tri lika tuku najboljeg drugara i uskočio si iako si znao da iskustva u tuči imaš samo iz sećanja od gledanja Brus Lija. Kosovo je tvoja majka koja je u trećem mesecu trudnoće, kada su joj rekli da je trudnoća superrizična i može ostaviti posledice po nju za ceo život, ipak odlučila da te rodi po cenu svega. Kosovo je pas koji skače na medveda da bude raskomadan, samo da spasi vlasnika koga voli. Kosovo je kada je napolju minus 15, ti imaš ženu i troje dece i još pola džaka brašna, nude ti da pređeš u katolike uz sve beneficije a ti pogledaš svoju čeljad i kažeš NE. Kosovo je bilo na Ceru, na Kolubari, na Solunskom frontu i Kajmakčalanu.
Bez Kosova u sebi svako od nas je onaj čovek koji kad ga opsuju on prećuti, kad mu izjebu ženu i majku njegove dece on pruži ruku jebaču i baca neke fazone tipa "he he hvala ti što si mi pokazao šta je kurva", dok se u sebi kida i raspada i potiskuje najljudskiji poriv da očuva obraz i isavija kurvara štanglom. Bez Kosova u sebi si ljiga i pičkica. Sa Kosovom si smetnja, a bez njega hvaljen sa svih strana a zapravo ne ceni te niko i ti to u sebi znaš. Kosovo su ona stvar, ona muška koja su nekom čudnom kontraspregom povezana sa čelom da što su veća i teža čelo je uspravnije. Ako ne nosis Kosovo u sebi, zapitaj se šta si.
Na Kosovu se prelama sudbina cele nacije, sudbina svakog pojedinca. Kažu kako ga reintegrisati, biće u parlamentu 20 posto Šiptara? Nema veze ja ne dam svoje. Kažu bombardovaće nas ponovo. Ne dam. Prete. Ne dam. Nude dijalog. Može ali ne dam. Nude pare. Ne dam. Ukinuće nam kredite, staviće sankcije. Ne dam. Optužuju. Ne dam. Ubiće te ej. Ne dam. Ti si lud. Ako dam onda sam već mrtav kao čovek. Ubij pa uzmi, ako možeš.
Kosovo je i tvoj ćale koji napuši kurcem svog šefa jer te je njegov sin dirao a tebe nauči da mu sledeći put sašiješ šamarčinu da te se seti kad ga bude u penziji žigalo to mesto, i posle dobije otkaz i radi na trafici za 25.000. Znaš zašto? Zato što ne da na ono što voli. Ne da bandi da dira svetinju, ma koja cena toga bila. E to je Kosovo. Zato ga i ja ne dam. NE DAM.
