U moje vreme kad nije bilo tih interneta i sve te picke materine, bile su neke sveske, leksikoni, spomenari i takve neke stvari, pa se to nesto pisalo, pa se devojke kao neckaju, pa je tu obavezno 5 sati na klupi na - 90 stupnjeva, pa kao poljupci pa ovo ono, pa dok uvatis sisu prodje ceo vek, da ne govorim o nesto nize ispod pojasa.
Boze mili kolko su decaci bili uporni i napaljeni. I jebali smo naravno, ali kolicina ulozenog da se dodje do picke je nesto sto danasnji ne mogu ni zamisliti.
Nema interneta, na telefon se javlja njen otac, jebi ga nemas kola jer imas samo 16 godina, ali zato ides peske 17 kilometra u jednom pravcu na zabavi na kojoj je izbila tuca, ali ti si uspeo da sav isprebijan ubedis curu da ti ga bar izdrka iza diskoteke, u uglu odma tu pored igralista u senci. Ona pristade, sta ce jadna. Posle kuci zadovoljan.
Sad nekako nema te divljine, sve je na dohvat ruku, sve se zna, nema nade, nema perspektive, niko ne reskira, ne znam, mozda je i tad bilo isto, samo sto su nam roditelji bili bumeri, pa nismo znali kolko ce nam zivot biti sjeban nadalje. Danasnji znaju, zato su im i problemi ovakvi.

Vidi se da je pisala mlađa osoba.

Može.